Taj redovno nepredvidivi bauk

Studentski protesti – sad i nekad

Ima jedna društvena grupa od koje zaziru svi političari, često joj se udvaraju i izbegavaju da s njom uđu u dublji konflikt. To su studenti, čiji akademski potencijal ima snagu da problematizuje ne samo funkciju visokog obrazovanja već i širu društvenu stvarnost i politički sistem koji je kreira

Slovili su za glavne bundžije još između dva svetska rata, zaslužni su i za organizaciju prvog posleratnog protesta 1968. godine, a u previranjima devedesetih sva masovna okupljanja počinjala su studentskim protestima na koje se kačila i opozicija, koristeći ih kao glavnu snagu pritiska na vlast.
Ni danas nije drugačije. Nekako baš u momentu postizbornog razdoblja, nelagodnog utoliko što je u Parlamentu izostala iole ozbiljnija opozicija, desio se povratak virusa korona i masovnog zaražavanja kovidom 19 iako je uoči izbora objavljeno da virus malaksava i da pandemija polako jenjava. Nova žarišta su tražila i nove mere države. To i ne bi imalo nekog većeg značaja i uticaja na ionako već utrnulu javnost, da njima nije taknuto u „osinjak“ – u studente.

[restrict]

REZOLUTNA PODRŠKA PROFESORA Nije predsednik Srbije takoreći ni završio svoje TV izlaganje i najavu da će, u okviru preduzetih mera, i studentski domovi biti zatvoreni, a studenti iz više beogradskih domova hrupili su na ulice. U razmaku od samo 12 sati, studenti su u Beogradu održali dva protesta. Jedan u prošli četvrtak uveče, odmah posle objavljivanja odluke o novim merama i zatvaranju studentskih domova, a drugi u petak ujutru, kada su isto učinili i novosadski akademci, iako je u međuvremenu na zvaničnom sajtu Ministarstva prosvete Srbije objavljeno da će svi studenti koji imaju ispitne rokove ostati u studentskim domovima do 20. jula 2020. godine, kao što je prvobitno bilo planirano.
Studenti su zatražili da se poništi odluka o zatvaranju domova i da se studentima koji su zaraženi virusom korona omogući dodatni rok za polaganje ispita. Ubrzo su na skupu ispred Filozofskog fakulteta (tradicionalnom mestu studentskog okupljanja) zahtevi prošireni na besplatno testiranje i lečenje studenata, ostavku Univerzitetskog parlamenta, kao i ukidanje školarina za samofinansirajuće studente u školskoj 2020/2021. godini.
Na Studentskom trgu pojavila se i rektorka Univerziteta u Beogradu prof. dr Ivanka Popović, navodeći da je odluka Kriznog štaba o zatvaranju studentskih domova, koju je saopštio predsednik Vučić, bila veliko iznenađenje za sve na Univerzitetu. „Na osnovu saznanja i dogovora koje smo danima vodili sa Ministarstvom (prosvete), očekujem i nadam se da će se julski ispitni rok realizovati do kraja i da će studentski domovi biti otvoreni dok su studenti na ispitima“, rekla je rektorka obraćajući se studentima.
Popovićeva je kazala da je kapacitet studentskih domova 10.500 mesta, a prema zvaničnim podacima je inficirano 240 studenata od ukupno 120.000 koliko ih ima u Beogradu. „To je relativno mali procenat, što ne znači da ne postoji opasnost od širenja zaraze. Iz razgovora sa studentima zaključila sam da su oni veoma odgovorni i da poštuju sve preventivne mere kada su na fakultetima ili u studentskom domu. I ja ne vidim razloga zašto oni ne bi mogli da ostanu u domovima“, ocenila je rektorka.
Ubrzo su studente podržali i profesori Pravnog i Hemijskog fakulteta a poseban odjek je imalo reagovanje na zatvaranje studentskih domova profesora Pravnog fakulteta Svetislava Kostića, koji je na svom fejsbuk profilu napisao da ga je kao profesora Univerziteta u Beogradu sramota što se ova vlast ovako bezdušno odnosi prema našoj budućnosti.

„Da li ova vlast zna da su ispitni rokovi u toku i da najveći deo naših studenata koji žive u studentskim domovima nemaju gde da ostanu? Kako će ta naša deca da polažu ispite? Da li ova vlast zna da roditelji te naše dece nemaju para da im plaćaju prevoz do Beograda samo za potrebe ispita i smeštaj van studentskog doma? Da su ta naša deca dovedena u gori položaj samo zato što nemaju para da plaćaju stanove po Beogradu. Ovakav odnos prema srpskim studentima je sramota i bruka! Ta su deca bolja od svih nas zajedno. Od mene svakako! Ali se zato nemilice pare dele penzionerima, vernom biračkom telu Gospodara, dok se naša budućnost izbacuje na ulicu“, naveo je Kostić i ponudio pomoć za smeštaj svojim studentima koji nemaju gde da borave za ovaj ispitni rok.
Njegov kolega, redovni profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Aleksandar Popović uputio je svim studentima univerziteta u Srbiji, kao profesor, izvinjenje zbog „optužbi i sankcija koje je bez ikakve mere“, na njihov račun izneo predsednik Aleksandar Vučić.
„Pogotovo se izvinjavam svim studentima koji nisu iz Srbije i svim našim sunarodnicima, svim Srbima iz zemalja u okruženju. Sramota me je zbog rečenice Aleksandra Vučića: ’Hajde da ne brinemo o onima koji nisu iz Srbije’“, rekao je agenciji „Beta“ Popović, koji je i predsednik Saveta Beogradskog univerziteta i nekadašnji ministar u ime Demokratske stranke Srbije. On je podržao studentske zahteve da se, uz mere predostrožnosti, normalno održi julski ispitni rok.

MALI VREMEPLOV VELIKIH DOGAĐAJA Odjednom je sve zaličilo na već tako poznate događaje iz dalje i bliže prošlosti u kojima su studenti bili glavni akteri. Pre svega „studentska gibanja“ 1968. godine koja su prvo zahvatila Evropu a potom i ceo svet. U Beogradu je neposredan povod za sukob organa reda i studenata bila priredba koja je 2. juna te godine održana u sali Radničkog univerziteta, u blizini Studentskog grada. Tu su sevnule i prve varnice: sukobili su se studenti i brigadiri, nakon čega je počela sve žešća tuča s milicijom.
Kod nadvožnjaka na Novom Beogradu milicija je nemilice krenula da tuče ne samo studente nego i profesore koji su kasnije stigli, a batine su dobili i pojedini partijski i državni funkcioneri. Najpre Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. Petra Stambolića, u to vreme šefa srpskih komunista, neko je vukao za kravatu. Među okupljenima su se te večeri našli i predsednik Vlade Srbije Dragi Stamenković, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, Veljko Vlahović…
Posledica je bila blokada fakulteta koju je policija pokušavala da razbije pendrecima. Studenti su tražili ukidanje privilegija „crvene buržoazije“ koja je stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima… Studentski revolt i njegova oštrina izrasli na talasu demonstracija koje su zahvatile veliki broj zemalja širom sveta, prisilili su tadašnju vlast predvođenu Josipom Brozom Titom da 9. juna prihvati zahteve protesta. Sam Tito tada je izjavio: „Lično sam sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela.“ Usledilo je Kozaračko kolo ispred Pravnog fakulteta a sve ostalo je istorija.
Demonstracije 9. marta 1991. godine bile su možda jedne od najmasovnijih i najopasnijih po tadašnji režim, zbog čega su u njihovom gušenju korišćeni i tenkovi. Kao odgovor na tenkove u centru Beograda, sutradan, 10. marta, iz Studentskog grada krenuli su studenti. Ovaj dan ostao je upamćen kao „Plišana revolucija“ zahvaljujući glumcu Branislavu Lečiću koji je, hodajući na čelu demonstranata, pričao o mirnoj, plišanoj revoluciji, držeći veliku lutku pande.
Na improvizovanoj pozornici su se smenjivali razni govornici, pevači i glumci, a ostao je zapamćen i govor Njegove svetosti patrijarha SPC Pavla. Demonstracije su trajale nekoliko dana, sve dok nisu puštena iz zatvora sva lica uhapšena tokom demonstracija.
Povodom protivljenja režima da prizna izborne rezultate lokalnih izbora održanih 17. decembra 1996. godine, kada su građani masovno izašli na ulice, studenti pokreću svoj Studentski protest 1996/1997. koji je trajao čak 117 dana. Postoje podaci da je čak 3.500 profesora i saradnika, od ukupno 5.500, studentima pružilo javnu i potpisanu podršku.

STUDENTSKI PARLAMENT, BOJKOT, OTPOR… I protesti posle 2000. godine nosili su sa sobom čitav niz problema, nasleđenih iz prethodnog perioda. Usvajanjem Bolonjske deklaracije započeta je i reforma visokog školstva o kojoj se i danas vode rasprave, uz jedini napredak – studenti su kao svoj organ dobili studentski parlament, što će uticati i na kasnije studentske proteste, jer već protesti iz 2005. i 2009. godine tiču se problema univerziteta, studiranja i studentskog standarda.
U aprilu 2017. posle velike pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima i kraha opozicionih kandidata dolazi do protesta „protiv diktature“ navodno nezadovoljnih građana s pozivom da im se priključe i studenti. Problem je što studenti tu ne interpretiraju sebe, već se pojavljuju kao nezadovoljni građani i birači.
Protesti pod nazivom „1 od 5 miliona“ (kasnije će menjati taj slogan „u Bojkot 2020“ i „Građanski otpor“) otpočeli su u kasnu jesen 2018. godine zbog načina vršenja vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke i zbog optužbi za porast političkog nasilja, da bi studenti uglavnom blokirali zgradu rektorata Univerziteta u Beogradu. Sve se završilo tako što je grupa „1 od 5 miliona“, i pored prethodnog zalaganja za bojkot, izašla na izbore i doživela potpuni debakl.
Pa ipak, sa studentima se nije igrati. Njihov najnoviji revolt i reakcije podrške skoro da su „potopile“ izjavu ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladena Šarčevića, koji je rekao da će studenti ipak ostati u domovima a da je Vučićeva najava bazirana na pogrešnim podacima iz Studentske poliklinike. Da bi opravdao predsednika Vučića, ministar je kao lošu naveo interpretaciju podataka Studentske poliklinike da je oko 300 studenata zaraženo koronom, jer većina njih zapravo živi van studentskih domova, po privatnim smeštajima, kod gazdarica, mama i tata, navodeći da je samo 20 odsto pozitivnih studenata na virus korona zapravo iz domova.

„AKO NAS NE UBIJE KORONA…“ Naravno, u nizu ciničnih komentara je i da je takva reakcija odraz straha vlasti od studentskih protesta, jer bi vlast, navodno, povukla drugačije poteze da su protest organizovali građani koji nisu studenti. Aludira se da je vladajuća Srpska napredna stranka krivac za porast broja zaraženih virusom korona, što doprinosi bržoj reakciji vlasti na studentski protest.
„Ako nas ne ubije korona, ubiće nas sistem“, glasi poruka studentskih govornika koja ni šire mase ne ostavlja ravnodušnim. Njihova politička težina je bitna bez obzira na neke nedavne promašaje, što se vidi i po hitrosti iz Vučićevog okruženja da im se poruči promena najavljene mere još dok su išli ka Skupštini. Vlasti nikako ne bi odgovarale demonstracije kojima bi se poručilo da Vlada ipak nema poverenje naroda i da su izbori „pod koronom“ ništavni.
Ni sada iz opozicionih centara studentima nije izostala podrška, ali i pozivi i usmeravanja njihovog bunta ka vlastitim težnjama i ciljevima. Igra se tu i na određenu simboliku jer su studenti krenuli, kao davne 1968. iz svog najvećeg naselja – Studentskog grada. A „koga zmije ujedaju i guštera se plaši“.

[/restrict]