Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Ima li Rusa u Rusiji naslov je teksta objavljenog u prošlom broju Pečata i posvećenog identitetskim pitanjima i ideološkim prilikama u toj zemlji. Izuzetnu javnu pažnju zavredelo je ovo razmatranje Aleksandra Đokića, neposrednog posmatrača (živi u Moskvi) koji je promišljao temu ideja i principa na kojima je izgrađena nova Rusija. Ovom tekstu se vraćamo s uverenjem da su u njemu naznačene teme podjednako važne i za Srbiju.
U razmišljanjima poput Đokićevih neizbežne su paralele i poređenja s odgovarajućom situacijom u Srbiji, bez obzira na ogromne razlike koje postoje između dve zemlje. Među karakterističnim autorovim napomenama u tom smislu je i ova „Ruska elita iz ranih 90-ih prošlog veka popularizovala je poseban termin ’Rusijanin’ (rossiяnin), kako bi po svaku cenu bio izbegnut termin ’ruski’, kao netolerantan i nepodoban. Boris Jeljcin se prilikom svake proslave Nove godine obraćao ruskoj naciji sa ’dragi Rusijani’, a interesantan je podatak da se u poljskom, ukrajinskom i beloruskom jeziku ovaj termin koristi kao zamena za ’ruski’. Jasne su paralele između ’Rusijana’ i ’Srbijanaca’, termina kojim se redovno služe zvanični Zagreb i Sarajevo, jer nikako ne mogu preko jezika da prevale grozomornu reč ’srpski’.“
[restrict]
Jedna od tema osvrta na složeno unutrašnje biće savremene Rusije jeste uzgredno ukazivanje na modernu pojavu takozvanih „praznih Rusa“! Srpskom uhu – ne samo rusofilskom – ovo označavanje bezmalo je problematično. I ne samo zbog verovanja u dogmu o magnetu i „beskraju ruske duše“. Znači li to da ideja o promeni svesti nije projekat usmeren samo na Srbe? O čemu je reč, pojašnjava pasus koji ćemo sada ponoviti.
„Savremena Rusija i savremeni Rusi pokušavaju da pronađu sebe, mnogi se vraćaju nekoj od Rusija koje su prethodile 1917. godini, a među mladim stanovništvom sve je češća pojava ’praznih Rusa’ – mladića i devojaka studentskog i gimnazijskog uzrasta iz velikih gradova, rođenih u novom prosperitetnom milenijumu, koji sve svoje životne orijentire crpe iz japanskih anima crtaća, Jutjuba i Instagrama.“
Navedeno socijalno, kulturološko i psihološko određenje, koje je dijagnoza generacijskog mentaliteta, ukazuje da se pod pojmom „praznog“ Rusa podrazumeva tipični izdanak našeg doba – doba društvenih mreža i vrednosnih orijentira koji se brižljivo modeliraju prema matricama iz radionica globalističkog diskursa. „Praznina“ o kojoj je reč svetski je fenomen, deo je stremljenja amerikanizovanog sveta. Setimo se zaključaka kritičkog sagledavanja strateškog programa neoliberalnih radionica: saznali smo istinu o profilu poželjnog građanina „civilizovanog sveta“ – on je samo deo radničkog prekarijata (privremen, obespravljen i nezaštićen) i potrošačke armije čiji psihološki status podrazumeva mentalitet stada! I tako – kada druge motive i genetiku nadjačaju životni orijentiri u skladu s pomenutim modelom, nestaje rampa nesmetanom instaliranju neoliberalnih kamenih tablica o poželjnoj stvarnosti! Velika idejna stremljenja, zaveštanja, ideje i mitovi stariji od trendova jedne sezone namah bivaju prevaziđeni, zapravo dosadni! Prolaznost i privremenost svega u večitom kretanju „mode i aktuelnosti“ biva jedini zakon nepodložan promeni.
Rekosmo ovim povodom i da su poređenja i prepoznavanja sličnosti ruskog i srpskog društva zanimljiva i poučna. Sledstveno zadatim merilima, jesu li i u ovdašnjim urbanim i prosperitetnim sredinama stasali mladi „prazni Srbi“, ravnodušni prema ideološkim i etičkim sadržajima koji se ne uklapaju u obrasce života u „udobnoj praznini“? Odgovor je dakako potvrdan, i reč je fenomenu koji jeste deo i naše stvarnosti.
Upravo zbog nesumnjivog ovdašnjeg ustoličenja moderne sklonosti ka „spokoju praznine“, naročitu pažnju su zavredeli nedavni masovni protesti pred Skupštinom Srbije, jer je ogroman broj mladih (ubedljiva većina demonstranata) učestvovao u njima. Utisci koji su tom prilikom dramatično uzburkali domaću i širu javnost, svedočili su o omladini koja vatreno skandira Kosovu. Pred nama se pojavila generacija nespojiva s prazninom bezidejnosti. Naprotiv, u ovom događaju blesnula je ogromna energija i pokazala se jasno definisana etička i misaona matrica mlade generacije. Ako bi se sudilo po brojnosti i srčanosti ovih mladića i devojaka, o tome šta su pokazali i poručili u danima protesta, „prazni“ Srbi nisu većina u ovom delu populacije. Bilo je to unekoliko iznenađenje za javnost (ne i potpuno jer je reč o pojavi koja iz godine u godinu biva sve izraženija potvrda da „srpskoj omladini nije ispran mozak“!). Kako važi da je „istina u oku posmatrača“, ovo iznenađenje je za neke blagotvorno, za druge gorko. Mladi Srbi koji progovaraju jezikom đedova, i kao najrazumljiviju činjenicu ponavljaju ono što je poveznica s Vidovdanskom etikom i Kosovskim zavetom, apsolutno su anahrona i suprotstavljena pojava svemu prethodno rečenom o psihologiji prazne mladosti. Ovde je naime viđena borbena mladost, ogromna nova energija, mladost zapanjujuće snažne volje da „umre za ideju“. I sve to je buknulo (da li „sasvim normalno“ ili „zaista neočekivano“?) povodom Kosova! Tokom minulih godina mnogo je učinjeno da tako ne bude, ali kako romantičari vole da kažu, misterija duše progovara. I tada izgovara neke poznate drevne poruke o vernosti svetoj srpskoj zemlji. Kao da se izgovaraju molitve i pevaju psalmi (pevaju i doslovno), ponavljaju se poznate, od davnina zapisane nacionalne zakletve.
Profesor Slobodan Antonić je povodom pokazanog sjaja nepokolebane predačke vere i odlučnosti momaka i devojaka pred Skupštinom, za Ivanjdan 2020. napisao: „Dvadeset godina Imperija je upumpavala milione u ovdašnje autokolonijalne strukture, e kako bi se Srbi ubedili da je Kosovo ’izgubljeno’. A rezultat? Svaka sledeća generacija srpskih maturanata još više je pevala o Kosovu, a evo i pokolenja koje se, nekoliko večeri uzastopce, srčano tuklo s policijom zbog predosećaja da se sprema izdaja KiM. (…) Kosovo za nas nije tek teritorija. Ono je, kao i za naše stare, simbol viših vrednosti, obrazac odbijanja da se prihvati nasilje i pogne glava, da se ono materijalno i ćiftinsko proglasi za jedini životni imperativ.“
Kao u nekakvoj višoj i oduhovljenijoj životnoj slagalici, sve namah dolazi na svoje mesto. Prazninu i besmisao zamenjuje sadržaj neumoljivo određen i obavezujući. Umesto šupljeg nihilističkog zvečanja o „izgubljenom Kosovu“ i „životnoj realnosti“, ponavljaju se drugačije istine, one o srpskoj zavetnoj zemlji. Ko u ovakvom ponašanju prepoznaje retrogradnu svest, zaboravlja istinu da „supstanca koja pokreće i održava društvo i državu jesu principi i ideali“.
„Većina mladih i dalje su prokleti idealisti“, nastavlja Antonić. „Za njih je Kosovo izraslo u etičku utopiju, svet časti, muškosti i požrtvovanosti. Otuda saglasnost koju daje režim na otrgnuće Kosova za njih nije mirenje s realnošću. To je odustajanje od same ideje viših vrednosti – od duha hrabrosti i slobode.“
Vidimo, ova generacija sve pomenuto čini, kako pesnik kaže – „stajući na ramena predaka“, a profesor dodaje: „Jer to jeste Kosovski zavet. To su i Karađorđe, i Njegoš, i 27. mart, i prihvatanje rata s 13 zemalja NATO-a 1999. zbog Kosova…“
Zaključimo: Kao što verujemo da bi se uz odgovarajuće podsticaje raspršio sav mit o „praznim Rusima“, tako sada pouzdano znamo i da je srpska omladina dokazala da bi svako sumnjičenje da je navodno sklona „praznini bezidejnosti“ bilo samo još jedan od lažnih mitova o Srbima.
[/restrict]
