Бег и проналазак себе

Жичка хрисовуља песнику Милану Ненадићу

Динарски српски свет из којег песник Ненадић потиче одржан је и оличен епиком, али су епику, у доба полувековног примирја, заменили индивидуални гласови чији се нагласци разликују, премда су, сви до једног, показали да од припадности своме матичном простору не могу побећи без тежих последица по себе саме

Милан Ненадић припада кругу изврсних српских песника чијим је гласом, у другој половини 20. века, проговорила пустошна и страшна прекодринска историја и бунтовна карактерологија. Прошлост, из дубине изреченог и неизрецивог искуства, дошла је овде изнова по своје и не пролази. Народна песма је, по речима експресионисте Винавера, надјачавала сваког појединца, а толики су појединци „можда у себи носили неизражени немир бића, жеђ космичког утонућа, полет звезданих знања. Они то нису изразили“. Жеђ појединачних израза остала је задуго ненамирена, у односу на теретно заједничко наслеђе. Динарски српски свет из којег Ненадић потиче одржан је и оличен епиком, али су епику, у доба полувековног примирја, заменили индивидуални гласови чији се нагласци разликују, али који су, сви до једног, показали да од припадности своме матичном простору не могу побећи без тежих последица по себе саме. Има Милан Ненадић управо песму у којој признаје потребу да побегне и од свог имена и од свега што то име носи: „Радо заборављам име тог човека / Који безглаво бежи од себе.“ А тај пртљаг сопства понајвише је предачки пртљаг у нама. Ненадићев лирски дијалог са прецима непосредан је и болан, он се осећа потомком најпре по једној заједничкој црти, коју изражава давна његова „Ускочка песма“: „Ја не градим, ја звучно разарам, / Ја сам ропац после вашег крика.“ Изједначује се, у снажном унутрашњем агону, са низом архетипских фигура: од крајишких ускока и Гаврила Принципа, до архајског лика дивљег бога. Још у превирућим двадесетим годинама протеклог века, необуздани хипниста и балканиста Раде Драинац одбацује туђе моделе, у име сазнања да „наша дивља душа има све особине помућене шекспировске генијалности.“ Оваква авангардна претенциозност није без основа, јер Шекспир је, по Николају Велимировићу, Свечовек, а свечовечанско искуство, сажима провејана искуства и западних и источних страна глобуса. То је становиште пуно разрешујућих противности, у распонима и кривуљама, драматично и познато, како у повесници српској, тако и у микроповесницама сваког осетљивог појединца нашег тла, као у зенитистичком програму Љубомира Мицића истакнутом након Првог светског рата, у којем пројектује лик балканског барбарогенија као могућег препородитеља европске културе посрнуле у ратној кланици. Ако не препород, оно макар нови замах је ипак настао, унутар српске културе, у ослобађању потиснутих огромних енергија, које су рушиле тежећи изворном стварању.
Пишући давно о поезији Милана Ненадића, Никола Кољевић је истицао песников „радикализован сензибилитет“, као и његов проблем „везивања свог бића за радикално апсолутизована знамења и теме своје културе“. Опет поводом Ненадића, Славко Гордић помиње извесни фермент жестине. На другом месту, Кољевић описује главне поетичке црте нараштаја коме је претеча био Душко Трифуновић, а предводник песник Зимоморе и Безакоња, као „обједињавање јавног и интимног лирског простора, праћено напором синтезе интелектуалног и комуникативног“. Етикета за тај талас била је „нова естрада“, што је и тада могло имати различите конотације, премда не тако приземне као данас. У сваком случају, међу тим овдашњим, снажно побуњеним гласовима није било ничега преученог, измозганог или усиљеног – како је приметио Гордић – a чега је у савременој поезији било и остало у изобиљу. Критика, још и више новија историја књижевности, остала је дужна пробраном низу послератних српских песника поетички несагласних са неокласичним, церебралним резом Попиног и Павловићевог модернизма. Као да у тој модерној обнови није једнако учествовао и вредносно непомерљиви Раичковић, који је оправдао и елементима симболизма оснажио неоромантичарски сензибилитет. Не само прозрачну „стражиловску линију“ него и копчу с гласовима авангарде који су понајвише ослушкивали „језичке могућности“ српског песничког језика. А том реду припадају све сами расни песници – у оба значења појма „расно“ – од Бранка В. Радичевића, Слободана Марковића, Мирослава Антића, Бране Петровића и раног Љубомира Симовића, до Рајка Петрова Нога, Ранка Јововића, као и Ненадића и Сладоја и других тзв. „естрадних“ примера, како гласи та вишеструко погрешна и понечем подмукла ознака. У дубљем слоју такве „естрадности“ лежи не само чињеница комуникативности те романтичка пренаглашеност лирског појединства него и, макар у случајевима за углед, наслојена залога колективног и општег наслеђа које препознајемо и на које реагујемо.
Основни изазов песника Ненадића било је суочење с разорним учинком постојања и трајања, на општем плану, а на унутрашњем – превладавање изазова нихилизма, тако податног за песничке побуњенике једног растрзаног века. Чини се да је основни поступак Ненадићеве поезије мартирско саживљење с искуством ближих и даљих претходника, али и савременика, чији се трагички образац не мења, и где је, најчешће, једина светлост – светло свесне жртве или макар спремност на страдални улог. Овако као Ненадић можда би певао његов земљак и јунак сонетног „Венца за Гаврила“, видовдански атентатор у Сарајеву, да се није остварио као атентатор него као песник. Ненадић није постао атентатор, али се изразио као песник ванредног унутрашњег потиска, али и претањених лирских обрта, као насушне супротности громком језичком темпераменту и обликовној сабијености. Ништа је честа реч ове поезије, али Ненадић зна да ништа није ништа. Заправо логос његове поезије то зна, надвладавајући и песникове личне слабости. Очију загледаних у потомство, Ненадић оцртава лук од наслеђеног побуњеничког ропца до благослова потомству и континуитету. Тиме је најдубљи слој ове поезије свладао изазов ништавила с којим се непрестано песник рве.