КЛАУДИО МУТИ – Да ли Tрамп прекида Oбамину стратегију?

„Трампизам“ заправо не подразумева „изолационизам“, незаинтересованост за међународне односе. Стратегија САД данас настоји да окупи своје савезнике у нови „западни блок“, који ће се супротставити „Истоку“, у циљу „одбране Запада“, односно „јудеохришћанске цивилизације“, у терминологији Трамповог идеолога Бенона

Не постоји никакав стварни заокрет у спољној политици Сједињених Америчких Држава. Бела кућа наставља са својом серијом „посредничких“ ратова – против Ирана, Ирака, Сирије и Јемена – појачава војно присуство на границама Русије и започиње нови циклус жестоке конфронтације с Кином. То су стратешке линије које је прокламовао председник Барак Обама. Обама је америчку антикинеску стратегију најавио још 2016. године, током своје службене посете Вијетнаму и Јапану; ова стратегија позната је као „Стратегија азијско-пацифичког ребаланса“. Стив Бенон, (бивши) главни стратег Беле куће, данас отворено проглашава да се „САД налазе у рату с Кином“. Паралелно с тим, појачава се и амерички притисак на Европу и Европску унију. Такозвани „суверенистички“ и „популистички“ покрети у Европи, посебно они чије деловање координира Бенонов „Покрет“ (The Movement), са седиштем у Бриселу, заправо су у потпуности компатибилни са америчким интересима у Европи, јер „запостављају елементарне принципе геополитике ’великих простора’“.
У време док се Америка све снажније конфронтира са евроазијским силама, пре свега са Русијом, Ираном и Кином, у којој препознаје најопаснијег „стратешког ривала“, покушавајући да заустави изградњу „грандиозног пројекта Новог пута свиле“, она се суочава и са до сад најтежом унутрашњом кризом, у чијој позадини се одвија обрачун између две супротстављене струје: „либералног крила“, углавном окупљеног око Демократске странке, и условно „конзервативног“, који данас представља председник Трамп. Међутим, „трампизам“ заправо не подразумева „изолационизам“, незаинтересованост за међународне односе. Стратегија САД данас настоји да окупи своје савезнике у нови „западни блок“, који ће се супротставити „Истоку“, у циљу „одбране Запада“, односно „јудеохришћанске цивилизације“, у терминологији Трамповог идеолога Бенона. „На хоризонту се сакупљају облаци рата“, изјавио је он недавно, у апокалиптичном тону: „Европа мора да схвати да смо се вратили у 1938. годину.“
Клаудио Мути је утицајни италијански мислилац, геополитичар, филолог, специјалиста за угро-финске језике и предани истраживач евроазијских традиција. Уредник је и директор часописа Еуразија (Eurasia) и оснивач издавачке куће Edizioni all’Insegna del Veltro (основане 1978), која објављује студије о метаполитици, геополитици, историји, традиционализму и традиционалном симболизму…
Данас смо сведоци масовних протеста или побуне у САД. У позадини тога одвија се и сукоб између две супротстављене политичке струје у САД. Једну оличава председник Трамп са својим присталицама, другу „либерално крило“, углавном окупљено око Демократске странке. Како видите овај сукоб? Шта се крије иза тога? Професор Корнел Вест говори о „унутрашњој имплозији империје“. Да ли је то расни или класни сукоб у Америци, или нешто треће?
То не изгледа као расни сукоб, јер се на сликама с протеста види да су већина учесника заправо белци. Према мом мишљењу, вероватно је то у основи предизборна кампања у корист Демократске странке, а не увод у етнички грађански рат. Укратко, чини ми се да је то феномен који се може разумети унутар дијалектике сукоба између две унутрашње струје у САД: с једне стране, окружења које се поистовећује с процесом финансијске глобализације, с друге, позиције коју заступа трампизам, а која, уместо тога, фаворизује пресељење предузећа (у САД).
Постоји покушаји да се овај унутрашњи сукоб међу америчким политичким елитама објасни као сукоб „суверениста“ и „глобалиста“, где Трамп наводно представља „изолационистичку струју“ на америчкој политичкој сцени, која се супротставља „глобализму“. Можете ли рећи нешто о „Трамповом изолационизму“?
Изолационизам је, правилно речено, тенденција државе да се ограничи унутар својих граница, незаинтересованост за међународне послове. Заиста не мислим да је то настојање Трампове администрације. У свом говору на Војној академији у Вест Поинту, 28. маја 2014, председник Барак Обама рекао је да су трошкови војних акција у иностранству превисоки и да ће они, без разматрања њихових последица, резултирати економском катастрофом. Стога, у случају када Сједињене Државе нису непосредно угрожене, директна војна интервенција није неопходна већ се користе регионални савезници, који се укључују у такозване прокси (посредничке) ратове. Ова стратегија, која се већ користи против Ирана и током агресивног рата који је покренут против Ирака, примењена је и у Сирији и Јемену. На Блиском истоку Трамп је једноставно наставио са овом стратешком линијом индиректног уплитања, чији је циљ дестабилизација, како би се заштитили интереси Сједињених Држава. У том контексту, он је ојачао савезништво САД са вехабијским и ционистичким режимима. Што се тиче Европе, Трамп појачава притисак на руским границама: САД су појачале своје војно присуство у Пољској, а америчке трупе повучене из Немачке вероватно ће бити распоређене у базу „Форт Трамп“ на пољској територији.
После инвазије на Авганистан и уништења Ирака, италијански синолог Лионело Ланћоти предвидео је да ће се следећи рат водити између САД и Кине. Стив Бенон, „бивши главни стратег Беле куће и председника Трампа“ (стратег који можда и није „бивши“), то данас говори отворено: „Ми (САД) смо у рату с Кином“. Али и то је политика коју је започео још његов претходник Барак Обама.
Користећи своје уобичајене апокалиптичке и миленаристичке тонове, Бенон дефинише изазов који „јудеохришћански“ Запад упућује Кини као „битку против радикалне стране која се неће зауставити ни пред чиме у борби за светску доминацију“. У ствари, позиција коју заступа Бенон у основи је развој политике конфронтације између САД и Кине коју је започео Барак Обама 2016. године, када је, током своје службене посете Вијетнаму и Јапану, реконфигурирао и ојачао савезништва САД у региону Далеког истока, према стратегији која се назива „Азијско-пацифички ребаланс“. Поред учвршћивања односа Вашингтона с традиционалним јапанским савезником, Обама је ојачао америчко војно присуство у Јужном кинеском мору, веома врућем фронту конфронтације (такође војне) између Кинеске народне армије и америчких оружаних снага, изазивајући нове напетости међу земљама овог региона.

Који је стварни разлог за антикинеско заоштравање САД, за нови хладни рат с Кином? Заоштравање које је кулминирало тешким оптужбама против Кине од председника Трампа („кинески вирус“, „кинеска куга“ итд. )? Или у изјавама Мајка Помпеа попут: „Има довољно доказа да вирус корона потиче из биолошке лабораторије Вухан.“
Данас је Кина прва светска индустријска сила, прва комерцијална сила и главни увозник сировина. Има највећу армију на свету, поседује нуклеарно оружје и представља космичку силу. Након што се инсталирала на афричком континенту, припрема се да спроведе грандиозни пројекат „Новог пута свиле“ који ће је повезати са Централном Азијом, Русијом, Европом, Блиским истоком, Југоисточном Азијом.
Суочен са евроазијском суперсилом ове величине, Вашингтон осећа да је угрожена његова хегемонистичка доминација и Кину сматра „стратешким ривалом“. Зато ће, осим настављања трговинског рата против Кине, појачати своје провокације: од Јужног кинеског мора, преко Хонгконга, до Синкјанга.
Што се тиче Европе, где је Италија већ потписала споразум с Пекингом о „Новом путу свиле“, Американци ће учинити све да натерају Европљане да се повежу с њима у „западни блок“, сличан оном из времена Хладног рата.
Како видите односе САД и ЕУ данас, и америчке односе са Европом, европским континентом?
Европа је под војном окупацијом Сједињених Држава, које су најпре окупирале једну (западну) половину 1945. године, а другу половину 1989. Широм Европе, од Исланда све до Пољске и Средоземља, стациониране су десетине америчких војних база и постројења, са покрићем НАТОА-а или без његовог покрића.
Званично „европејство“, као практична негација европског суверенитета у корист универзализма усредсређеног на „западне вредности“, сасвим је функционално за интересе САД.
Противници „европејства“, то јест такозвани „суверенисти“, изузетно су критични према Европској унији, а често и према Европи уопште. Занемарујући елементарне принципе геополитике „великих простора“, они заузимају позиције које су такође подређене и функционалне за америчку окупацију Европе. Надаље, Трампово присуство у врху америчке администрације изнело је на површину, кроз „суверенистичке“, „националистичке“, „популистичке“ и „евроскептичне“ покрете, ону проамеричку струју која је била скривена све до администрације Обаме и Клинтона, који је потпуно прихватио либералну идеологију. У ствари, такозвани „суверенисти“ се надају да ће САД, предвођене Трампом, интервенисати као „ослободиоци“, како би се супротставили притиску Немачке у Европи.
Вашингтон је озбиљно забринут због немачке политике: не само зато што Берлин игнорише потребу за повећањем издатака за НАТО на два одсто БДП-а већ и зато што, упркос претњама санкцијама, немачке власти настављају да учествују у изградњи руског гасовода „Северни ток 2“.
Какав је утицај САД и њихових служби данас на италијанској политичкој сцени? Како оцењујете улогу и утицај Стива Бенона у Европи? Да ли је он уистину Трампов „бивши главни стратег“? Или „Трампов мозак“ и (незванични) амерички изасланик у Европи?
Чим је постао потпредседник Савета министара и министар унутрашњих послова у првој влади Ђузепеа Контеа, Матео Салвини је постао први експонент неке европске владе који је изразио приврженост „Покрету“ – „суверенистичком и популистичком међународном покрету“ Стива Бенона. Бенон је изјавио: „Једноставно сам позвао Салвинија и његове људе да покушају да направе ову владу. Дао сам им савет који су они послушали.“ Убрзо после тога, Ђорђа Мелони (италијанска новинарка и политичарка која предводи конзервативну странку Браћа Италије) позвала је Стива Бенона у Атреју, на празник Браће Италије; том приликом је, такође, најавила чланство своје странке у „Покрету“. После тога, 12. новембра 2019, Мелонијева је позвала америчког амбасадора у Риму Луиса Ејзенберга на поверљив састанак у дипломатску резиденцију.
Крајем маја, у интервјуу за Коријере дела сера, Бенон је објавио да ће почетком 2021. године у Ћертоза ди Трисулти у Лацију бити отворена „Школа гладијатора популизма и национализма“, како би се „проширио камен темељац јудеохришћанске вере“. „На хоризонту се сакупљају облаци рата“, рекао је тада Бенон. „Европа мора да схвати да смо се вратили у 1938. годину. Проповедао сам то две године обилазећи Европу, и то је, више него икад, постало јасно током недеље у којој је Комунистичка партија Кине угушила слободу Хонгконга.“