Кад Немице владају Европом

(Не)могућа мисија у часу великих искушења: Канцеларка Ангела Меркел ће покушати, ортачки са њеном земљакињом Урсулом фон дер Лајен, председницом европске „владе“, да током немачког председавања Унијом (од 1. јула) усклади двадесет седам опречних интереса око фонда за санирање разарајућих последица пандемије, буџета Уније до 2027, политике према мигрантима и спречи маргинализацију Европе у „хладном рату“ између Сједињених Америчких Држава и Кине

У „најтежој кризи у историји Европе“ (немачка канцеларка Ангела Меркел) европска фамилија (ЕУ) делује и даље забрињавајуће хаотично. У „историјској одговорности“ (Шарл Мишел, председник Европског савета) у којој се нашла никако да нађе и „историјски одговор“ за ситуацију без преседана: спас из дубоке, пустошне рецесије и од (претећег) економског колапса.
За спасавање је потребно много (тренутно непостојећег) новца и (такође још непостојеће) солидарности, темељног принципа на којем (тако би бар требало да буде) почива европска грађевина. С тешко рањивом солидарношћу на почетку избијања пандемије, кад су рефлексно (у шоку) прокључали национални егоизми а изостали емпатије и алтруизми, последњих седмица се узвишено (и патетично) барата више „на папиру него у тањиру“.

Деобе око деобе новца

Двадесет седморица се жестоко гложе, и изнова деле, око деобе (још непостојећих) милијарди за ублажавање фаталних (по некима могуће катастрофалних) последица пандемије која, очигледно, не јењава. Ражањ је истина припремљен иако је зец још у шуми: нови европски „маршалов план“ за обнову посрнуле европске привреде и ургентну помоћ државама које је вирус најтеже погодио, барата са (фантастичних) 750 милијарди евра. Уз много непознаница. Није, наиме, још сасвим јасно како ће се и одакле тај новац „намакнути“. Ни по ком критеријуму ће се, и под којим условима, грдне милијарде делити.
У европској фамилији увелико (и поодавно) варничи око коначног „склапања“ заједничког буџета за период од 2021. до 2027. Сагласности нема иако време истиче. Корона је, с оним додатним захтевима и милијардама, само долила још запаљивог уља на ватру: како и одакле обезбедити оних 750 милијарди. Председник Макрон и канцеларка Меркел су предложили да се 500 милијарди издвоји као бесповратна помоћ. Комисија је тој суми додала још 250 милијарди евра. Ради „пуњења“ фонда у оптицају је идеја да се Европска комисија задужи на међународном финансијском тржишту. Ту идеју су, међутим, озбиљно довели (већ) у питање посланици Европског парламента.

Ултиматум парламентараца

Посланици су, наиме, ултимативно запретили да неће дати „зелено светло“ ни за (редовни и спорни) буџет, ако (тешки и ванредни) „корона пакет“ треба да падне на плећа пореских обвезника. Њихова сугестија „бриселској бирократији“ да новац намакну од (пре)богатих (мега) компанија, загађивача човекове околине и пореских превараната делује заводљиво, али тешко оствариво.
Кад је реч о редовном буџету, спорења су настала око промила. Сваки од њих је у игри великих бројева (посебно за Немачку, која обезбеђује готово трећину укупног буџета) тежак милијарде евра. А како то обично бива, мање је оних који би (иако не баш лако) више дали од оних који би да (знатно) више узму. Парламентарци, на пример, сматрају да свака чланица Европске уније треба да издвоји 1,3 одсто бруто националног производа, европска „влада“ (Комисија) предлаже 1,1 одсто, некима је и 1,07 превише.

Штедише и расипници

Нова председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен готово беспомоћно шири руке. Знала је, каже, да ће то с буџетом бити тешко, али не баш толико тешко: двадесет седморица имају двадесет седам опречних интереса. Грозничаво је последњих седмица телефонирала са сваким лидером, с некима и више пута, покушавајући да изглади неспоразуме.
Ситуацију овога пута додатно отежава и драматизује чињеница да треба попунити „рупу“ коју је „ископао“ и оставио брегзит. Велика Британија је уносила у заједничку касу више него што је из ње узимала: један од разлога да се „врати кући“ преко Ламанша.
Како то често уме, велики новац је унео велики раздор у ионако несложну европску фамилију. Формирале су се непомирљиве фракције сличних интереса, на оне који би да се (ригорозно) штеди (Данска, Холандија, Аустрија, Шведска) и другу групу „пријатеља новца“ (Шпанија, Италија, Грчка…). Првој групи ближа је Немачка, другој Француска. Прва група не би у заједничку касу да уноси више него што је то до сада чинила. Другој је потребно више новца из заједничке касе.

„Корона пакет“, нове деобе

Покушај да се у већ варничавој буџетској атмосфери „завеже“ и „корона пакет“ отворио је, уз већ постојећу деобу и раселину између богатог севера и сиромашног југа, који пословично грца у дуговима, једну нову: окренуо је исток против југа.
Источне земље, Пољска, Мађарска, Румунија и Бугарска, које су боље прошле у пандемији, не би да остану због тога „кратких шака“: страхују да превише новца не оде у земље које су тешко погођене вирусом науштрб фондова (за развој и пољопривредну) из којих је тим земљама притицао до сада новац.
Премијер Италије, у којој је вирус корона највише харао (уз Шпанију), са заиста трагичним последицама, Ђузепе Конте очекује „снажан сигнал“ да ће Европска унија, заједнички и солидарно, изаћи из кризе. И не крије незадовољство због онога што му је („испод части“) понуђено. И кад је у питању износ новца и услови под којима му се (недовољне) милијарде нуде, превасходно као кредит, што би ионако драматично (пре)задужену земљу довело у још драматичнију ситуацију.

Сепаратизам богатих

Конте није усамљен у инсистирању на „корона обвезницама“ и – заједничком задужењу. У томе има снажну подршку, из истих разлога, премијера Шпаније Педра Санчеза. Тако се и око планираног фонда за обнову (нови „маршалов план“) распламсавају политичке страсти и сударају национални интереси. Аустријски премијер Себастијан Курц резолутно саопштава да лидери Шведске, Холандије, Данске, укључујући и њега, имају чврст договор: што мањи фонд, обавезно кредитни, нема бесповратне помоћи. Њих бивши председник Европског парламента, Немац Мартин Шулц оптужује за „сепаратизам богатих“.
Влада у Берлину била је дуго изричито против заједничког задуживања и обвезница. Упозоравало се на чињеницу да се немачки народ својевремено одрекао немачке марке с поверењем у стабилност евра и да се то поверење не сме изневерити. На инсистирање тадашњег немачког министра финансија Теа Вајгела унета је „клаузула без изузећа“ у споразум о монетарној унији да свака земља брине о сопственим финансијама и да се „неће признавати туђи дугови“. С том изричитошћу се баратало у време грчке дужничке кризе у којој се Немачка понашала немилосрдно.

Немачки (неочекивани) алтруизам Немачка схвата да би у драматичној ситуацији која је настала због пандемије практиковање финансијске ригорозности (и себичности) могло да буде фатално. За Европску унију и за њу саму. Зна да је додатно издвајање за спасавање посрнуле европске економије (Европска централна банка рачуна с најтежом рецесијом у историји еврозоне и целе Европске уније) неопходно. Инсистира, међутим, да то буде „инвестирање у будућност“. У нове технологије са знаком сутрашњице, екологију и дигитализацију. Доста је оних који у том (неочекиваном) немачком алтруизму виде (опет) себичне разлоге: велики део тих инвестиција у „будућност“ отишао би у технолошки престижне немачке фирме. Видео-самит лидера Европске уније минулог петка (19. јун), којим се завршавало хрватско председавање, само је показао колико је европска породица још далеко од сагласности. И око буџета. И посебно око фонда који треба да санира економске последице пандемије: шта ће, колико и коме из њега отићи као бесповратна помоћ (грантови) а шта и колико као кредит који би се враћао („оптерећујући и унуке“) у периоду од 2028. до 2050. године.

Немачки двојац за Европу

„Врућ кромпир“ се сели у немачке руке, а с њим и нада да би неспорно утицајни Берлин могао да коначно размрси велики чвор и спор. Са сваким изгубљеним даном само се увећава европска драма. Поглед је сада упрт у две Немице које ће у наредној половини године, од 1. јула, када њихова земља преузима председавање Унијом, ортачки владати Европом: у канцеларку Ангелу Меркел и председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен.
Реч је о двојцу који је дуго функционисао у Берлину. Урсула фон дер Лајен је четрнаест година провела на министарским положајима у владама Ангеле Меркел. Њих две су, у почетку, видели као „пар из снова“ у табору конзервативаца. Био је то, по „Шпиглу“, однос учитељице и ученице, иако је разлика у годинама незнатна (Меркел 65, Фон дер Лајен 61).
До захлађења односа, али не и до разлаза, дошло је 2010: лекарка по образовању, из породице политичара (њен отац Ернст Албрехт био је високи функционер у Бриселу, где је Урсула провела детињство, а потом шеф покрајинске владе у Доњој Саксонији) претендовала је да постане шеф државе. Канцеларка није подржала ту њену амбицију. Остала је у кабинету, као (неуспешна) министарка одбране.

Макронов изненађујући потез

Уследило је 2019. ново изненађење, овога пута за Меркелову: француски председник Емануел Макрон предложио је да прва жена на функцији министра одбране у Немачкој буде прва жена на положају председника Европске комисије, што се канцеларки није превише свидело. Урсула фон дер Лајен више није у њеној сенци. Не обавезује је кабинетска дисциплина. Сада она може да разговара „на равној нози“ (опет „Шпигл“) с дугогодишњом шефицом.
Нова председница Европске комисије, чији еуфоричан старт и амбиције је драматично охладила пандемија, ипак зна да без канцеларкиног благослова не може реализовати ниједан пројекат у Бриселу. Поготову кад је реч о пројектима финансијске природе. А Комисија би следеће године требало да подели (готово) дупло више новца него до сада. Ако раде ортачки, расте и „специфична тежина“ Урсуле фон др Лајен. И уверење осталих чланица фамилије да би две продорне Немице могле немогућу мисију – сагласност несагласних – учинити могућом.

Расплитање чворова

Расплитањем буџетског чвора и „корона фонда“, створила би се шанса и за остваривање других циљева које је немачко председавање Унијом назначило као приоритетне: санирање последица брегзита, дефинисање односа с Кином и реформа мигрантске политике и ефектнија заштита природе. Канцеларка би, очигледно, да током последњег председавања Унијом, а на крају (дуге) владавине (неће се кандидовати на изборима следеће године), наступа мање као Немица а више као Европљанка. И неспорни европски лидер.
После недавног видео-самита Ангела Меркел је, упркос испољеним неслагањима, саопштила, дипломатски и помирљиво, да је „расправа била конструктивна“. И одмах констатовала: треба „конструисати“ још доста мостова како би се премостиле постојеће разлике. С очигледним уверењем, које истина деле и други у европској фамилији, да ће главни конструктор тих мостова управо бити она. Заједно са земљакињом Урсулом фон дер Лајен.

Страх од конфронтације Вашингтона и Пекинга

И једној и другој је тај ортаклук у часу великих политичких и економских искушења изузетно важан. И нужно потребан. Председници Европске комисије да што пре поправи лошу слику из првих месеци мандата, Меркеловој да стабилизује своју „европску оставштину“: Европска унија је уздрмана брегзитом и опасно маргинализована „хладним ратом“ између Сједињених Америчких Држава (с којима односи никад нису били лошији) и Кине, која постаје све озбиљније европско, економско, политичко и стратешко, искушење.
За Европљане, а посебно за Немачку, чија економија је наглашено извозно оријентисана (само размена с Кином износила је прошле године 206 милијарди евра) оба партнера су егзистенцијално важна. Расте стога страх да би у конфронтацији између Вашингтона и Пекинга Европа могла да се нађе у опасном процепу. Поготову ако би, с било које стране, стигао (ултимативни) захтев: ми или они…