Denis Macujev i prijatelji

Ovih dana se na muzičkom kanalu Meco, ali i na našim kanalima, emituje snimak svečarskog koncerta pijaniste Denisa Macujeva (45 godina) s gostima, koji je zbog kovida realizovan bez publike u julu u moskovskom parku Zarjadje i direktno prenošen za ceo svet

Pijanista Denis Macujev se već u martu uključio u borbu za klasičnu muziku u jeku kovid karantina, koncertom u praznoj sali Čajkovski Konzervatorijuma u Moskvi. Na programu je bio Čajkovski (Godišnja doba) i džez, još jedan žanr muzike koji Macujev uspešno i sa strašću neguje. U uvodnoj reči u praznoj sali mladi narator je poručio da ne želimo da se naš muzički život zaustavi, pa su osmišljeni koncerti iz fotelje, u kojima učestvuju najeminentniji ruski muzičari, počevši od Macujeva koji je otvorio ovu kauč sezonu, preko Nikolaja Luganskog, Jurija Bašmeta, Borisa Berezovskog i drugih. Karantin je i pre sto godina nametnut novoj sovjetskoj državi, koja tada nije imala mogućnost sadašnjih medija da svoju meku moć emituje svetu. Danas smo na klik jedni od drugih, pa tako i mogućnost klasične muzike u ciklusu odvojeni zajedno koji se čini da će trajati večno. Umetnici su se do sada užasavali pasivne publike koja iz svoje kuće gleda snimke ili prenose koncerata, a ne dolazi u koncertne sale. Couch potato bila je ciljna grupa menadžera koji su se trudili da ih zainteresuju da dođu lično na koncerte. Sada smo svi srećni da uopšte imamo i ovakvu kauč publiku. O tempora, o mores.
Koncertna scena amfiteatra u parku Zarjadje pruža jedinstven pogled na Kremlj, reku Moskvu, kao i na sam park (ah, te breze). Kao deo novog plana urbanog razvoja Moskve s ciljem da se poveća površina zelenih prostora u gradu, ovaj park na 35 hektara predstavlja Rusiju u malom. U cilju upoznavanja raznolikosti prirode Rusije, tu su predstavljena sva klimatska područja – stepe, šume, močvare i tundra. Na godišnjem konkursu poznatog portala za arhitekturu ArchDaily Building of the Uear 2018 u kategoriji javni prostori najviše priznanje pripalo je ovom parku.
Vratimo se koncertu Denisa Macujeva. Kod većine umetnika ovako koncipiran mešovit koncert ličio bi na sindikalnu proslavu – malo svirke, malo pevanja, muzikalna dečica i operatika odraslih. Kod Macujeva sve ovo postaje sublimna umetnička tvorevina propraćena gromkom tišinom umesto zasluženih ovacija, jer publike nema. Tužna priča naše stvarnosti.
Macujev se posvetio klaviru posle koncerta Svjatoslava Rihtera koji je slušao u svom rodnom Irkutsku. Uzori su mu Horovic i Van Klajburn, a na pusto ostrvo poneo bi treći Klavirski koncert Rahmanjinova. Sa svojih skoro dva metra visine i mišićima sportiste osvojio je instrument kojim vlada energijom tour de force. Zato je koncert počeo Svitom iz Petruške Stravinskog, za šta je potrebna tehnička briljantnost, izdržljivost i snaga. Kao uvod čuli smo solo na alpskom rogu Arkadija Šilklopera, koga ćemo slušati i tokom koncerta. Vokalni solisti koji su potom nastupili u Moskvu su došli iz Abhazije, Baškirije i Tatarstana, da bi zavladali evropskim scenama. Sve troje pevali su jednog domaćeg i jednog stranog kompozitora. Sopran Hibla Gerzava u kraljevski voluminoznoj plavoj haljini – Čajkovskog i De Kurtisa (od zabavne italijanske limunade Macujev je napravio pravo remek-delo), bariton Ildar Abrdrazakov – Rahmanjinova i Agustina Laru (meksičke lake note), sopran Aida Garifulina – Rahmanjinova i Leonkavala. Iza vokalnih solista nastupila su dva dečaka u virtuoznoj klavirskoj obradi Mocartovog Turskog marša za četiri ruke. Ivan Besonov (18, pobednik Evrovizijskog takmičenja za mlade muzičare 2018) i Jelisej Misin (vunderkind od 6 godina) priredili su spektakl. A onda je krenuo džez.
Varijacije na Geršvinovu Rapsodiju u plavom bravurozno je svirao trio – Macujev, Andrej Ivanov (kontrabas) i Aleksandar Zinger na bubnjevima. Zašto Macujev svira tako ubojiti džez? Koliko ima džez pijanista školovanih na Konzervatorijumu Čajkovski, a koliko ih je pobedilo na pijanističkom takmičenju istog imena? Nefer, zar ne? Sreća što naš junak ipak ostaje u domenu klasične muzike. Zatim je scenu „ukrala“ maestralna devojčica sa balalajkom Anastasija Tjurina (8) u varijacijama na Rapsodiju na temu Paganinija Rahmanjinova. U duetu sa Macujevim, u narodnoj pesmi Valjenke, bio je to najslađi momenat koncerta. Džez se nastavio do kraja, sa Macujevom Baladom za trio, zatim obradom teme iz Poloveckih igara iz Borodinove opere Knez Igor, gde su ansambl pojačali devojčica Sofija Tjurina (12) na saksofonu, i Šilkloper na horni. Trio je nastavio varijacijama na temu Grigovog Per Ginta, neobična džez pevačica crnog glasa Jaroslava Simonova pevala je Geršvinov I’ve got rhythm, da bi jam session svih učesnika u Karavanu Djuka Elingtona furiozno završio ovaj neobični i visoko umetnički muzički spektakl. Macujev je, da se ne zaboravi njegovo muzičko poreklo, u Karavan ubacio i deo Bahovog Preludijuma Ce-dur iz Dobro temperovanog klavira. Tek tako, moglo mu se.
Zvučni snimak je bio odličan, vizuelni je malo pokvarila kiša koja se sručila baš usred koncerta, ali prava elementarna nepogoda bila je za klavirom. Umetnik ne može da živi bez scene. Mnogo su ovde nedostajali aplauzi i ovacije koji bi sigurno pratili svaku numeru, ali sloboda je spoznaja nužnosti. Citat čuvenog tovariša V. I. L.