Sumorne nacionalne slutnje

Da li su oblaci koji su se nadvili nad Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori mnogo tamniji nego što nam deluje?

Čudne stvari počinju da se dešavaju u Crnoj Gori u vezi sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Ili bar tako počinje da deluje. Dok god ne sumnjamo u sebe, odnosno u one među nama kojima je, između ostalog, zadatak da brane naše nacionalne interese, neprijatelji ne mogu da nam nanesu fatalnu štetu. Mogu da kidišu na nas i da nam prave probleme, ali izborićemo se s njima. Koliko god bili povređeni, preživećemo ih. Drugačije stvari stoje ako se u redovima našeg nacionalnog korpusa i njegovih institucija na važnim pozicijama nalaze činioci koji idu naruku dušmanima. To je onda opasnost koja nam preti na kvadrat.

LITIJE I ANTISRPSTVO Mnogi mediji u Srbiji su u proteklim danima, gotovo s ushićenjem i u patriotskim tonovima a s mnogo površnosti i neznanja, izveštavali o tome da nekadašnja zagovornica nezavisnosti Crne Gore i potom ambasadorka te zemlje u Francuskoj sada aktivno učestvuje u litijama. Na taj način ona izražava svoj protest protiv crnogorske vlasti koja je stvorila „državu nejednakosti i razorenih vrednosti, partijskih moćnika uljuljanih u osećaju svemoći i nekažnjivosti“. To je njen način da osudi „otvoreno zloupotrebe skupštine, tužilaštva i sudstva i flagrantno kršenje Ustavom i međunarodnim konvencijama zagarantovanih prava i sloboda“.
To što diže svoj glas protiv nedemokratskog i kriminalnog režima je uistinu za pohvalu. Za primer je i njena osuda etiketiranja Srba u Crnoj Gori. Pri tome nije nikakav problem što se nekadašnja funkcionerka crnogorskog sistema deklariše kao Crnogorka u nacionalnom smislu i to naglašava. To je njeno pravo. No tu smo stigli do onoga što jeste problematično. To proizlazi iz njenog stava: „Ne podržavam koncept da je Mitropolija crnogorsko-primorska srpska crkva u Crnoj Gori. Ona treba da bude duhovno ognjište svih pravoslavnih vernika, kako god se nacionalno iskazuju. Odnos prema religiji i crkvi je intiman izbor, a moje je čvrsto uverenje da crkva ne treba da ima nacionalni predznak.“

[restrict]

PAKLENA PODRŠKA Pitam se što onda razočarana Đukanovićeva saradnica ide na crkveno-narodna okupljanja koja se i organizuju zbog pokušaja crnogorskog režima da zatre srpsku crkvu, korene i narod na prostoru Crne Gore? Pa ona želi isto što i oficijelna Podgorica. Očito doživljava proteste kao priliku da izrazi svoje nezadovoljstvo vlašću, ali s njom deli odnos prema SPC. Međutim, ni to nije u svemu najgore. Do toga tek stižemo.
Gospođa koja je privukla toliku pažnju srpskih medija, čiji novinari i urednici ili ne shvataju suštinski smisao njenih reči ili su prema njemu i ravnodušni (da sada ne idem dalje), izjavila je nešto još opasnije. „Pozdravljam stavove rektora Cetinjske bogoslovije Gojka Perovićaa, pomiriteljske, građanski hrabre i odgovorne. Takve poruke trebalo bi da čujemo od svih.“ Ovo je zabrinjavajuće ne zbog njenih simpatija prema Peroviću već usled razloga za njih.

STIGMATIZACIJA SPC Ozbiljna opasnost se krije u njegovim stavovima, koji se očito dopadaju mnogim srbofobima u Crnoj Gori. O čemu se radi najbolje se vidi iz reči Gojka Perovića nedavno izgovorenih u podgoričkom Pres-centru, kada je osudio i generalno nacionalne prefikse u vezi s pravoslavnim crkvama, i sadašnji karakter SPC.
Evo šta je rekao, počevši od svojih impresija tokom boravka u Bugarskoj. „Na jednoj liturgiji kada je đakon izašao i počeo da čita molitve za bugarski narod, ja sam se u jednom momentu osetio kao neki stranac. Ako je od početka do kraja sve bilo posvećeno bugarskom narodu a ja došao kao pravoslavni hrišćanin da učestvujem u tome, onda sam se setio kako izgleda liturgija u srpskoj pravoslavnoj crkvi nekome ko se ne oseća Srbinom.“
Zatim je Perović dodao: „Srpska pravoslavna crkva nije najprimereniji naziv za jednu pravoslavnu crkvu, ali način kako ćemo mi prevazići te nacionalne nazive i kako ćemo doći i do naziva i do konstitucije crkve koji nas neće nacionalno opterećivati, nije na političarima da rešavaju. Pustite crkvu sama da živi, ona mora ići ka najboljem rešenju, ona mora da prevaziđe nacionalne prefikse.“

TEMELJ NACIJE Nije ni čudo da rektor Cetinjske bogoslovije uživa velike simpatije mnogih crnogorskih šovinista, ali i pripadnika anacionalnih krugova u Srbiji. Problem je što važi i za bliskog čoveka mitropolita Amfilohija (Radovića). Perovićevi stavovi su zastrašujući s obzirom na to ko je i šta je u našoj crkvi. A ona je, to odmah da naglasimo, temelj našeg nacionalnog identiteta kako u Srbiji, tako i Crnoj Gori, Srpskoj i svim drugim srpskim zemljama, odnosno našeg naroda u dijaspori.
Braneći SPC u Crnoj Gori mi branimo našu naciju i njene vitalne interese. Nema sumnje da je celokupno pravoslavno (a većim delom i muslimansko te katoličko) stanovništvo Crne Gore srpskog porekla. Usled niza versko-geopolitičkih faktora nepravoslavni segment tamošnje populacije – kao i u drugim srpskim zemljama – izdvojio se iz našeg nacionalnog korpusa počevši od sloma srpske srednjovekovne države. Srpska crkva je nju u identitetskom pogledu zamenila kod pravoslavnog naroda i dugo ga je održala na okupu, ali kod inoveraca nije imao ko da u tom smislu preuzme nacionalno-konstitutivnu ulogu nestale države.
Kada se radi o pravoslavnim Srbima, oni su se našli pod udarom negativne, nacionalno destruktivne državne politike pošto su jugoslovenski boljševici sa J. B. Titom na čelu preuzeli vlast. Pod njihovom dirigentskom palicom izmišljena je i potom uz pomoć represivnih i drugih državnih mehanizama implementirana crnogorska nacija. To naravno ne znači da neko kod koga je tako rođeni identitet zaživeo nema pravo da se deklariše kao Crnogorac. Ima, ali nema pravo da pokušava da zatre Srpsku pravoslavnu crkvu i generalno srpsko nasleđe, koje je u Crnoj Gori mnogo starije i od njenog današnjeg imena a kamoli od nacionalnog koncepta koji joj je od strane komunista nametnut (i kod dela građana je pustio korene).

KUKAVIČJE JAJE? Polazeći od toga neshvatljivo je šta Perović govori. Hteo bi da se naša crkva, makar u Crnoj Gori, odrekne svog nacionalnog karaktera da bi bili zadovoljni oni građani koji su pokidali svoje srpske korene a identitet po hrvatskom modelu grade kao antiidentitet, na mržnji prema vrednostima kojima su bili prožeti njihovi preci. To nije legitiman stav za nekoga ko je sveštenik SPC-a i mora ozbiljno da nas zabrine. U nizu tekstova sam osuđivao kampanju koja je iz političkih razloga od strane nekih medija i javnih krugova iz Srbije vođena protiv mitropolita Amfilohija, ali sada bi oko stavova koje je izneo rektor Cetinjske bogoslovije on morao da se izjasni. Od toga mnogo šta zavisi.
Pogotovo što su, iznenada, usledile posete Mitropoliji crnogorsko-primorskoj od strane nekih zapadnih diplomata čije zemlje su tradicionalno nenaklonjen Srbima, te iako diskretni, ipak prepoznatljivi izrazi podrške njenim nastojanjima da kroz dijalog sa crnogorskom vlašću bude definisano neko obostrano prihvatljivo rešenje. Nadam se da se radi o prevladavanju svesti na Zapadu, ili bar u nekim tamošnjim središtima uticaja, da je Đukanovićev režim istrošen i da gura Crnu Goru u nesreću koja bi štetila i NATO-u, u čije redove je ona uvučena. Ipak, pribojavam se da nije samo to u pitanju.

(DE)MASKIRANJE ISTINE Kao što sam stotinu puta rekao u vezi s nastojanjima Beograda da reši kosovsko pitanje da je kompromis dobar ako je to uistinu, ako se ne radi o maski za kapitulaciju, to mislim i kažem i kada se radi o našoj crkvi u Crnoj Gori. Moramo se dovijati i prilagođavati, dogovarati i do neke crvene linije u nečemu popuštati, da bismo opstali, a ne da bismo pomogli neprijateljima da nas unište. A ako se i pomisli na neki dogovor s oficijelnom Podgoricom koji bi podrazumevao promenu sadašnjeg karaktera i imena naše crkve u Crnoj Gori, odnosno, da se poslužim rečima Perovića, ako bi u pitanju bilo uvođenje „naziva i konstitucije crkve koji nas neće nacionalno opterećivati“, bila bi to totalna kapitulacija. Da to kažem i drugačije, radilo bi se o veleizdaji, kao da Beograd prihvati svoju Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju kao državu i da joj da međunarodno priznanje. Štaviše, stvari bi bile i gore jer od političara se može očekivati i ono na šta se ne sme olako ni pomisliti kada se radi o našim crkvenim velikodostojnicima. Oni oličavaju instituciju koja je čuvar naše nacionalne tradicije i postojala je i pre moderne Srbije, Crne Gore ili Srpske. Naš narod u Crnoj Gori to dobro razume i zato se, suočen s pokušajima okončanja identitetskog genocida s kojim se već decenijama nosi, okuplja oko naše crkve. Njoj veruje više nego srpskim političarima u Crnoj Gori ili zvaničnicima Srbije koji su – uprkos ustavnoj obavezi da posvećeno štite srpski narod gde god on živeo na način koji je realan – podbacili u obavljanju svojih dužnosti prema Srbima u Crnoj Gori. To poverenje niko nema pravo da izneveri. Zato – ne bežeći od toga da, kao što već duže vreme i činim, bilo koga od moćnika u Beogradu i dalje kritikujem zbog neadekvatne borbe za srpske interese u Crnoj Gori, ali i na Kosovu – insistiram da čujem stav mitropolita Amfilohija u vezi s onim što je izrekao gospodin Perović. Da li je problem srpski prefiks naše crkve, te njena sadašnja konstitucija? I da li je moguć neki „kompromis“ s opskurnim režimom u Podgorici na račun sadašnjeg karaktera SPC u Crnoj Gori?

[/restrict]