Мали партнер на Црвеном тргу

Москва верује партнеру из Бањалуке

Присуство Милорада Додика на Паради победе, на коју га је позвао Владимир Путин, представља не само признање Кремља политици државника из Лакташа и доказ чврстих веза Русије и Републике Српске већ и својеврсни шамар опозиционарима из РС који су тврдили „да је Миле издао Русе“ и „дао пристанак на улазак БиХ у НАТО“

Милорад Додик је 24. јуна, на позив Владимира Путина, присуствовао Паради победе на московском Црвеном тргу, а затим с домаћином и још 12 шефова држава положио венац на Гроб незнаног јунака у Александровском парку. Додиково присуство овом за Русију изузетно важном догађају било је не само знак признања Кремља државнику из Лакташа и његовој политици већ и доказ значаја који територијално највећа држава света придаје мањем ентитету међународно признате Босне и Херцеговине.

ЧВРСТЕ ВЕЗЕ И МОГУЋА ИСКУШЕЊА Први политичар РС је нагласио да на Параду победе није ишао у име дејтонске творевине или Председништва БиХ чији је члан „него доминантно у име Републике Српске“, а може се рећи да је у том својству и третиран од стране домаћина. Јер иако и званична и неофицијелна Русија уважавају интегритет некадашње централне југословенске републике, оне истовремено не скривају да, у складу са у дејтонским уставним решењима стеченом аутономијом Српске, воде специфичне, за обе стране корисне односе и с Бањалуком. Тако су они који су имали прилику да на руском ТВ каналу „Планета“ прате пренос Параде, приликом представљања госта из града с Врбаса чули објашњење коментатора да „он долази из Републике Српске која је део Босне и Херцеговине“.
При томе је не мање важно то што у земљи наследници СССР-а врло добро знају да су се Срби с простора данашње БиХ – баш као и њихови сународници из осталих крајева некадашње Југославије – борили и дали велике жртве током супротстављања нацистичким окупаторима. А ту историјску истину, као и потомке оних који су проливали крв „на брдовитом Балкану“, у Русији и те како умеју да цене, поготово у времену кад се на Западу врши ревизија историје Другог светског рата, односно покушава умањити допринос Совјетског Савеза у победи над Хитлеровом
Немачком.
Долазак Додика на параду наследника припадника бесмртне Црвене армије је потврда чврстих и стабилних веза између великог и малог партнера, али и својеврстан шамар опозиционим факторима у Српској који су, након усвајања Плана реформи, на сав глас поручивали како је „Миле преварио Русе“, односно „дао пристанак на улазак РС и БиХ у НАТО“. Да је тако нешто заиста учинио, да ли би озбиљна држава, каква Руска Федерација свакако јесте, указала част превртљивом политичару да са свечане трибине Црвеног трга посматра дефиле војних јединица тачно на 75. годишњицу победничке параде Црвене армије којом су 24. јуна 1945. командовали Георгиј Жуков и Константин Рокосовски!?
Одговор је наравно јасан, што, међутим, не значи да садашње чврсте везе између великог и малог партнера неће у наредном периоду бити на искушењима, тачније изложене новим софистицираним покушајима пре свега глобалистичких центара моћи да „забију клин“ између Москве и Бањалуке. Биће без сумње и даље „домаћих снага“ које ће умањивати значај Додиковог присуства на Паради победе, те тврдити како је он и сада „играч задатка“ који само манипулише „националном картом“ да би скренуо пажњу грађана с „бројних промашаја његовог режима у економској и социјалној политици“.

ГАСИФИКАЦИЈА И ПРОБЛЕМИ Проблем за односе Москве и Бањалуке могло би да представља то што, и поред обостраних жеља за унапређењем, економска сарадња не прати (бар за сада) по оствареним резултатима неспорну политичку блискост ових партнера. Члан Председништва БиХ из РС је приликом посете Москви признао да у процесу гасификације Републике Српске има проблема (који су изазвани пандемијом вируса корона, као и противљењем Америке енергетској сарадњи Русије и Европе), али је изразио оптимистичко уверење да Руси неће одустати од договореног пројекта.
Мада је и раније више пута истицао да мањи ентитет неће дозволити улазак БиХ у Северноатлантску алијансу, Додик је током боравка у „стаљици“ Руске Федерације појаснио да би пристајањем на тако нешто „Република Српска потписала своју смртну пресуду“. Он је нагласио да, за разлику од Русије – од које никад нису стигли слични захтеви – западни војни савез намеће интегрисање јер је „НАТО војна организација која у БиХ има политички циљ да земљу централизује и унитаризује“.
Логично је да се овакви његови ставови не допадају бошњачким политичким структурама, као ни њиховим страним „пријатељима“. Док је први човек РС с трибине Црвеног трга посматрао дефиле јединица руске армије, на сарајевском сајту клиx.ба је, верујемо нимало случајно, објављен интервју с бившим „гувернером“ босанског протектората Волфгангом Петричем. Пензионисани аустријски дипломата је изразио жаљење што се „господин Додик, на своју, као и штету државе БиХ, много променио у односу на пролеће 2002. године када је испољавао велику кооперативност приликом спровођења нужних реформи ентитетских устава“. Некадашњи високи представник би, јасно, више волео да је тадашња велика „европска нада“ у БиХ, уместо касније „трансформације у националисту“, остала доследни спроводилац „курса“ међународне заједнице чији је циљ претварање Босне у „нормалну земљу“.

ОШТРЕ ПОРУКЕ ОФИЦИЈЕЛНОГ САРАЈЕВА Иако страни државници позив да присуствују Паради победе доживљавају као велику част и признање њиховој земљи, тешко је веровати да спроводиоци „антируске политике“ босанског фактора у Председништву БиХ Шефик Џаферовић и Жељко Комшић жале што се нису нашли међу одабраним гостима на московском „Краснаја плошчад“. Већински део официјелног Сарајева није се ни трудио да оштре поруке Кремљу завије у дипломатске обланде, а најновија жестока реакција уследила је након изјаве амбасадора Русије у Сарајеву Петра Иванцова да „покушаји да се БиХ угура у НАТО доводе у питање сигурност и стабилност“.
Жељко Комшић је, уз истицање добро познатих западних теза о „деструктивној улози Русије“, оптужио Иванцова да „не поштује одлуке и законе државе БиХ“, те му поручио „да га се не требају тицати НАТО интеграције Босне и Херцеговине“. Огласио се и први од Бошњака Бакир Изебеговић који је не само саопштио „како је одлука о путу БиХ у НАТО донета давно“ већ и покушао да увери јавност „да је зато гласао и Милорад Додик“. Није наравно дуго требало чекати на одговор члана Председништва БиХ из РС, односно његово одбацивање тврдњи Хрвата „босанске оријентације“ и „Алијиног малог“.
„Одлуке о чланству БиХ у НАТО-у нема, нити ће је бити. О томе одлучујемо ми из Републике Српске. Комшић и Изетбеговић су обични трбухозборци својих ментора који се крију по другим амбасадама у Сарајеву“, нагласио је Додик.
„Браниоци Босне од опасног руског утицаја“ својим последњим порукама заправо су само потврдили оно што је већ одавно било јасно – да Кремљ јединог стварног партнера у дејтонској творевини има у Бањалуци.

БОШЊАЦИ ТРАЖЕ ОД ИНЦКА ЗАКОН О НЕГИРАЊУ ГЕНОЦИДА

Денис Бећировић, делегат „левичарске“ Социјалдемократске партије БиХ у Дому народа Босне и Херцеговине, позвао је високог представника Валентина Инцка да пре 11. јула, када се обележава 25 година од злочина у Сребреници, прогласи Закон о негирању геноцида и холокауста. Остаје да се види хоће ли аустријски дипломата „одледити“ своја „бонска овлашћења“ и тако испунити очекивања како Бошњака, тако и њихових западних пријатеља.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.