Kad Nemice vladaju Evropom

(Ne)moguća misija u času velikih iskušenja: Kancelarka Angela Merkel će pokušati, ortački sa njenom zemljakinjom Ursulom fon der Lajen, predsednicom evropske „vlade“, da tokom nemačkog predsedavanja Unijom (od 1. jula) uskladi dvadeset sedam oprečnih interesa oko fonda za saniranje razarajućih posledica pandemije, budžeta Unije do 2027, politike prema migrantima i spreči marginalizaciju Evrope u „hladnom ratu“ između Sjedinjenih Američkih Država i Kine

U „najtežoj krizi u istoriji Evrope“ (nemačka kancelarka Angela Merkel) evropska familija (EU) deluje i dalje zabrinjavajuće haotično. U „istorijskoj odgovornosti“ (Šarl Mišel, predsednik Evropskog saveta) u kojoj se našla nikako da nađe i „istorijski odgovor“ za situaciju bez presedana: spas iz duboke, pustošne recesije i od (pretećeg) ekonomskog kolapsa.
Za spasavanje je potrebno mnogo (trenutno nepostojećeg) novca i (takođe još nepostojeće) solidarnosti, temeljnog principa na kojem (tako bi bar trebalo da bude) počiva evropska građevina. S teško ranjivom solidarnošću na početku izbijanja pandemije, kad su refleksno (u šoku) proključali nacionalni egoizmi a izostali empatije i altruizmi, poslednjih sedmica se uzvišeno (i patetično) barata više „na papiru nego u tanjiru“.

Deobe oko deobe novca

Dvadeset sedmorica se žestoko glože, i iznova dele, oko deobe (još nepostojećih) milijardi za ublažavanje fatalnih (po nekima moguće katastrofalnih) posledica pandemije koja, očigledno, ne jenjava. Ražanj je istina pripremljen iako je zec još u šumi: novi evropski „maršalov plan“ za obnovu posrnule evropske privrede i urgentnu pomoć državama koje je virus najteže pogodio, barata sa (fantastičnih) 750 milijardi evra. Uz mnogo nepoznanica. Nije, naime, još sasvim jasno kako će se i odakle taj novac „namaknuti“. Ni po kom kriterijumu će se, i pod kojim uslovima, grdne milijarde deliti.
U evropskoj familiji uveliko (i poodavno) varniči oko konačnog „sklapanja“ zajedničkog budžeta za period od 2021. do 2027. Saglasnosti nema iako vreme ističe. Korona je, s onim dodatnim zahtevima i milijardama, samo dolila još zapaljivog ulja na vatru: kako i odakle obezbediti onih 750 milijardi. Predsednik Makron i kancelarka Merkel su predložili da se 500 milijardi izdvoji kao bespovratna pomoć. Komisija je toj sumi dodala još 250 milijardi evra. Radi „punjenja“ fonda u opticaju je ideja da se Evropska komisija zaduži na međunarodnom finansijskom tržištu. Tu ideju su, međutim, ozbiljno doveli (već) u pitanje poslanici Evropskog parlamenta.

Ultimatum parlamentaraca

Poslanici su, naime, ultimativno zapretili da neće dati „zeleno svetlo“ ni za (redovni i sporni) budžet, ako (teški i vanredni) „korona paket“ treba da padne na pleća poreskih obveznika. Njihova sugestija „briselskoj birokratiji“ da novac namaknu od (pre)bogatih (mega) kompanija, zagađivača čovekove okoline i poreskih prevaranata deluje zavodljivo, ali teško ostvarivo.
Kad je reč o redovnom budžetu, sporenja su nastala oko promila. Svaki od njih je u igri velikih brojeva (posebno za Nemačku, koja obezbeđuje gotovo trećinu ukupnog budžeta) težak milijarde evra. A kako to obično biva, manje je onih koji bi (iako ne baš lako) više dali od onih koji bi da (znatno) više uzmu. Parlamentarci, na primer, smatraju da svaka članica Evropske unije treba da izdvoji 1,3 odsto bruto nacionalnog proizvoda, evropska „vlada“ (Komisija) predlaže 1,1 odsto, nekima je i 1,07 previše.

Štediše i rasipnici

Nova predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen gotovo bespomoćno širi ruke. Znala je, kaže, da će to s budžetom biti teško, ali ne baš toliko teško: dvadeset sedmorica imaju dvadeset sedam oprečnih interesa. Grozničavo je poslednjih sedmica telefonirala sa svakim liderom, s nekima i više puta, pokušavajući da izgladi nesporazume.
Situaciju ovoga puta dodatno otežava i dramatizuje činjenica da treba popuniti „rupu“ koju je „iskopao“ i ostavio bregzit. Velika Britanija je unosila u zajedničku kasu više nego što je iz nje uzimala: jedan od razloga da se „vrati kući“ preko Lamanša.
Kako to često ume, veliki novac je uneo veliki razdor u ionako nesložnu evropsku familiju. Formirale su se nepomirljive frakcije sličnih interesa, na one koji bi da se (rigorozno) štedi (Danska, Holandija, Austrija, Švedska) i drugu grupu „prijatelja novca“ (Španija, Italija, Grčka…). Prvoj grupi bliža je Nemačka, drugoj Francuska. Prva grupa ne bi u zajedničku kasu da unosi više nego što je to do sada činila. Drugoj je potrebno više novca iz zajedničke kase.

„Korona paket“, nove deobe

Pokušaj da se u već varničavoj budžetskoj atmosferi „zaveže“ i „korona paket“ otvorio je, uz već postojeću deobu i raselinu između bogatog severa i siromašnog juga, koji poslovično grca u dugovima, jednu novu: okrenuo je istok protiv juga.
Istočne zemlje, Poljska, Mađarska, Rumunija i Bugarska, koje su bolje prošle u pandemiji, ne bi da ostanu zbog toga „kratkih šaka“: strahuju da previše novca ne ode u zemlje koje su teško pogođene virusom nauštrb fondova (za razvoj i poljoprivrednu) iz kojih je tim zemljama priticao do sada novac.
Premijer Italije, u kojoj je virus korona najviše harao (uz Španiju), sa zaista tragičnim posledicama, Đuzepe Konte očekuje „snažan signal“ da će Evropska unija, zajednički i solidarno, izaći iz krize. I ne krije nezadovoljstvo zbog onoga što mu je („ispod časti“) ponuđeno. I kad je u pitanju iznos novca i uslovi pod kojima mu se (nedovoljne) milijarde nude, prevashodno kao kredit, što bi ionako dramatično (pre)zaduženu zemlju dovelo u još dramatičniju situaciju.

Separatizam bogatih

Konte nije usamljen u insistiranju na „korona obveznicama“ i – zajedničkom zaduženju. U tome ima snažnu podršku, iz istih razloga, premijera Španije Pedra Sančeza. Tako se i oko planiranog fonda za obnovu (novi „maršalov plan“) rasplamsavaju političke strasti i sudaraju nacionalni interesi. Austrijski premijer Sebastijan Kurc rezolutno saopštava da lideri Švedske, Holandije, Danske, uključujući i njega, imaju čvrst dogovor: što manji fond, obavezno kreditni, nema bespovratne pomoći. Njih bivši predsednik Evropskog parlamenta, Nemac Martin Šulc optužuje za „separatizam bogatih“.
Vlada u Berlinu bila je dugo izričito protiv zajedničkog zaduživanja i obveznica. Upozoravalo se na činjenicu da se nemački narod svojevremeno odrekao nemačke marke s poverenjem u stabilnost evra i da se to poverenje ne sme izneveriti. Na insistiranje tadašnjeg nemačkog ministra finansija Tea Vajgela uneta je „klauzula bez izuzeća“ u sporazum o monetarnoj uniji da svaka zemlja brine o sopstvenim finansijama i da se „neće priznavati tuđi dugovi“. S tom izričitošću se baratalo u vreme grčke dužničke krize u kojoj se Nemačka ponašala nemilosrdno.

Nemački (neočekivani) altruizam Nemačka shvata da bi u dramatičnoj situaciji koja je nastala zbog pandemije praktikovanje finansijske rigoroznosti (i sebičnosti) moglo da bude fatalno. Za Evropsku uniju i za nju samu. Zna da je dodatno izdvajanje za spasavanje posrnule evropske ekonomije (Evropska centralna banka računa s najtežom recesijom u istoriji evrozone i cele Evropske unije) neophodno. Insistira, međutim, da to bude „investiranje u budućnost“. U nove tehnologije sa znakom sutrašnjice, ekologiju i digitalizaciju. Dosta je onih koji u tom (neočekivanom) nemačkom altruizmu vide (opet) sebične razloge: veliki deo tih investicija u „budućnost“ otišao bi u tehnološki prestižne nemačke firme. Video-samit lidera Evropske unije minulog petka (19. jun), kojim se završavalo hrvatsko predsedavanje, samo je pokazao koliko je evropska porodica još daleko od saglasnosti. I oko budžeta. I posebno oko fonda koji treba da sanira ekonomske posledice pandemije: šta će, koliko i kome iz njega otići kao bespovratna pomoć (grantovi) a šta i koliko kao kredit koji bi se vraćao („opterećujući i unuke“) u periodu od 2028. do 2050. godine.

Nemački dvojac za Evropu

„Vruć krompir“ se seli u nemačke ruke, a s njim i nada da bi nesporno uticajni Berlin mogao da konačno razmrsi veliki čvor i spor. Sa svakim izgubljenim danom samo se uvećava evropska drama. Pogled je sada uprt u dve Nemice koje će u narednoj polovini godine, od 1. jula, kada njihova zemlja preuzima predsedavanje Unijom, ortački vladati Evropom: u kancelarku Angelu Merkel i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen.
Reč je o dvojcu koji je dugo funkcionisao u Berlinu. Ursula fon der Lajen je četrnaest godina provela na ministarskim položajima u vladama Angele Merkel. Njih dve su, u početku, videli kao „par iz snova“ u taboru konzervativaca. Bio je to, po „Špiglu“, odnos učiteljice i učenice, iako je razlika u godinama neznatna (Merkel 65, Fon der Lajen 61).
Do zahlađenja odnosa, ali ne i do razlaza, došlo je 2010: lekarka po obrazovanju, iz porodice političara (njen otac Ernst Albreht bio je visoki funkcioner u Briselu, gde je Ursula provela detinjstvo, a potom šef pokrajinske vlade u Donjoj Saksoniji) pretendovala je da postane šef države. Kancelarka nije podržala tu njenu ambiciju. Ostala je u kabinetu, kao (neuspešna) ministarka odbrane.

Makronov iznenađujući potez

Usledilo je 2019. novo iznenađenje, ovoga puta za Merkelovu: francuski predsednik Emanuel Makron predložio je da prva žena na funkciji ministra odbrane u Nemačkoj bude prva žena na položaju predsednika Evropske komisije, što se kancelarki nije previše svidelo. Ursula fon der Lajen više nije u njenoj senci. Ne obavezuje je kabinetska disciplina. Sada ona može da razgovara „na ravnoj nozi“ (opet „Špigl“) s dugogodišnjom šeficom.
Nova predsednica Evropske komisije, čiji euforičan start i ambicije je dramatično ohladila pandemija, ipak zna da bez kancelarkinog blagoslova ne može realizovati nijedan projekat u Briselu. Pogotovu kad je reč o projektima finansijske prirode. A Komisija bi sledeće godine trebalo da podeli (gotovo) duplo više novca nego do sada. Ako rade ortački, raste i „specifična težina“ Ursule fon dr Lajen. I uverenje ostalih članica familije da bi dve prodorne Nemice mogle nemoguću misiju – saglasnost nesaglasnih – učiniti mogućom.

Rasplitanje čvorova

Rasplitanjem budžetskog čvora i „korona fonda“, stvorila bi se šansa i za ostvarivanje drugih ciljeva koje je nemačko predsedavanje Unijom naznačilo kao prioritetne: saniranje posledica bregzita, definisanje odnosa s Kinom i reforma migrantske politike i efektnija zaštita prirode. Kancelarka bi, očigledno, da tokom poslednjeg predsedavanja Unijom, a na kraju (duge) vladavine (neće se kandidovati na izborima sledeće godine), nastupa manje kao Nemica a više kao Evropljanka. I nesporni evropski lider.
Posle nedavnog video-samita Angela Merkel je, uprkos ispoljenim neslaganjima, saopštila, diplomatski i pomirljivo, da je „rasprava bila konstruktivna“. I odmah konstatovala: treba „konstruisati“ još dosta mostova kako bi se premostile postojeće razlike. S očiglednim uverenjem, koje istina dele i drugi u evropskoj familiji, da će glavni konstruktor tih mostova upravo biti ona. Zajedno sa zemljakinjom Ursulom fon der Lajen.

Strah od konfrontacije Vašingtona i Pekinga

I jednoj i drugoj je taj ortakluk u času velikih političkih i ekonomskih iskušenja izuzetno važan. I nužno potreban. Predsednici Evropske komisije da što pre popravi lošu sliku iz prvih meseci mandata, Merkelovoj da stabilizuje svoju „evropsku ostavštinu“: Evropska unija je uzdrmana bregzitom i opasno marginalizovana „hladnim ratom“ između Sjedinjenih Američkih Država (s kojima odnosi nikad nisu bili lošiji) i Kine, koja postaje sve ozbiljnije evropsko, ekonomsko, političko i strateško, iskušenje.
Za Evropljane, a posebno za Nemačku, čija ekonomija je naglašeno izvozno orijentisana (samo razmena s Kinom iznosila je prošle godine 206 milijardi evra) oba partnera su egzistencijalno važna. Raste stoga strah da bi u konfrontaciji između Vašingtona i Pekinga Evropa mogla da se nađe u opasnom procepu. Pogotovu ako bi, s bilo koje strane, stigao (ultimativni) zahtev: mi ili oni…