Krasnovu, s ljubavlju

Spomenik arhitekti Nikolaju Krasnovu prvi je te vrste kod nas, pokreće mnoga pitanja, ali i daje izvesne odgovore. Ova reprezentativna skulptura u belom mermeru u skoro prirodnoj veličini, sa većim postamentom namerno napravljenim dužim i širim od skulpture, ozbiljan je skulptorski zahvat u vreme kada i narodni pevači i glumci na ovom prostoru dobijaju spomenike

Nikolaj Petrovič Krasnov (Honjatino, Moskva 1864 – Beograd 1939) bio je jedan od najznačajnijih arhitekata, urbanista, primenjenih umetnika i projektanata enterijera koji je stvarao u Beogradu i Srbiji. Najvažniji je predstavnik akademskog istorizma u srpskoj međuratnoj arhitekturi. Istaknut kao arhitekta ruskog carskog dvora, graditelj čije usluge je koristila i aristokratija, emigrirao je 1919. godine, posle Oktobarske revolucije. U Beogradu je brzo prihvaćen kao cenjeni državni i dvorski arhitekta, autor mnogih kapitalnih zdanja u prestonici i Srbiji. U Beogradu je i ulica nazvana po njemu pa je Skupština grada donela odluku da mu podigne spomenik, na inicijativu arhitekata iz Heraldičkog kluba, koji su 2017. godine objavili monografiju „Nikolaj Krasnov – album sećanja“, autora Dragomira Acovića. Na pozivnom konkursu učestvovalo je šest vajara a izabrano je rešenje skulptora iz Gornjeg Milanovca Nebojše Savovića Nesa (1959). On se jedini od učesnika konkursa odlučio za kamenu skulpturu, jer je smatrao da će se u ambijentu parka Mali Tašmajdan mermerna belina bolje uklopiti od bronze, koja bi se utopila u pozadinu. Iz pomenute monografije izabrao je jednu fotografiju Krasnova za stolom sa saradnicima, koji su izostavljeni. Tako je nastala nedavno postavljena skulptura arhitekte za stolom, među papirima i planovima. Masa stola odgovara ideji skulpture a iz našpicovane površine masiva izranja sedeća figura. Postavljena je na kameni postament veličine 3 h 2,3 m od sivog dacita iz okoline Ljiga. Skulptura je saobražena ljudskim merama posmatrača, visoka je dva metra, a veća platforma je zamišljena tako da posetioci mogu da se popnu na nju i izbliza pogledaju skulpturu ili da u tišini parka posede, odmore se ili fotografišu. Postavljena je na idealno mesto, naspram ulaza u monumentalno zdanje Istorijskog arhiva Srbije, koji je podigao Krasnov i čiji se plan nalazi na papiru razvijenom ispred njega na ovom monumentu. Urađen je od mermera iz Italije, majdana Karara, koji ima najbolji kamen te vrste na svetu, odakle ga je Mikelanđelo posvećeno vadio.

ODGOVORI NA VAŽNA PITANJA Spomenik arhitekti Nikolaju Krasnovu prvi je te vrste kod nas, pokreće mnoga pitanja, ali i daje izvesne odgovore. Ova reprezentativna skulptura u belom mermeru u skoro prirodnoj veličini, s većim postamentom namerno napravljenim dužim i širim od skulpture, ozbiljan je skulptorski zahvat u vreme kada i narodni pevači i glumci na ovom prostoru dobijaju spomenike. Ugledni arhitekta i još bolji teoretičar arhitekture Bojan Kovačević na stranicama „Politikinog“ Kulturnog dodatka posvetio je ovom spomeniku analitički tekst. Kovačević primećuje: „Iako su neki od neimara bili proslavljeni oblikovanjem raznih memorijala, samim arhitektima kod nas nisu podizani spomenici.“ Odista, zašto bi se spomeničkom skulpturom obeležavali samo istorijski događaji i ličnosti, književnici i naučnici? Zašto se ne bi podizali spomenici i likovnim umetnicima, kada ih i muzičari imaju? Genijalni Leonid Šejka zaslužuje više od naziva jedne periferne ulice na Novoj Karaburmi, kao i Petar Lubarda, Uroš Predić i Paja Jovanović, kome je tek iz drugog puta podignuta bista u rodnom Vršcu. Njemu je lokalna demokratska vlast buldožerom srušila prvi spomenik. Tako bi se naša mala a velikim umetničkim ličnostima prebogata likovna kultura podigla, zaživela bi kultura sećanja, a profesija skulptora, bačena sada na marginu i u bedu neizvesnosti, ponovo uzdigla. Ako je planirano da u Beogradu žubori pedeset fontana, zašto naša deca i turisti ne bi učili srpsku istoriju i na osnovu pedeset spomenika?
Nepravda nanesena likovnoj umetnosti ovom skulpturom delimično je ispravljena, idealno je poći od Krasnova, belog emigranta, jednog od Rusa koji su preporodili prestonicu i koji nas povezuju sa savremenom Rusijom. Mudro je projekat poveren skulptoru iz Gornjeg Milanovca Nebojši Savoviću Nesu ne samo zato da bi se decentralizovali poslovi beogradskih tezgaroša već iz dubljih razloga. Pobedio je na konkursu između ostalog zato što su ostali predlozi za taj prostor bili neprikladni. Belina njegovog ostvarenja uklapa se u okolne zgrade i dobro kontrastira zelenoj travi parka. Savović vlada klasičnom skulptorskom formom, realizmom u najboljem vidu i tradicionalnim tehnikama izvođenja kamene plastike, zbog čega mu je poveren i deo izrade skulpture u enterijeru i eksterijeru Crkve Svetog Save na Vračaru. Kapitele, reljefe i apside na njoj kleše već šesnaest godina. Autor je spomeničke plastike na više lokacija u Srbiji i Republici Srpskoj. On je, međutim, i vrhunski skulptor svedenog umetničkog, skoro apstraktnog izraza, što sve dolazi do izraza na njegovoj figuri ruskog neimara Nikolaja Krasnova, arhitekte brojnih beogradskih zdanja.
Ovakvi skulptorski radovi pokreću neka još dublja pitanja. Njima se, naime, danas odriče svaka umetnička vrednost.

TEROR (POST)MODERNISTA Nekada je u sovjetskoj Rusiji svaka knjiga morala da započne citatom Marksa, Engelsa i/ili Lenjina, kao znak moralno političke podobnosti autora. Tako danas sve što doseže iza ili izvan konceptualno ili, u najboljem slučaju, apstraktno zamišljene umetnosti biva proglašeno kičem, nacionalromantizmom i nazadnošću. (Post)modernisti su u fazi terora savremene likovne scene, dojučerašnji avangardisti i eksperimentatori postaju militantni politart komesari, profesori i akademici koji se iživljavaju na svim neistomišljenicima. Dati vlast umetnicima je mnogo gore nego političarima, strasti i mržnje neuporedivo su veći. To se najbolje vidi na primeru jednog od najcenjenijih na toj sceni – Raša Todosijević bi da može zabranio svaki vid slikarstva pa i Paju Jovanovića, koji je, kako on kaže, samo kič 19. veka. Naravno da je to moguće samo na našoj maloj provincijskoj sceni, kada bi tako nešto neki umetnik rekao u Parizu za Engra, Delakroa ili Koroa, završio bi karijeru.