KLAUDIO MUTI – Da li Tramp prekida Obaminu strategiju?

„Trampizam“ zapravo ne podrazumeva „izolacionizam“, nezainteresovanost za međunarodne odnose. Strategija SAD danas nastoji da okupi svoje saveznike u novi „zapadni blok“, koji će se suprotstaviti „Istoku“, u cilju „odbrane Zapada“, odnosno „judeohrišćanske civilizacije“, u terminologiji Trampovog ideologa Benona

Ne postoji nikakav stvarni zaokret u spoljnoj politici Sjedinjenih Američkih Država. Bela kuća nastavlja sa svojom serijom „posredničkih“ ratova – protiv Irana, Iraka, Sirije i Jemena – pojačava vojno prisustvo na granicama Rusije i započinje novi ciklus žestoke konfrontacije s Kinom. To su strateške linije koje je proklamovao predsednik Barak Obama. Obama je američku antikinesku strategiju najavio još 2016. godine, tokom svoje službene posete Vijetnamu i Japanu; ova strategija poznata je kao „Strategija azijsko-pacifičkog rebalansa“. Stiv Benon, (bivši) glavni strateg Bele kuće, danas otvoreno proglašava da se „SAD nalaze u ratu s Kinom“. Paralelno s tim, pojačava se i američki pritisak na Evropu i Evropsku uniju. Takozvani „suverenistički“ i „populistički“ pokreti u Evropi, posebno oni čije delovanje koordinira Benonov „Pokret“ (The Movement), sa sedištem u Briselu, zapravo su u potpunosti kompatibilni sa američkim interesima u Evropi, jer „zapostavljaju elementarne principe geopolitike ’velikih prostora’“.
U vreme dok se Amerika sve snažnije konfrontira sa evroazijskim silama, pre svega sa Rusijom, Iranom i Kinom, u kojoj prepoznaje najopasnijeg „strateškog rivala“, pokušavajući da zaustavi izgradnju „grandioznog projekta Novog puta svile“, ona se suočava i sa do sad najtežom unutrašnjom krizom, u čijoj pozadini se odvija obračun između dve suprotstavljene struje: „liberalnog krila“, uglavnom okupljenog oko Demokratske stranke, i uslovno „konzervativnog“, koji danas predstavlja predsednik Tramp. Međutim, „trampizam“ zapravo ne podrazumeva „izolacionizam“, nezainteresovanost za međunarodne odnose. Strategija SAD danas nastoji da okupi svoje saveznike u novi „zapadni blok“, koji će se suprotstaviti „Istoku“, u cilju „odbrane Zapada“, odnosno „judeohrišćanske civilizacije“, u terminologiji Trampovog ideologa Benona. „Na horizontu se sakupljaju oblaci rata“, izjavio je on nedavno, u apokaliptičnom tonu: „Evropa mora da shvati da smo se vratili u 1938. godinu.“
Klaudio Muti je uticajni italijanski mislilac, geopolitičar, filolog, specijalista za ugro-finske jezike i predani istraživač evroazijskih tradicija. Urednik je i direktor časopisa Eurazija (Eurasia) i osnivač izdavačke kuće Edizioni all’Insegna del Veltro (osnovane 1978), koja objavljuje studije o metapolitici, geopolitici, istoriji, tradicionalizmu i tradicionalnom simbolizmu…
Danas smo svedoci masovnih protesta ili pobune u SAD. U pozadini toga odvija se i sukob između dve suprotstavljene političke struje u SAD. Jednu oličava predsednik Tramp sa svojim pristalicama, drugu „liberalno krilo“, uglavnom okupljeno oko Demokratske stranke. Kako vidite ovaj sukob? Šta se krije iza toga? Profesor Kornel Vest govori o „unutrašnjoj imploziji imperije“. Da li je to rasni ili klasni sukob u Americi, ili nešto treće?
To ne izgleda kao rasni sukob, jer se na slikama s protesta vidi da su većina učesnika zapravo belci. Prema mom mišljenju, verovatno je to u osnovi predizborna kampanja u korist Demokratske stranke, a ne uvod u etnički građanski rat. Ukratko, čini mi se da je to fenomen koji se može razumeti unutar dijalektike sukoba između dve unutrašnje struje u SAD: s jedne strane, okruženja koje se poistovećuje s procesom finansijske globalizacije, s druge, pozicije koju zastupa trampizam, a koja, umesto toga, favorizuje preseljenje preduzeća (u SAD).
Postoji pokušaji da se ovaj unutrašnji sukob među američkim političkim elitama objasni kao sukob „suverenista“ i „globalista“, gde Tramp navodno predstavlja „izolacionističku struju“ na američkoj političkoj sceni, koja se suprotstavlja „globalizmu“. Možete li reći nešto o „Trampovom izolacionizmu“?
Izolacionizam je, pravilno rečeno, tendencija države da se ograniči unutar svojih granica, nezainteresovanost za međunarodne poslove. Zaista ne mislim da je to nastojanje Trampove administracije. U svom govoru na Vojnoj akademiji u Vest Pointu, 28. maja 2014, predsednik Barak Obama rekao je da su troškovi vojnih akcija u inostranstvu previsoki i da će oni, bez razmatranja njihovih posledica, rezultirati ekonomskom katastrofom. Stoga, u slučaju kada Sjedinjene Države nisu neposredno ugrožene, direktna vojna intervencija nije neophodna već se koriste regionalni saveznici, koji se uključuju u takozvane proksi (posredničke) ratove. Ova strategija, koja se već koristi protiv Irana i tokom agresivnog rata koji je pokrenut protiv Iraka, primenjena je i u Siriji i Jemenu. Na Bliskom istoku Tramp je jednostavno nastavio sa ovom strateškom linijom indirektnog uplitanja, čiji je cilj destabilizacija, kako bi se zaštitili interesi Sjedinjenih Država. U tom kontekstu, on je ojačao savezništvo SAD sa vehabijskim i cionističkim režimima. Što se tiče Evrope, Tramp pojačava pritisak na ruskim granicama: SAD su pojačale svoje vojno prisustvo u Poljskoj, a američke trupe povučene iz Nemačke verovatno će biti raspoređene u bazu „Fort Tramp“ na poljskoj teritoriji.
Posle invazije na Avganistan i uništenja Iraka, italijanski sinolog Lionelo Lanćoti predvideo je da će se sledeći rat voditi između SAD i Kine. Stiv Benon, „bivši glavni strateg Bele kuće i predsednika Trampa“ (strateg koji možda i nije „bivši“), to danas govori otvoreno: „Mi (SAD) smo u ratu s Kinom“. Ali i to je politika koju je započeo još njegov prethodnik Barak Obama.
Koristeći svoje uobičajene apokaliptičke i milenarističke tonove, Benon definiše izazov koji „judeohrišćanski“ Zapad upućuje Kini kao „bitku protiv radikalne strane koja se neće zaustaviti ni pred čime u borbi za svetsku dominaciju“. U stvari, pozicija koju zastupa Benon u osnovi je razvoj politike konfrontacije između SAD i Kine koju je započeo Barak Obama 2016. godine, kada je, tokom svoje službene posete Vijetnamu i Japanu, rekonfigurirao i ojačao savezništva SAD u regionu Dalekog istoka, prema strategiji koja se naziva „Azijsko-pacifički rebalans“. Pored učvršćivanja odnosa Vašingtona s tradicionalnim japanskim saveznikom, Obama je ojačao američko vojno prisustvo u Južnom kineskom moru, veoma vrućem frontu konfrontacije (takođe vojne) između Kineske narodne armije i američkih oružanih snaga, izazivajući nove napetosti među zemljama ovog regiona.

Koji je stvarni razlog za antikinesko zaoštravanje SAD, za novi hladni rat s Kinom? Zaoštravanje koje je kulminiralo teškim optužbama protiv Kine od predsednika Trampa („kineski virus“, „kineska kuga“ itd. )? Ili u izjavama Majka Pompea poput: „Ima dovoljno dokaza da virus korona potiče iz biološke laboratorije Vuhan.“
Danas je Kina prva svetska industrijska sila, prva komercijalna sila i glavni uvoznik sirovina. Ima najveću armiju na svetu, poseduje nuklearno oružje i predstavlja kosmičku silu. Nakon što se instalirala na afričkom kontinentu, priprema se da sprovede grandiozni projekat „Novog puta svile“ koji će je povezati sa Centralnom Azijom, Rusijom, Evropom, Bliskim istokom, Jugoistočnom Azijom.
Suočen sa evroazijskom supersilom ove veličine, Vašington oseća da je ugrožena njegova hegemonistička dominacija i Kinu smatra „strateškim rivalom“. Zato će, osim nastavljanja trgovinskog rata protiv Kine, pojačati svoje provokacije: od Južnog kineskog mora, preko Hongkonga, do Sinkjanga.
Što se tiče Evrope, gde je Italija već potpisala sporazum s Pekingom o „Novom putu svile“, Amerikanci će učiniti sve da nateraju Evropljane da se povežu s njima u „zapadni blok“, sličan onom iz vremena Hladnog rata.
Kako vidite odnose SAD i EU danas, i američke odnose sa Evropom, evropskim kontinentom?
Evropa je pod vojnom okupacijom Sjedinjenih Država, koje su najpre okupirale jednu (zapadnu) polovinu 1945. godine, a drugu polovinu 1989. Širom Evrope, od Islanda sve do Poljske i Sredozemlja, stacionirane su desetine američkih vojnih baza i postrojenja, sa pokrićem NATOA-a ili bez njegovog pokrića.
Zvanično „evropejstvo“, kao praktična negacija evropskog suvereniteta u korist univerzalizma usredsređenog na „zapadne vrednosti“, sasvim je funkcionalno za interese SAD.
Protivnici „evropejstva“, to jest takozvani „suverenisti“, izuzetno su kritični prema Evropskoj uniji, a često i prema Evropi uopšte. Zanemarujući elementarne principe geopolitike „velikih prostora“, oni zauzimaju pozicije koje su takođe podređene i funkcionalne za američku okupaciju Evrope. Nadalje, Trampovo prisustvo u vrhu američke administracije iznelo je na površinu, kroz „suverenističke“, „nacionalističke“, „populističke“ i „evroskeptične“ pokrete, onu proameričku struju koja je bila skrivena sve do administracije Obame i Klintona, koji je potpuno prihvatio liberalnu ideologiju. U stvari, takozvani „suverenisti“ se nadaju da će SAD, predvođene Trampom, intervenisati kao „oslobodioci“, kako bi se suprotstavili pritisku Nemačke u Evropi.
Vašington je ozbiljno zabrinut zbog nemačke politike: ne samo zato što Berlin ignoriše potrebu za povećanjem izdataka za NATO na dva odsto BDP-a već i zato što, uprkos pretnjama sankcijama, nemačke vlasti nastavljaju da učestvuju u izgradnji ruskog gasovoda „Severni tok 2“.
Kakav je uticaj SAD i njihovih službi danas na italijanskoj političkoj sceni? Kako ocenjujete ulogu i uticaj Stiva Benona u Evropi? Da li je on uistinu Trampov „bivši glavni strateg“? Ili „Trampov mozak“ i (nezvanični) američki izaslanik u Evropi?
Čim je postao potpredsednik Saveta ministara i ministar unutrašnjih poslova u prvoj vladi Đuzepea Kontea, Mateo Salvini je postao prvi eksponent neke evropske vlade koji je izrazio privrženost „Pokretu“ – „suverenističkom i populističkom međunarodnom pokretu“ Stiva Benona. Benon je izjavio: „Jednostavno sam pozvao Salvinija i njegove ljude da pokušaju da naprave ovu vladu. Dao sam im savet koji su oni poslušali.“ Ubrzo posle toga, Đorđa Meloni (italijanska novinarka i političarka koja predvodi konzervativnu stranku Braća Italije) pozvala je Stiva Benona u Atreju, na praznik Braće Italije; tom prilikom je, takođe, najavila članstvo svoje stranke u „Pokretu“. Posle toga, 12. novembra 2019, Melonijeva je pozvala američkog ambasadora u Rimu Luisa Ejzenberga na poverljiv sastanak u diplomatsku rezidenciju.
Krajem maja, u intervjuu za Korijere dela sera, Benon je objavio da će početkom 2021. godine u Ćertoza di Trisulti u Laciju biti otvorena „Škola gladijatora populizma i nacionalizma“, kako bi se „proširio kamen temeljac judeohrišćanske vere“. „Na horizontu se sakupljaju oblaci rata“, rekao je tada Benon. „Evropa mora da shvati da smo se vratili u 1938. godinu. Propovedao sam to dve godine obilazeći Evropu, i to je, više nego ikad, postalo jasno tokom nedelje u kojoj je Komunistička partija Kine ugušila slobodu Hongkonga.“