Zečevizija – Javio se baš onaj koji treba

Bujoševićev glavni momak za kulturu i umetnost, odmah nešto ispod njega u sadašnjoj nomenklaturi Javnog servisa, zastupnik je i izvršitelj drugosrbijanske strategije, odgovoran za skandale i afere koje sam u svojim napisima otvoreno i, nadam se, argumentovano kritikovao. Nisam ni sumnjao da će ova uloga pripasti baš ovom poslušniku jer on tamo slovi kao jedini pismen

Sve sam se pitao kada će već Javni servis Srbije odgovoriti nekim javnim napadom na pisca ovih redova zbog javnih kritika RTS-a koje isti već duže vreme objavljuje. Odgovor je stigao, naizgled i on javan, ali nabijen skrivenim zlomislima, pa čitaocu valja otkriti šta stoji iza pamfleta koji je protiv mene i mojih „penzionerskih drugova“ objavio u prošlom broju Pečata pedesetogodišnji omladinac Vladimir Kecmanović. A javio se baš onaj koji treba: Bujoševićev glavni momak za kulturu i umetnost, odmah nešto ispod njega u sadašnjoj nomenklaturi Javnog servisa, zastupnik i izvršitelj drugosrbijanske strategije, odgovoran za skandale i afere koje sam u svojim napisima otvoreno i, nadam se, argumentovano kritikovao. Nisam ni sumnjao da će ova uloga pripasti baš ovom poslušniku jer on tamo slovi kao jedini pismen. Nisam, dalje, sumnjao da će biti ispaljen ad hominem, kako se to uglavnom čini u vilajetskom diskursu, u kome Kecmanovići imaju bogata iskustva.

SKRIVENI RAZLOZI Njegova paškvila ne odgovara ni na jednu od kritika antisrpske i propale politike, koju isti stvara i sprovodi, nego sipa lične uvrede i kopa po mojoj biografiji (koju izmišlja i glupo ironizuje) operišući lažima, koje će na sudu uskoro morati da dokazuje. To je prvi skriveni razlog, jer se Kecmanović ne javlja kao odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a nego kao član i potpisnik saopštenja komisije FCS-a koja je drugi put odbila Zafranovićevu Djecu Kozare, pokušavajući da odgovori na moje prigovore ovom bestidnom činu. Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.
Drugi skriveni razlog je moja temeljna kritika TV serije Senke nad Balkanom Dragana Bjelogrlića, čiji je Kecmanović jedan od scenarista i to čini mi se – glavni. Tu količinu bljuvotina i idiotskih izmišljotina o predratnom Beogradu i eliti kraljevskog srpskog društva nazvao sam u Pečatu – Crnim suncem druge Srbije. Bjelogrlić me zbog toga „osuđuje na smrt“ i ubija glavni lik druge sezone iste serije pod imenom Božidar Zečević, udarajući mi krstaču na taze grob. (Ovu pretnju sam, znajući s kim imam posla, prijavio vlastima dok je još vreme.) Kecmanović sada čini slično, opet izmišljajući jednu fiktivnu ličnost: to je neki Teodor Rebit (Theodor Rabbit) „u povratnom prevodu na srpski Božidar Zec“, kako su me u „mondijalističkoj Americi“, navodno, zvale tamošnje kolege. Ovo prvi put čujem. Verovatno je sklonost pisca da izmišlja i projektuje svoje likove dovela i do toga da sam „pljujući gde, šta i koga treba dobio pripadajuću stipendiju i ’zapalio preko bare’“. To se, valjda, odnosi na moj dvogodišnji studijski boravak u Americi na Fulbrajtovoj stipendiji, koju, kako znate, dodeljuje komisija tamošnje vlade na osnovu stabilnih i dugogodišnjih kriterijuma. Ne, tu stipendiju dobio sam, kaže Kecmanović (koji je tada, 1982–1984, bio pionir maleni) kao „titoistički kritičar i tipični ’kulturni radnik’ iz doba Titove dembelijane, ’filmski kritičar’ koji je producirao lulu po festivalima od Triglava do Đevđelije, zapamćenom po tome što se hvalio kako i ne pogledavši ostvarenje sedme umetnosti može kvalitetno da popljuje“. Ostavimo potpisniku da ovo dokaže na sudu, da nisam šetao lulu nego više od pedeset godina pisao filmsku kritiku (hiljade takvih) i za to dobio dva Zlatna pera Instituta za film i još dvadeset što domaćih što međunarodnih stručnih nagrada kao član Evropske filmske akademije i nagradu za životno delo UFUS-a, već se vratimo titoističkom kritičaru, „starom brozovcu“, „skojevskoj duši“ i kako me sve naziva u suludim izmišljotinama, koje nemaju blage veze sa mojom biografijom. To Vladimiru Kecmanoviću i njegovim nalogodavcima neću oćutati.

SARAJEVSKA GENEALOGIJA Zaista ne znam otkud mu navedena saznanja: gotovo sve važno u životu radio sam suprotno, zaključno s tekstom o Kecmanovićevoj emisiji o Brozovom liku i delu u jednom od prošlih brojeva Pečata. S Titom sam imao isto što i ondašnjih dvadesetak miliona stanovnika Jugoslavije. Video sam ga dvaput u životu, nisam lično trpeo od njegovog terora, ali nisam imao baš nikakvih privilegija. Dotle je cela Kecmanovićeva genealogija uveliko uživala u Titovoj dembelijani. Kecmanovićev đed, ljuti partizanski Krajišnik, bio je predsednik Titovog ZAVNOBIH-a i član Predsedništva Titovog AVNOJ-a, „što odgovara kasnijoj funkciji predsednika Republike BiH“, kako navodi Kecmanovićev otac i sam bosanski partijski aparatčik, atestirani marksist i redovni član Titovih nomenklatura od Džema Bijedića, preko Raifa Dizdarevića do Toda Kurtovića, pa zatim Reformističke partije Ante Markovića i na kraju Izetbegovićevog predsedništva BiH („naš majmun kod Alije“, kako se slikovito izrazio Ratko Mladić, a čuo ceo svet iz Haga). Zatim je prebegao u Beograd i tu plivao između raznih političkih opcija, od Miloševića do Mićunovića, kao i sada uz Dodika, pod jednim jedinim uslovom: biti uvek uz vlast. Ili uz onog koji je dobija, kao što je procenio i njegov sin, koji se bacio na jasle Javnog servisa da tamo umiljato sisa obe vladajuće „opcije“.
Cela ova sarajevska genealogija pouzdano govori o onom soju prevrtljivaca i ližisahana poreklom još iz otomanskog doba, gotovom na sve samo da sačuva svoj ćepenak, s mukom iskamčene buruntije i da promeni sto adeta ne bi li ikako pretekao do boljeg vakta. Njih su već dovoljno opisali Selimović i Andrić (još u famoznom Pismu iz 1920, istorijskoj dijagnozi njihovih mržnji). A pod nazivom ketman (ne Kecman) opisuje ovu orijentalnu, prednjeazijsku pojavu Česlav Miloš kao kameleonstvo, mimikriju i korišćenje svih marifetluka da bi se ostalo uz vlast i moć. Pri tome su ketmani spremni na svako nevaljalstvo, izmišljanje i puštanje abrova, potkazivanje i naročito pljuvanje svih koje vlast označi. Oni su u Beograd dovukli sav taj zloćudni sarajevski mutljag i zapatili ga ovde, što se brzo primilo u sredini koja ni sama nije imuna na obrtanje ćuraka, intrige i čaršijski mentalitet, savršeno uklopljen u titovske benefite. Kad se ima u vidu ta geneza, bolje će se razumeti ćepenački i ćiftinski ton Kecmanovićevih fatvi. Krčka stari bosanski lonac na novoj vatrici. Otud, naravno, Kecmanova opsesija Titom („pišem roman o Titu“), pljuvanje svega beogradskog i srpskog (Senke nad Balkanom), ali i neostvarena žudnja za Amerikom („voleo bih da živim u Njujorku“) koja mu se, ako ovako nastavi, još može i ostvariti.

NALOZI OVDAŠNJE DUBOKE DRŽAVE Ali vratimo se osnovnoj temi Kecmanovog napada, njegovim pravdanjem nečasnog posla koji je obavio odbijanjem Zafranovićeve Djece Kozare po nalogu ovdašnje duboke države, što sam detaljno opisao na stranicama Pečata i drugde. Od toga nikad neće moći da pobegne i po tome će jedino i ostati zapamćen. Samo što je, po starom konvertitskom običaju, u to uneo neopevanu količinu mržnje, zavisti i bahatog bezobrazluka, potpuno u kursu svojih drugosrbijanskih mentora. Ponavljam i sada: Diklićeva Djeca Kozare najbolje su što sam pročitao iz jugoslovenske filmske scenaristike i to mogu da tvrdim kao diplomirani filmski dramaturg sa dugogodišnjim iskustvom i praksom, suprotno mantrama jednog apsolutnog analfabete u filmskom poslu. Kao što je i Lordan Zafranović veliki filmski autor i etička klisurina za Ketmana, Gagu i slične (koji sada prave film srpskiji od nesnimljenog Zafranovićevog, kao da je srpstvo neki umetnički argument, a ne vide, slepci kao i oni koji im daju pare, da je upravo to što Zafranovićev projekat nema nikakve veze sa glupo shvaćenim srpstvom – njegov najveći etički i umetnički kapital!).
Otkud mu samo ideja da Diklićev scenario „pati od kompromisa sa onim istim jednoumljem koje je onemogućavalo da filmska priča o Jasenovcu decenijama bude ispričana“? Kakvi kompromisi? Nema ih. Da ih je zaista bilo, Djeca Kozare bi odavno bila snimljena, a ne bi Zafranović još za Brozovog vakta dvadeset i osam puta bio odbijan od strane istog jednoumlja! (Kako ne uviđaju da ih svaki njihov pokušaj odbrane neodbranjivog vraća sve dublje u kal iz koga su potekli.) Njihov krunski, ujedno i jedini „argument“ protiv Djece Kozare je sledeći – slušajte molim vas: „Osnovni nedostatak projekta leži u činjenici da je scenario napisan davne 1986. a da na njemu ni zarez nije promenjen. Dakle, potrebno je uraditi bar nekoliko ruku scenarija koje bi ga modernizovale i približile današnjem gledaocu i današnjem pogledu na istoriju.“ U tome je sve što je Ketmanova i Jeftićeva komisija uspela da smisli (od „nekoliko ruku“ oni bogato i žive i u tome je glavni smisao njihove scenaristike). Roman Zločin i kazna objavljen je pre više od 150 godina a da u njemu ni zarez nije promenjen. Komotno se može reći da je ono što je Dostojevski za svetsku književnost, da je to Diklić za domaće filmsko pisanje: svaki njegov zarez stoji i danas, pouzdano i umetnički uverljivo, istorijski u detalj tačno i savremeno da savremenije ne može biti. Osnovni nedostatak Zločina i kazne je što je napisan davne 1866. godine! Jeste li vi svesni šta lupetate? Ko je još Fjodora Mihailoviča modernizovao i približavao današnjem čitaocu i još „današnjem pogledu na istoriju“? Takve budalaštine ne padaju na pamet nikome na svetu osim bosanskim književnicima, što se vidi po brojnim njihovim prilozima za istoriju beščašća. Najgore je, međutim, što mrtvom velikanu našeg filma Dikliću, kome nisu dorasli do kolena, podmeću nekakve „kompromise sa jednoumljem“ od kojih u Djeci Kozare – nema ni traga! Tri puta u svojoj paškvili Kecmanović ponavlja ovu svoju mantru bez ijednog primera, bez argumenta, ali nikakvih Diklićevih kompromisa u tekstu – nema! Nego je na delu istina sama. „Ukoliko Zafranović i dalje nije otklonio pomenute nedostatke… ignorišući odluke prethodnih komisija“… Koje nedostatke? Koje odluke, kojih crnih prethodnih komisija? Nigde ni jedne jedine! Neka ih Ketman ili FCS objave ako smeju. Hajde da vidimo šta piše u tim „odlukama“, pa da se zajedno smejemo! I svemu ovom bi se trebalo smejati da nije gorko u ustima, a teško na srcu. Još vrlo kratko.