Mali partner na Crvenom trgu

Moskva veruje partneru iz Banjaluke

Prisustvo Milorada Dodika na Paradi pobede, na koju ga je pozvao Vladimir Putin, predstavlja ne samo priznanje Kremlja politici državnika iz Laktaša i dokaz čvrstih veza Rusije i Republike Srpske već i svojevrsni šamar opozicionarima iz RS koji su tvrdili „da je Mile izdao Ruse“ i „dao pristanak na ulazak BiH u NATO“

Milorad Dodik je 24. juna, na poziv Vladimira Putina, prisustvovao Paradi pobede na moskovskom Crvenom trgu, a zatim s domaćinom i još 12 šefova država položio venac na Grob neznanog junaka u Aleksandrovskom parku. Dodikovo prisustvo ovom za Rusiju izuzetno važnom događaju bilo je ne samo znak priznanja Kremlja državniku iz Laktaša i njegovoj politici već i dokaz značaja koji teritorijalno najveća država sveta pridaje manjem entitetu međunarodno priznate Bosne i Hercegovine.

ČVRSTE VEZE I MOGUĆA ISKUŠENJA Prvi političar RS je naglasio da na Paradu pobede nije išao u ime dejtonske tvorevine ili Predsedništva BiH čiji je član „nego dominantno u ime Republike Srpske“, a može se reći da je u tom svojstvu i tretiran od strane domaćina. Jer iako i zvanična i neoficijelna Rusija uvažavaju integritet nekadašnje centralne jugoslovenske republike, one istovremeno ne skrivaju da, u skladu sa u dejtonskim ustavnim rešenjima stečenom autonomijom Srpske, vode specifične, za obe strane korisne odnose i s Banjalukom. Tako su oni koji su imali priliku da na ruskom TV kanalu „Planeta“ prate prenos Parade, prilikom predstavljanja gosta iz grada s Vrbasa čuli objašnjenje komentatora da „on dolazi iz Republike Srpske koja je deo Bosne i Hercegovine“.
Pri tome je ne manje važno to što u zemlji naslednici SSSR-a vrlo dobro znaju da su se Srbi s prostora današnje BiH – baš kao i njihovi sunarodnici iz ostalih krajeva nekadašnje Jugoslavije – borili i dali velike žrtve tokom suprotstavljanja nacističkim okupatorima. A tu istorijsku istinu, kao i potomke onih koji su prolivali krv „na brdovitom Balkanu“, u Rusiji i te kako umeju da cene, pogotovo u vremenu kad se na Zapadu vrši revizija istorije Drugog svetskog rata, odnosno pokušava umanjiti doprinos Sovjetskog Saveza u pobedi nad Hitlerovom
Nemačkom.
Dolazak Dodika na paradu naslednika pripadnika besmrtne Crvene armije je potvrda čvrstih i stabilnih veza između velikog i malog partnera, ali i svojevrstan šamar opozicionim faktorima u Srpskoj koji su, nakon usvajanja Plana reformi, na sav glas poručivali kako je „Mile prevario Ruse“, odnosno „dao pristanak na ulazak RS i BiH u NATO“. Da je tako nešto zaista učinio, da li bi ozbiljna država, kakva Ruska Federacija svakako jeste, ukazala čast prevrtljivom političaru da sa svečane tribine Crvenog trga posmatra defile vojnih jedinica tačno na 75. godišnjicu pobedničke parade Crvene armije kojom su 24. juna 1945. komandovali Georgij Žukov i Konstantin Rokosovski!?
Odgovor je naravno jasan, što, međutim, ne znači da sadašnje čvrste veze između velikog i malog partnera neće u narednom periodu biti na iskušenjima, tačnije izložene novim sofisticiranim pokušajima pre svega globalističkih centara moći da „zabiju klin“ između Moskve i Banjaluke. Biće bez sumnje i dalje „domaćih snaga“ koje će umanjivati značaj Dodikovog prisustva na Paradi pobede, te tvrditi kako je on i sada „igrač zadatka“ koji samo manipuliše „nacionalnom kartom“ da bi skrenuo pažnju građana s „brojnih promašaja njegovog režima u ekonomskoj i socijalnoj politici“.

GASIFIKACIJA I PROBLEMI Problem za odnose Moskve i Banjaluke moglo bi da predstavlja to što, i pored obostranih želja za unapređenjem, ekonomska saradnja ne prati (bar za sada) po ostvarenim rezultatima nespornu političku bliskost ovih partnera. Član Predsedništva BiH iz RS je prilikom posete Moskvi priznao da u procesu gasifikacije Republike Srpske ima problema (koji su izazvani pandemijom virusa korona, kao i protivljenjem Amerike energetskoj saradnji Rusije i Evrope), ali je izrazio optimističko uverenje da Rusi neće odustati od dogovorenog projekta.
Mada je i ranije više puta isticao da manji entitet neće dozvoliti ulazak BiH u Severnoatlantsku alijansu, Dodik je tokom boravka u „staljici“ Ruske Federacije pojasnio da bi pristajanjem na tako nešto „Republika Srpska potpisala svoju smrtnu presudu“. On je naglasio da, za razliku od Rusije – od koje nikad nisu stigli slični zahtevi – zapadni vojni savez nameće integrisanje jer je „NATO vojna organizacija koja u BiH ima politički cilj da zemlju centralizuje i unitarizuje“.
Logično je da se ovakvi njegovi stavovi ne dopadaju bošnjačkim političkim strukturama, kao ni njihovim stranim „prijateljima“. Dok je prvi čovek RS s tribine Crvenog trga posmatrao defile jedinica ruske armije, na sarajevskom sajtu klix.ba je, verujemo nimalo slučajno, objavljen intervju s bivšim „guvernerom“ bosanskog protektorata Volfgangom Petričem. Penzionisani austrijski diplomata je izrazio žaljenje što se „gospodin Dodik, na svoju, kao i štetu države BiH, mnogo promenio u odnosu na proleće 2002. godine kada je ispoljavao veliku kooperativnost prilikom sprovođenja nužnih reformi entitetskih ustava“. Nekadašnji visoki predstavnik bi, jasno, više voleo da je tadašnja velika „evropska nada“ u BiH, umesto kasnije „transformacije u nacionalistu“, ostala dosledni sprovodilac „kursa“ međunarodne zajednice čiji je cilj pretvaranje Bosne u „normalnu zemlju“.

OŠTRE PORUKE OFICIJELNOG SARAJEVA Iako strani državnici poziv da prisustvuju Paradi pobede doživljavaju kao veliku čast i priznanje njihovoj zemlji, teško je verovati da sprovodioci „antiruske politike“ bosanskog faktora u Predsedništvu BiH Šefik Džaferović i Željko Komšić žale što se nisu našli među odabranim gostima na moskovskom „Krasnaja ploščad“. Većinski deo oficijelnog Sarajeva nije se ni trudio da oštre poruke Kremlju zavije u diplomatske oblande, a najnovija žestoka reakcija usledila je nakon izjave ambasadora Rusije u Sarajevu Petra Ivancova da „pokušaji da se BiH ugura u NATO dovode u pitanje sigurnost i stabilnost“.
Željko Komšić je, uz isticanje dobro poznatih zapadnih teza o „destruktivnoj ulozi Rusije“, optužio Ivancova da „ne poštuje odluke i zakone države BiH“, te mu poručio „da ga se ne trebaju ticati NATO integracije Bosne i Hercegovine“. Oglasio se i prvi od Bošnjaka Bakir Izebegović koji je ne samo saopštio „kako je odluka o putu BiH u NATO doneta davno“ već i pokušao da uveri javnost „da je zato glasao i Milorad Dodik“. Nije naravno dugo trebalo čekati na odgovor člana Predsedništva BiH iz RS, odnosno njegovo odbacivanje tvrdnji Hrvata „bosanske orijentacije“ i „Alijinog malog“.
„Odluke o članstvu BiH u NATO-u nema, niti će je biti. O tome odlučujemo mi iz Republike Srpske. Komšić i Izetbegović su obični trbuhozborci svojih mentora koji se kriju po drugim ambasadama u Sarajevu“, naglasio je Dodik.
„Branioci Bosne od opasnog ruskog uticaja“ svojim poslednjim porukama zapravo su samo potvrdili ono što je već odavno bilo jasno – da Kremlj jedinog stvarnog partnera u dejtonskoj tvorevini ima u Banjaluci.