Beg i pronalazak sebe

Žička hrisovulja pesniku Milanu Nenadiću

Dinarski srpski svet iz kojeg pesnik Nenadić potiče održan je i oličen epikom, ali su epiku, u doba poluvekovnog primirja, zamenili individualni glasovi čiji se naglasci razlikuju, premda su, svi do jednog, pokazali da od pripadnosti svome matičnom prostoru ne mogu pobeći bez težih posledica po sebe same

Milan Nenadić pripada krugu izvrsnih srpskih pesnika čijim je glasom, u drugoj polovini 20. veka, progovorila pustošna i strašna prekodrinska istorija i buntovna karakterologija. Prošlost, iz dubine izrečenog i neizrecivog iskustva, došla je ovde iznova po svoje i ne prolazi. Narodna pesma je, po rečima ekspresioniste Vinavera, nadjačavala svakog pojedinca, a toliki su pojedinci „možda u sebi nosili neizraženi nemir bića, žeđ kosmičkog utonuća, polet zvezdanih znanja. Oni to nisu izrazili“. Žeđ pojedinačnih izraza ostala je zadugo nenamirena, u odnosu na teretno zajedničko nasleđe. Dinarski srpski svet iz kojeg Nenadić potiče održan je i oličen epikom, ali su epiku, u doba poluvekovnog primirja, zamenili individualni glasovi čiji se naglasci razlikuju, ali koji su, svi do jednog, pokazali da od pripadnosti svome matičnom prostoru ne mogu pobeći bez težih posledica po sebe same. Ima Milan Nenadić upravo pesmu u kojoj priznaje potrebu da pobegne i od svog imena i od svega što to ime nosi: „Rado zaboravljam ime tog čoveka / Koji bezglavo beži od sebe.“ A taj prtljag sopstva ponajviše je predački prtljag u nama. Nenadićev lirski dijalog sa precima neposredan je i bolan, on se oseća potomkom najpre po jednoj zajedničkoj crti, koju izražava davna njegova „Uskočka pesma“: „Ja ne gradim, ja zvučno razaram, / Ja sam ropac posle vašeg krika.“ Izjednačuje se, u snažnom unutrašnjem agonu, sa nizom arhetipskih figura: od krajiških uskoka i Gavrila Principa, do arhajskog lika divljeg boga. Još u previrućim dvadesetim godinama proteklog veka, neobuzdani hipnista i balkanista Rade Drainac odbacuje tuđe modele, u ime saznanja da „naša divlja duša ima sve osobine pomućene šekspirovske genijalnosti.“ Ovakva avangardna pretencioznost nije bez osnova, jer Šekspir je, po Nikolaju Velimiroviću, Svečovek, a svečovečansko iskustvo, sažima provejana iskustva i zapadnih i istočnih strana globusa. To je stanovište puno razrešujućih protivnosti, u rasponima i krivuljama, dramatično i poznato, kako u povesnici srpskoj, tako i u mikropovesnicama svakog osetljivog pojedinca našeg tla, kao u zenitističkom programu Ljubomira Micića istaknutom nakon Prvog svetskog rata, u kojem projektuje lik balkanskog barbarogenija kao mogućeg preporoditelja evropske kulture posrnule u ratnoj klanici. Ako ne preporod, ono makar novi zamah je ipak nastao, unutar srpske kulture, u oslobađanju potisnutih ogromnih energija, koje su rušile težeći izvornom stvaranju.
Pišući davno o poeziji Milana Nenadića, Nikola Koljević je isticao pesnikov „radikalizovan senzibilitet“, kao i njegov problem „vezivanja svog bića za radikalno apsolutizovana znamenja i teme svoje kulture“. Opet povodom Nenadića, Slavko Gordić pominje izvesni ferment žestine. Na drugom mestu, Koljević opisuje glavne poetičke crte naraštaja kome je preteča bio Duško Trifunović, a predvodnik pesnik Zimomore i Bezakonja, kao „objedinjavanje javnog i intimnog lirskog prostora, praćeno naporom sinteze intelektualnog i komunikativnog“. Etiketa za taj talas bila je „nova estrada“, što je i tada moglo imati različite konotacije, premda ne tako prizemne kao danas. U svakom slučaju, među tim ovdašnjim, snažno pobunjenim glasovima nije bilo ničega preučenog, izmozganog ili usiljenog – kako je primetio Gordić – a čega je u savremenoj poeziji bilo i ostalo u izobilju. Kritika, još i više novija istorija književnosti, ostala je dužna probranom nizu posleratnih srpskih pesnika poetički nesaglasnih sa neoklasičnim, cerebralnim rezom Popinog i Pavlovićevog modernizma. Kao da u toj modernoj obnovi nije jednako učestvovao i vrednosno nepomerljivi Raičković, koji je opravdao i elementima simbolizma osnažio neoromantičarski senzibilitet. Ne samo prozračnu „stražilovsku liniju“ nego i kopču s glasovima avangarde koji su ponajviše osluškivali „jezičke mogućnosti“ srpskog pesničkog jezika. A tom redu pripadaju sve sami rasni pesnici – u oba značenja pojma „rasno“ – od Branka V. Radičevića, Slobodana Markovića, Miroslava Antića, Brane Petrovića i ranog Ljubomira Simovića, do Rajka Petrova Noga, Ranka Jovovića, kao i Nenadića i Sladoja i drugih tzv. „estradnih“ primera, kako glasi ta višestruko pogrešna i ponečem podmukla oznaka. U dubljem sloju takve „estradnosti“ leži ne samo činjenica komunikativnosti te romantička prenaglašenost lirskog pojedinstva nego i, makar u slučajevima za ugled, naslojena zaloga kolektivnog i opšteg nasleđa koje prepoznajemo i na koje reagujemo.
Osnovni izazov pesnika Nenadića bilo je suočenje s razornim učinkom postojanja i trajanja, na opštem planu, a na unutrašnjem – prevladavanje izazova nihilizma, tako podatnog za pesničke pobunjenike jednog rastrzanog veka. Čini se da je osnovni postupak Nenadićeve poezije martirsko saživljenje s iskustvom bližih i daljih prethodnika, ali i savremenika, čiji se tragički obrazac ne menja, i gde je, najčešće, jedina svetlost – svetlo svesne žrtve ili makar spremnost na stradalni ulog. Ovako kao Nenadić možda bi pevao njegov zemljak i junak sonetnog „Venca za Gavrila“, vidovdanski atentator u Sarajevu, da se nije ostvario kao atentator nego kao pesnik. Nenadić nije postao atentator, ali se izrazio kao pesnik vanrednog unutrašnjeg potiska, ali i pretanjenih lirskih obrta, kao nasušne suprotnosti gromkom jezičkom temperamentu i oblikovnoj sabijenosti. Ništa je česta reč ove poezije, ali Nenadić zna da ništa nije ništa. Zapravo logos njegove poezije to zna, nadvladavajući i pesnikove lične slabosti. Očiju zagledanih u potomstvo, Nenadić ocrtava luk od nasleđenog pobunjeničkog ropca do blagoslova potomstvu i kontinuitetu. Time je najdublji sloj ove poezije svladao izazov ništavila s kojim se neprestano pesnik rve.