Istorija koja se ponavlja

SRPSKA PROSVETA I NACIONALNE MANJINE

Piše Ljiljana Čolić

Najuticajniji profesori Prištinskog univerziteta iz redova albanske zajednice tvrdili su kako su većinu vojske kneza Lazara na Kosovu 1389. činili Albanci. Takvo obrazovanje naroda i narodnosti na Kosovu i Metohiji finansirala je, naravno, Republika Srbija

Krajem devedesetih godina, kao gostujući profesor, bila sam angažovana na Filološkom fakultetu u Prištini i predavala osmanski jezik studentima koji su pripadali tyrskoj manjini. Rekli su mi da polako zaboravljaju srpski jer se, sve do univerziteta, školuju na turskom, među sobom i u porodici govore turski jezik, a preko sateliteta gledaju turski TV program. Pripadnika turske nacionalnosti u Srbiji bilo je oko 25.000. Pa ipak, dali smo im kompletno osnovno i srednje obrazovanje na maternjem jeziku. To nije smetalo javnom mnjenju u Turskoj da NATO agresiju na Jugoslaviju podrži zdušnije nego što je to bio slučaj u većini drugih zemalja.

[restrict]

OVAKO SE GUBI KOSOVO Nekih takođe kasnih devedesetih godina našla sam se u ulozi recenzenta udžbenika iz književnosti za II i III razred gimnazije za potrebe turske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. Kada sam videla koliko je malo prostora posvećeno Hemingveju, Crnjanskom, NJegošu i drugim književnim velikanima, a koliko su nesrazmerno više zastupljeni turskim pisci, naročito oni lokalni, mahom iz Prizrena, napisala sam negativnu recenziju, naglasivši da ne želim da učestvujem u jednom tako neodgovornom nacionalnom činu. Kada mi je skrenuta pažnja da svoj stav treba da preispitam, direktoru prištinskog ogranka Zavoda za izdavanje udžbenika Miši Došliću rekla sam u lice: „Ovako se gubi Kosovo!“ U tom svetlu, bila je krajnje zapanjujuća preporuka drugog recenzenta da se iz čitanke izbaci Njegoš jer njegovo negativno pisanje o Turcima može povrediti nacionalno osećanje turskih gimnazijalaca.
Sećam se televizijske emisije u kojoj je jedna mlada Albanka, rođena i školovana u Prištini, rekla kako je problem na Kosovu počeo onda kada je Kosovo odvojeno od Albanije i pripojeno Srbiji. U prvom trenutku iznervirala me je takva laž, a onda sam shvatila. Devojka nije lagala već je govorila jedinu istinu za koju zna. Rođena je u albanskoj porodici, družila se s albanskom decom, učila školu isključivo na albanskom jeziku i to iz udžbenika uvezenih iz Albanije, slušala i gledala albanski radio i televizijski program… NJen kosovski svet je u potpunosti bio albanski.
U svojoj sjajnoj knjizi Kosovsko pitanje 1974–1989 („Prometej“, Novi Sad; „Informatika“, Beograd, 2019) dr Petar Ristanović ukazao je na pokušaje revidiranja istorijskih činjenica od strane najuticajnijih profesora Prištinskog univerziteta iz redova albanske zajednice koji su u svojim predavanjima govorili o „okupaciji“ Kosova, nastanjenog mahom Albancima, od strane srpske srednjovekovne države Nemanjića, tvrdili da su Albanci jedini narod na Balkanu sa čistim ilirskim poreklom, dok su ostali rezultat svojevrsnih etničkih konglomerata, govorili o „privremenoj“ administrativnoj podeli albanskog etničkog prostora, pa čak išli i dotle da su tvrdili kako su većinu vojske kneza Lazara na Kosovu 1389. činili Albanci.
Takvo obrazovanje naroda i narodnosti na Kosovu i Metohiji finansirala je, naravno, Republika Srbija. Nažalost, nije van logike pretpostaviti da je sličnih primera bilo i u Vojvodini, o čemu svedoče i skorašnji događaji.

USTUPCI BEZ PRESEDANA Uprkos pomenutoj tradicionalnoj toleranciji, ili bolje reći ustupcima bez presedana, u sklopu društvenih reformi koje su u Srbiji pokrenute od 2000. godine, pred novoizabrane predstavnike vlasti međunarodne institucije postavile su kao prioritetni zadatak davanje najvećih mogućih prava etničkim i svim drugim grupacijama, različitim od većinskog stanovništva, i to maltene do stepena favorizovanja.
Jedan od ovih poduhvata bio je donošenje Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina („Sl. list SRJ“, br. 11/2002) koji je suštinski praktično neizmenjen i danas na snazi.
Valja naglasiti da je on, u delu koji se odnosi na školovanje pripadnika nacionalnih manjina, u potpunosti usklađen sa adekvatnim segmentom Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima (European Charter for Regional or Minority Languages, Strasbourg, 5. 11. 1992).
Iz integralnog teksta domaćeg zakona izdvajamo Školovanje na maternjem jeziku, član 13, u kojem stoji da „pripadnici nacionalih manjina imaju pravo na vaspitanje i obrazovanje na svom jeziku u institucijama predškolskog, osnovnog i srednjeg vaspitanja i obrazovanja… Obrazovanje na jeziku nacionalne manjine ne isključuje obavezno učenje srpskog jezika“.
Pitanje obrazovanja pripadnika nacionalnih manjina bilo je jedna od dominantnih tema kojima su se bavili brojni predstavnici stranih država i međunarodnih institucija s kojima sam razgovarala nalazeći se na funkciji ministra prosvete u Vladi Republike Srbije 2004. godine.

IZBACIVANJE SRBIZAMA Negde na samom početku mog mandata, na radnom sastanku s nadležnima za obrazovanje u Pokrajinskom veću Vojvodine ukazali su mi na problem učešća đaka mađarske nacionalnosti na republičkim takmičenjima, vezanim za njihovo nedovoljno poznavanje srpskog jezika. Tražili su da im se obezbedi prevođenje zadataka.
Kada sam sa ovom činjenicom upoznala članove delegacije OEBS-a, s tadašnjim ambasadorom Rolfom Ekeusom na čelu, na sastanku od 20. aprila 2004, gospodin Ekeus zdušno je podržao potrebu da učenje „zvaničnog jezika“ za predstavnike nacionalnih manjina bude zastupljeno u dovoljnoj meri da im omogući dalje školovanje. Informacija da najbolji đaci iz grupacije etničkih zajednica ne vladaju dobro srpskim jezikom, od strane jednog stranog sagovornika propraćena je komentarom: „Vi ste ludi!“ Formulacija „zvanični jezik“ ambasadora Ekeusa podsetila me je na uobičajenu zakonsku praksu drugih država vezanu za postojanje državnog jezika ili zvaničnog jezika (state official language).
Vratimo se na član 13 Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina SRJ: Obrazovanje na jeziku nacionalne manjine ne isključuje obavezno učenje srpskog jezika.
U članu 8 ranije pomenute Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima koji je posvećen obrazovanju između ostalog stoji da će se pomenuti jezici koristiti, „u skladu sa položajem svakog od tih jezika, ne dovodeći u pitanje nastavu službenog jezika države“.
Čemu ovo podsećanje?
Na naslovnoj strani dnevnog lista Politika, 16. maja 2020, osvanuo je članak pod naslovom „Ustaškoj ’jezičkoj čistoći’ nije mesto u srpskoj učionici“, nastao kao reakcija na čas hrvatskog jezika za učenike osmog razreda, emitovanog na Radio-televiziji Vojvodina u okviru nastave na daljinu. Kako stoji, reč je o lekciji „u kojoj se navodi da je NDH vodila računa o čistoti i pravilnoj upotrebi hrvatskog jezika, izbacivanjem iz upotrebe pre svega srbizama“.
Podsetimo se još jedne odredbe pomenutog zakona – Obaveza poštovanja ustavnog poretka, načela međunarodnog prava i javnog morala, član 7 u kojem stoji: „Zabranjena je zloupotreba prava koja su predviđena ovim zakonom koja je usmerena na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije, kršenje Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda i izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti.“
Sledstveno gorenavedenom, predavanje o hrvatskom jeziku u kome se govori o izbacivanju srbizama iz hrvatskog jezika u vreme ustaškog zločinačkog i okupatorskog režima ne samo da ide u pravcu podsticanja nacionalne mržnje već u ideološkom smislu i u pravcu narušavanja teritorijalne celokupnosti Republike Srbije.

BOSANSKI ZA DECU U Prvom delu Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima (Opšte odredbe, član 1 definicija) dato je tumačenje da se pod gornjim pojmovima podrazumevaju jezici „koji su različiti od zvaničnog jezika države, što ne uključuje dijalekte zvaničnog jezika te države ili jezike radnika imigranata“.
U međunarodnoj političkoj praksi potvrdu jezičkih neposebnosti bivših jugoslovenskih republika još pre dvadesetak godina iskazao je Haški tribunal, trojnom formulacijom Serbo-Croat-Bosnian.
U vreme mog ministarskog mandata, budući da sam filolog po struci, nikako nisam mogla da se pomirim sa zahtevom da se u suštini isključivo iz političkih razloga u škole u Raškoj oblasti uvede bosanski jezik. Kada je tim povodom šef misije OEBS-a Mauricio Masari došao u moj kabinet, rekoh mu: „Vi ste Italijan, a ja znam da je severni deo vaše zemlje u nekim davnim vremenima bio posebna oblast zvana Padanija. Šta biste rekli kada bi sada tamošnji Italijani zatražili da se nekakav tobožnji padanijski, a u suštini savremeni italijanski jezik, uvede u škole?“ – „Pa mi to već imamo, imamo dijalektologiju.“ – „Ali dobro znate da se ovde ne radi o uvođenju dijalektologije“, odgovorih.
Prilikom zvanične posete Beogradu, oktobra 2004, predsedavajući Predsedništva BiH Sulejman Tihić izjavio je: „Imamo bolje uslove za uspostavljanje prijateljskih odnosa jer govorimo istim jezikom i Sloveni smo.“
Iz udžbenika Bosanski jezik sa elementima nacionalne kulture. Narodna tradicija (Alija Džogović, Hodo Katal, Novi Pazar 2004) na 25. stranici nalazi se pesma Bosna i geografska karta Bosne i Hercegovine. Prvi dvostih sadrži retoričko pitanje: „Koja je zemlja / Najljepša na svijetu?“; na 47. strani: Bosanski jezik: „Bosanski jezik je moj maternji govor. / Bosanskim jezikom su govorili moji pradjedovi,/ I moje prabijače u prošlosti. / Bosanskim jezikom govore Bošnjaci / gdje da žive. / Ja volim bosanski jezik. / Bosna je ponosna. / Bošnjaci su braća drugim narodima u svijetu.“ Na 57. strani: Tradicija Bošnjaka: „Bošnjaci imaju dugu i bogatu tradiciju – jednu od najstarijih na prostorima Balkana.“ Na 58. stranici: Bosanski jezik: „Jezik Bošnjaka naziva se bosanski. On je najljepši. Ja govorim bosanski jezik … ja ga volim jer je on moj maternji jezik … NJemu su srodni jezici, srpski, crnogorski , hrvatski … Bošnjački pisci oci svog maternjeg jezika govorili su turski, arapski, persijski i mnoge evropske jezike … U istoriji svoje kulture Bošnjaci su se služili: bosančicom (ćirilicom), latinicom, arapskim pismom … Danas je latinica osnovno pismo Bošnjaka.“ Dalje, strana 61, Bosno moja divna bila: „Bosno moja, divna, mila, / ljepa gizdava, / u tebi je Sarajevo, / šeher sevdaha. // Bosno moja, divna, mila, / ljepa, gizdava, / u tebi je Banja Luka, / šeher Bošnjaka.“ Na 68. strani: Zemlja Bosna: „Zemlja Bosna je moja domovina, / To ime znaju svi narodi svijeta, / Bog je učinio zemljom heroja. / Hodi i počuj. Bosna je moja zemlja, / A Novi Pazar boravište moje.“

STATUS SRBA U SLOVENIJI Uz ovakvo obrazovanje ne treba da nas začudi ako za koju deceniju neki mladi Bošnjak iz Raške oblasti izjavi kako je problem u tzv. Sandžaku nastao onda kada je ta teritorija odvojena od Bosne i pripojena Srbiji.
Kako bi se sprečavali ovakvi ishodi, kod sve dece i omladine u Srbiji mora se razvijati i negovati osećanje sveukupne zavičajnosti tako što će se kroz propisane pravce kretanja školskih ekskurzija mladima pružati prilika da upoznaju najlepše krajeve države u kojoj žive i koja ih školuje, bez obzira gde su nastanjeni i gde se školuju, kroz sprečavanje autosegregacije i kroz brižljivo i odgovorno osmišljene nastavne sadržaje.
U članu 8 Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima nalazi se i ova formulacija: „Uspostaviti nadzorno telo ili tela, odgovorna za nadgledanje preduzetih mera i napretka postignutog u uspostavljanju ili razvoju nastave regionalnih ili manjinskih jezika i za sastavljanje periodičnih izveštaja i njihovim nalazima koji će biti javni.“
Na osnovu, sticajem okolnosti, javno predočene nastave iz hrvatskog jezika, postavlja se pitanje da li je iko vršio nadzor i da li će iko biti pozvan na odgovornost.
Pogledajmo malo šta se dešava u drugim državama.
Svojevremeno sam sa zaprepašćenjem pročitala podatak da prema rezultatima popisa stanovništva obavljenog u Sloveniji 2002. godine, Srbi (38.964) predstavljaju najbrojniju manjinu, ali za razliku od brojno neuporedivo manje zastupljenih Mađara (6.243) i Italijana (2.258) nemaju status nacionalne manjine. Kao što znamo, to Sloveniji nije smetalo da postane članica Evropske unije. S druge strane, nismo mogli čuti da su je bilo koje srbijanske vlasti prozvale zbog nepoštovanja manjinskih prava Srba. Poboljšanje njihovog statusa tek ovih dana dolazi na dnevni red.
Dakle, vratimo se naslovu ovog kratkog putovanja kroz vreme: Srpska prosveta i nacionalne manjine – Istorija koja se ponavlja.

[/restrict]