Prepuštanje samoobmanama, kao da su nesporan deo stvarnosti, nije bezopasno ni za individualnu svest i pojedinačnu egzistenciju, ali u životu i svesti kolektiviteta, odnosno čitavih društava to „uživanje“ zaista može biti kobno.
U jeku aktuelnih pregovora Kosova i Srbije u Briselu, pogotovo posle najave nekakvog „sastavljanja teksta konačnog sporazuma“ Beograda i Prištine, jedan događaj, bizaran, naizgled ne i suštinski važan, upućuje na razmišljanja o moguće pogubnim posledicama verovanja u konstrukte koji nemaju uporište u stvarnosti. (Ovakva opasnost – manifestovana u različitim ravnima i intenzitetu – čini se vreba obe pomenute pregovaračke strane.) Konkretno, u događaju koji nam je privukao pažnju, a reč je o reagovanju Prištine na briselski susret srpskog predsednika s komesarom za proširenje EU, demonstriran je primer nimalo delikatno pokazanog priklanjanja življenju u svetu privida.
„Ministarstvo spoljnih poslova i dijaspore Kosova izražava Evropskoj komisiji za pregovore o proširenju svoj snažni protest u vezi sa vestima i fotografijama objavljenim u drugim zvaničnim medijima i putem naloga na društvenim mrežama, na kojima se vidi Oliver Varhelji na sastanku sa Aleksandrom Vučićem, dok je u pozadini knjiga koja promoviše etničku mržnju sa uvredljivim sadržajem i neprihvatljivim nazivom za Kosovo.“
Ovu – naizgled razumljivo oblikovanu – misao uobličila je i u spoljni svet poslala Meljiza Haradinaj Stubla, osoba koja uz svoje ime dodaje zvanje: ministarka spoljnih poslova i dijaspore privremenih prištinskih institucija. Šta, međutim, nije u redu ne samo s navedenom rečenicom već i s celinom iz koje je ona istrgnuta – protestnom notom Prištine upućenom Evropskoj komisiji? Među najvažnijim (zapravo jedino važnim) razlozima za zaključak da je pisana reč gospođe Stuble, smislom i značenjem, samo prividno razumna, a zapravo je „hrpa“ besmislica, jedan je sasvim dovoljan: ovo pisanije grubo protivreči činjenicama.
„Diplomatska“ nota naime otkriva nesporazume sa stvarnošću prisutne na više nivoa, a sve to je ogoljeno povodom navodnog izazova albanskoj strani koji se, kažu, dogodio baš kada je Aleksandar Vučić u Briselu dočekao komesara Varheljija u Misiji Srbije pri EU. Iza dvojice zvaničnika, na zajedničkoj fotografiji, u pozadini je uočena knjiga „Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije“ (na engleskom jeziku). U protestnoj noti – komentaru fotografije, najpre se napominje da je Kosovo „nadaleko poznato po svom multietničkom karakteru, toleranciji i međureligijskoj harmoniji“, te da sve etničke i verske zajednice na Kosovu imaju proširena prava i snažnu zaštitu. Potom se izričito tvrdi: „Knjiga koja se promoviše na fotografiji, koju je Varhelji podelio na svom Tviter nalogu, ima suprotnu misiju – da podstiče mržnju i da se zloupotrebi od strane mašinerije srpske propagande protiv nezavisnosti i suvereniteta Kosova. Ta dezinformaciona kampanja postala je pretnja regionalnoj stabilnosti i miru na zapadnom Balkanu.“ Meljiza Haradinaj Stubla, diplomata po meri kapaciteta vladajućeg establišmenta kosovske državolike tvorevine, potom poentira: „Ministarstvo spoljnih poslova i dijaspore Kosova očekuje zvanično objašnjenje Evropske komisije za proširenje i zvanično izvinjenje za krivično delo počinjeno nad narodom Kosova. Istovremeno, tražimo da se takav diplomatski incident ne ponovi.“
Bože, ima li te – poštapalica je koja se neretko izgovara u suočavanju s tamom mentalne „neprozirnosti“ pred kojom se oseća nemoć, najpre nemoć da se viđeno razumom objasni. Da li i u slučaju navedenog „diplomatskog“ gesta, umesto polemičkog komentara, kao odušak valja prizvati pomenutu govornu frazu? Kada je naime o životu u južnoj srpskoj pokrajini reč, tvrdnje izrečene u albanskom podnesku evropskim zvaničnicima važe u svojevrsnom negativu, stvarnost je u apsolutnom protivrečju opisanoj „lepoti tolerancije“. Multietnički karakter, međureligijska harmonija? Ne postoje! Iza ciničnih i lažnih navoda, postoji samo – nazovimo to tako – Stublin paradoks: Sve se topi od miline nad međureligijskom slogom, međutim i samo pominjanje hrišćanskog nasleđa KiM, odnekud, „podstakne mržnju“ – đavo će ga znati kako se to odjednom tako iščaši i izmakne kontroli! Stvarnost ove sredine takođe beleži poznatu činjenicu da je na desetine crkava napadnuto ili spaljeno upravo nakon rata na Kosovu, dakle u zlatno doba zajednice čiji je gospođa Stubla znakoviti izdanak. „Povratak poruka mržnje protiv nasleđa koje se i u zakonima Kosova naziva baštinom Srpske pravoslavne crkve je odvratno. Dokaz da naše nasleđe treba dodatno zaštititi od onih koji ga žele ukrasti u Erdoganovom stilu“, poručio je, komentarišući ispad Prištine iguman manastira Visoki Dečani arhimandrit Sava Janjić.
U svim zbivanjima uočava se zabrinjavajuća činjenica: u Prištini su – halapljivo – uronili u vlastite iluzije, pa istovremeno „traže i zahtevaju“ da sav svet sudeluje u njihovoj, samo njihovoj stvarnosti obmane?!
Ukoliko bi se ministarkine iluzije pokazale kao poželjna mera bitisanja koju bi na Kosovu želeli da vide njeni mentori i istomišljenici, situacija bi mogla da postane zaista opasna. I to ne samo opasna za narod kojem pripada hrišćansko nasleđe KiM već opasna i za Albance. Priklanjanje iluzijama i navikavanje na život u tragičnom mimoilaženju sa stvarnošću nosi izglednu opasnost da raskid sa samoobmanom donese grubo buđenje i neizlečivu frustraciju usled izneverenih očekivanja. Upravo to bi mogla biti budućnost kosmetskih Albanaca: iza velova ostrašćene propagande kosmetske političke elite, teško da će biti ostvaren Erdoganov scenario pobedničkog ušetavanja u hram i jedinstvenu hrišćansku svetinju Aja Sofiju. Duh vremena koji je Erdoganu to omogućio teško da će biti dugovečan.
Hrišćansko nasleđe KiM je izvesnost i utemeljeni fakat, ne može ga pomeriti, prisvojiti ili promeniti politička volja i drskom bestijalnošću branjeni konstrukt albanske strane i njenih dirigenata iz prikrajka.
Jedinu stvarnu opasnost i potencijalnu nesreću za hrišćansko nasleđe KiM, kao i narod kojem ono pripada, moglo bi da dozove i omogući prepuštanje, na srpskoj strani, iluzijama da se može postići nekakav kompromis o pitanju statusa naše južne pokrajine – izvan pravne osnove za rešavanje pitanja Kosova – Rezolucije SB UN 1244 i uvažavanja ustavnog određenja teritorijalne celovitosti Srbije!
Samoobmana u redovima zvanične Srbije – da je s Prištinom moguće postići sporazum izvan okvira koji čvrsto pravno brane ono što je hrišćansko, pravoslavno i srpsko – mogla bi proizvesti tragičan učinak.
Pojašnjavajući formu varke koja bi u slučaju tzv. razgraničenja bila servirana srpskoj strani, Dejan Mirović je to ovako sažeo: „Tvrdiće, što nije tačno, da je Srbija zadržala eksteritorijalnost nad manastirima iako je ta doktrina odbačena u međunarodnom pravu. Sveta Gora, na primer, ima versku autonomiju ali u okviru države Grčke. (…) Sa druge strane, ono što je više nego verovatno je da će posle podele ili formiranja nove države i njenog ulaska u UNESKO, Priština početi da dobija nove nadležnosti nad srpskim manastirima (kao i Albanska pravoslavna crkva).“
Zaključimo: Srpska strana nema pravo na iluzije čije bi posledice mogle biti nesagledivo teške. I nema pravo na uobraženje o mogućnosti nekakvog sporazuma s „naopakom ideologijom i sistemom vrednosti“ instaliranim u zvaničnoj Prištini.
