Краснову, с љубављу

Скулптор Небојша Савовић Нес поред свог ауторског дела

Споменик архитекти Николају Краснову први је те врсте код нас, покреће многа питања, али и даје извесне одговоре. Ова репрезентативна скулптура у белом мермеру у скоро природној величини, са већим постаментом намерно направљеним дужим и ширим од скулптуре, озбиљан је скулпторски захват у време када и народни певачи и глумци на овом простору добијају споменике

Николај Петрович Краснов (Хоњатино, Москва 1864 – Београд 1939) био је један од најзначајнијих архитеката, урбаниста, примењених уметника и пројектаната ентеријера који је стварао у Београду и Србији. Најважнији је представник академског историзма у српској међуратној архитектури. Истакнут као архитекта руског царског двора, градитељ чије услуге је користила и аристократија, емигрирао је 1919. године, после Октобарске револуције. У Београду је брзо прихваћен као цењени државни и дворски архитекта, аутор многих капиталних здања у престоници и Србији. У Београду је и улица названа по њему па је Скупштина града донела одлуку да му подигне споменик, на иницијативу архитеката из Хералдичког клуба, који су 2017. године објавили монографију „Николај Краснов – албум сећања“, аутора Драгомира Ацовића. На позивном конкурсу учествовало је шест вајара а изабрано је решење скулптора из Горњег Милановца Небојше Савовића Неса (1959). Он се једини од учесника конкурса одлучио за камену скулптуру, јер је сматрао да ће се у амбијенту парка Мали Ташмајдан мермерна белина боље уклопити од бронзе, која би се утопила у позадину. Из поменуте монографије изабрао је једну фотографију Краснова за столом са сарадницима, који су изостављени. Тако је настала недавно постављена скулптура архитекте за столом, међу папирима и плановима. Маса стола одговара идеји скулптуре а из нашпицоване површине масива израња седећа фигура. Постављена је на камени постамент величине 3 х 2,3 м од сивог дацита из околине Љига. Скулптура је саображена људским мерама посматрача, висока је два метра, а већа платформа је замишљена тако да посетиоци могу да се попну на њу и изблиза погледају скулптуру или да у тишини парка поседе, одморе се или фотографишу. Постављена је на идеално место, наспрам улаза у монументално здање Историјског архива Србије, који је подигао Краснов и чији се план налази на папиру развијеном испред њега на овом монументу. Урађен је од мермера из Италије, мајдана Карара, који има најбољи камен те врсте на свету, одакле га је Микеланђело посвећено вадио.

ОДГОВОРИ НА ВАЖНА ПИТАЊА Споменик архитекти Николају Краснову први је те врсте код нас, покреће многа питања, али и даје извесне одговоре. Ова репрезентативна скулптура у белом мермеру у скоро природној величини, с већим постаментом намерно направљеним дужим и ширим од скулптуре, озбиљан је скулпторски захват у време када и народни певачи и глумци на овом простору добијају споменике. Угледни архитекта и још бољи теоретичар архитектуре Бојан Ковачевић на страницама „Политикиног“ Културног додатка посветио је овом споменику аналитички текст. Ковачевић примећује: „Иако су неки од неимара били прослављени обликовањем разних меморијала, самим архитектима код нас нису подизани споменици.“ Одиста, зашто би се споменичком скулптуром обележавали само историјски догађаји и личности, књижевници и научници? Зашто се не би подизали споменици и ликовним уметницима, када их и музичари имају? Генијални Леонид Шејка заслужује више од назива једне периферне улице на Новој Карабурми, као и Петар Лубарда, Урош Предић и Паја Јовановић, коме је тек из другог пута подигнута биста у родном Вршцу. Њему је локална демократска власт булдожером срушила први споменик. Тако би се наша мала а великим уметничким личностима пребогата ликовна култура подигла, заживела би култура сећања, а професија скулптора, бачена сада на маргину и у беду неизвесности, поново уздигла. Ако је планирано да у Београду жубори педесет фонтана, зашто наша деца и туристи не би учили српску историју и на основу педесет споменика?
Неправда нанесена ликовној уметности овом скулптуром делимично је исправљена, идеално је поћи од Краснова, белог емигранта, једног од Руса који су препородили престоницу и који нас повезују са савременом Русијом. Мудро је пројекат поверен скулптору из Горњег Милановца Небојши Савовићу Несу не само зато да би се децентрализовали послови београдских тезгароша већ из дубљих разлога. Победио је на конкурсу између осталог зато што су остали предлози за тај простор били неприкладни. Белина његовог остварења уклапа се у околне зграде и добро контрастира зеленој трави парка. Савовић влада класичном скулпторском формом, реализмом у најбољем виду и традиционалним техникама извођења камене пластике, због чега му је поверен и део израде скулптуре у ентеријеру и екстеријеру Цркве Светог Саве на Врачару. Капителе, рељефе и апсиде на њој клеше већ шеснаест година. Аутор је споменичке пластике на више локација у Србији и Републици Српској. Он је, међутим, и врхунски скулптор сведеног уметничког, скоро апстрактног израза, што све долази до израза на његовој фигури руског неимара Николаја Краснова, архитекте бројних београдских здања.
Овакви скулпторски радови покрећу нека још дубља питања. Њима се, наиме, данас одриче свака уметничка вредност.

ТЕРОР (ПОСТ)МОДЕРНИСТА Некада је у совјетској Русији свака књига морала да започне цитатом Маркса, Енгелса и/или Лењина, као знак морално политичке подобности аутора. Тако данас све што досеже иза или изван концептуално или, у најбољем случају, апстрактно замишљене уметности бива проглашено кичем, националромантизмом и назадношћу. (Пост)модернисти су у фази терора савремене ликовне сцене, дојучерашњи авангардисти и експериментатори постају милитантни политарт комесари, професори и академици који се иживљавају на свим неистомишљеницима. Дати власт уметницима је много горе него политичарима, страсти и мржње неупоредиво су већи. То се најбоље види на примеру једног од најцењенијих на тој сцени – Раша Тодосијевић би да може забранио сваки вид сликарства па и Пају Јовановића, који је, како он каже, само кич 19. века. Наравно да је то могуће само на нашој малој провинцијској сцени, када би тако нешто неки уметник рекао у Паризу за Енгра, Делакроа или Короа, завршио би каријеру.

ПОДЕЉЕНА ЈАВНОСТ

Експеримент је неопходан уметности и често је вид њеног напретка, али не као тоталитарни свеопшти естетски пројекат. Тако се српска стручна јавност поделила на већину која заговара искључиво подизање апстрактних, нефигуралних споменика, и супротну мањину. Чине је професори Љуба Глигоријевић, Ирина Суботић, критичари попут Слободана Малдинија и сви професори вајарства са београдског Факултета ликовних уметности, посебно Мрђан Бајић и Габриел Глид. На другој страни је умерени Бојан Ковачевић, агресивнији писац ових редова и бројни сјајни вајари фигуративци, тиха мањина од Небојше Савовића Неса, Зорана Ивановића, Слободана Банета Савића до Зорана Малеша, Зорана Симића и Дејана Тривунца. Можда је истина о споменичкој пластици негде на средини, у ономе што стварају Ратко Вулановић, Балша Рајчевић, Жељка Момиров и Никола Вукосављевић. У сваком смислу критеријум би требало да буде једино уметнички, али се он сада у свеопштој кризи не да дефинисати. Свакако споменик др Зорану Ђинђићу у виду стреле на оправци Мрђана Бајића нема нимало више уметничке вредности од Савовићевог посвећеног Краснову. Аргументи које истичу Ирина Суботић и други стручњаци су бесмислени. Зашто би се због наводно негативног историјског уметничког наслеђа скулптуре соцреализма и нацикунста одбацило 10.000 година светског стваралаштва у виду фигурације? Зашто би се уопште било шта из уметности по декрету неких пролазних фигура избацивало? Другим речима – како историјске личности, па и догађаје представити да остану у колективном сећању? Да ли на такве сложене захтеве уопште може да одговори савремена беспредметна скулптура, обезличена и деестетизована?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *