Epilog mora biti na Lovćenu

Strani nalogodavci i domaći izvršioci mislili su da je pravoslavni narod u Crnoj Gori uveliko „prepariran“, da je već dovoljno „preumio“, da su prilike „sazrele“, ali pre svega suočili su se sa činjenicom da vreme „curi“ i da globalna dinamika postaje za njih sve nepovoljnija zbog jačanja suparnika Zapada

Crna Gora se „umirit’ ne može“. Posle kratkotrajnog, nestabilnog primirja usled korona-pošasti, podgorički režim i pravoslavni narod ponovo su „u klinču“.
Vlast, koja je donela diskriminatorski Zakon o slobodi vjeroispovijesti, pokrenula proces izgona SPC i počela privođenja njenih episkopa, monaha, sveštenika i vernika, za sada ne pokazuje nameru da odstupi, napravi istinski kompromis i promeni sporne odredbe. Štaviše, kako bi pokazala da se konsolidovala i da misli ozbiljno, nedavno je teškim mašinama, i u prisustvu specijalnih snaga policije, srušila započeti konak manastira Sv. Vasilija na Briskoj gori kod Ulcinja.

[restrict]

POLITIČKI DUGOVI I ULAGANJA Vlast je tim činom želela da manifestuje ne samo žilavost i nameru da ide do kraja po svaku cenu već i da oduži dug i stekne novi kredit kod ulcinjskih Arbanasa, koji su listom dali podršku nezavisnosti na referendumu 2006. i glasali „kako treba“ na svim dosadašnjim izborima, a to će učiniti i na predstojećim. Po istoj matrici, obnovila je pretnju krstionici na Miholjskoj prevlaci kod Tivta kako bi se dopala tivatskim Hrvatima i obezbedila njihovu lojalnost. Uz već dokazanu muslimansko-bošnjačku i arbanašku privrženost na severoistoku i istoku zemlje (Tuzi, Plav, Rožaje, delovi opština Berane i Bijelo Polje), te kritičnu masu sopstvenih partijskih sledbenika i poslovični „birački menadžment“, računa da će na antisrpskoj osnovi uspeti da ostvari izbornu pobedu, nastavi vladanje i okonča nacionalno-civilizacijsku konverziju Crne Gore. Druga strana pak odgovara obnavljanjem silom prilika prekinutih litija unekoliko inventivnijeg i efikasnijeg formata, budući da je one iz predepidemijske faze politička nomenklatura sigurno pomno proučila i pripremila se da parira. I – gde je, onda, „svetlo na kraju tunela“?

VIŠI CILJEVI Krajnje je vreme da se otvore karte! Nije glavni razlog što je podgorički režim doneo onakav zakon samo da bi SPC pretvorio u „strano telo“, stavio je pod kontrolu uz pomoć imovinske ucene i na kraju je odstranio kao „remetilački faktor“. Takođe, ni litijski otpor vernog naroda ne može se svesti samo na strah da će drevni manastiri i crkve biti „preknjiženi“ na crkvu etničkih Crnogoraca, koju najavljuje da će osnovati Gospodar ateista (sic!). Radi se, s jedne strane, o nastojanju Zapada pod američkim vođstvom da „dovrši posao“ na Balkanu, svede srpstvo na užesrbijanstvo, okruži Srbiju potpuno neprijateljskim okruženjem i definitivno eliminiše bilo kakav upliv Rusije. Otuda nalog maloj, ali dobro pozicioniranoj natoidnoj tvorevini klijentu da to konkretizuje sopstvenim trostrukim preobraćanjem – nacionalnom montenegrinizacijom, civilizacijskom vesternizacijom i geopolitičkom atlantizacijom. S druge strane, narod i vernici SPC shvatili su da je došlo vreme preloma i da bi dalja ravnodušnost prema sistematskom antisrpskom delovanju vlasti vodila ne samo potpunom rasrbljivanju Crne Gore, rušenju njenih istorijskih temelja i neminovnom unutrašnjem konfliktu već i trajnom antagonizovanju u odnosu na Srbiju, te stavljanju u funkciju velikohrvatskog i velikoalbanskog ekspanzionizma.

TRKA S VREMENOM Strani nalogodavci i domaći izvršioci mislili su da je pravoslavni narod u Crnoj Gori uveliko „prepariran“, da je već dovoljno „preumio“, da su prilike „sazrele“, ali pre svega suočili su se sa činjenicom da vreme „curi“ i da globalna dinamika postaje za njih sve nepovoljnija zbog jačanja suparnika Zapada. Izgledalo je da odavno započet titoistički projekat formiranja ateističkog Crnogorca kao „novog čoveka“ različitog od pravoslavnog Srbina ne može da se zaustavi i da se formirao idealan ambijent za njegovo pretapanje u rimokatoličkog Hrvata. „Kamenčić u cipeli“ ostala je samo SPC, koja je u poslednjih tridesetak godina uspela da se oporavi i ponovo postane identitetski stožer. Vlasti su je doživljavale kao pretnju, pokušavajući da joj doskoče čak i manipulativnim promovisanjem crnogorskog svetovasilijevskog duha kao separatnog u odnosu na srpsko svetosavlje. Do besmisla tendenciozno (ra)širena i banalizovana zakletva „Ostroga mi!“ trebalo je da što više zaživi u narodu i potencira crnogorsku divergentnost. Kao da svetovasilijevske vrednosti ne proističu iz svetosavskih!? Kalkulacija je, u stvari, bila pragmatična, makijavelistička: ako to ne uspe da integriše čitav demos – ili barem u celini onaj pravoslavni – u crnogorsku političku (državnu) naciju, onda će presudno delovati na one koji se osećaju i na popisima izjašnjavaju kao Crnogorci da se konstituišu kao etnos.

NIKAKO „ŽEDNI PREKO VODE“ S razlogom se nadajući potpori Zapada, politička nomenklatura Crne Gore traži kavgu. Dugoročno, ona bi, naročito ako padne krv, poslužila da se iskopa dubok, nikada više premostiv rov između Srba i Crnogoraca. Kratkoročno, bila bi idealno upotrebljiva za predizborno, a sledeće godine i za pretpopisno zbijanje redova. Po oprobanom receptu, mogla bi da bude proglašena za mešanje spolja, tj. za „pokušaj destabilizacije i zaustavljanja evroatlantske orijentacije Crne Gore“, „širenje ruskog malignog uticaja“ i „neugasle velikosrpske pretenzije“. Mada, ne bi trebalo isključiti i širenje lepeze izmišljenih pretnji – na primer, od Kine, sve omiljenijeg američkog neprijatelja, a partnera Rusije i Srbije. Sve to izaziva naoko razumljivu politikantsku reakciju i retoriku da na „istragu Srba“ treba odgovoriti „istragom Crnogoraca“, što opet ide u korist podgoričkom vrhovništvu. Nije sporno da su litije i više vapaj nego poklič „Ne damo svetinje!“ na veličanstven, uzvišen i saboran način iz pepela vratili srpsko-pravoslavno samopoštovanje i samopouzdanje, ali kuda i kako dalje? Ako se krene putem jalovog odugovlačenja i pogubne taktike „kreni-stani“ – malo litija, pa malo pregovora; malo protesta i sukoba s policijom, pa malo traganja za (kvazi)kompromisom; malo molitvenih okupljanja, pa malo nadgornjavanja u vezi s odlaganjem primene zakona – sve će se razvodnjiti, kolektivna energija ispumpati i narod osetiti izneverenim. I mnogo vremena će proći da se opet pokrene, ako se ikada više pokrene. Stoga, šta jeste i šta mora biti krajnji cilj?

ODGOVOR NA JEZERSKOM VRHU Sporni zakon je samo neposredan povod, tj. „bačena koska“ za gloženje, ali nije pravi uzrok. Odbrana hramova SPC je nemerljivo važna, iako suštinski nije ništa više od parcijalnog, kratkoročnog zajedničkog podviga. Formiranje CPC i/ili ukrajinolike Pravoslavne crkve Crne Gore moglo bi da bude lukavo podmetnuto „kukavičje jaje“ da nije karikaturalni igrokaz. Čak ni smena izrazito antisrpskog režima i njegovog čelnika neće imati svrhe ako oni koji dođu nastave dosadašnjim putem. Rešavanju treba pristupiti radikalno – „na ljutu ranu, ljutu travu“. Završnica identitetske bitke simbolički mora biti na Lovćenu. Na Lovćen se mora vratiti Njegoševa zavetna kapela, koju je sam podigao 1846, a koju su, kao simbol pravoslavnog srpstva, austrijske okupacione snage rušile 1916, italijanske oštetile 1942, a konačno uklonila komunistička crnogorska vrhuška 1972, da bi na njenom mestu 1974. podigla Meštrovićev mauzolej i lovćenskog Tajnovica „utamničila u taj zindan paganski“ (mitropolit Amfilohije). Ostanak mauzoleja dugoročno bi značio da Crnogorci postaju ne samo nesrpska već ekstremno antisrpska „instant nacija“, a vaskrs kapele da ostaju Srbi, što su oduvek i bili. Neće biti svrsishodno kapelu obnoviti malo dalje, na novom mestu, a mauzolej zadržati „kao svjedočanstvo jednoga vremena i odnosa prema Njegošu“, kako popustljivo predlaže mitropolit. I mauzolej i kapela, jedno pored drugog, simbolizovali bi samorazarajući, amorfni, flotantni, janusovski, tzv. dvojni identitet – „i Srbin, i Crnogorac“ – koji bi neminovno vodio ka unutrašnjoj rastrzanosti, konfliktnosti, možda otvorenom bratoubilačkom sukobu i na kraju oštroj konačnoj podeli. Da Crna Gora nije „venčana sa Hrvatskom“ već da i dalje baštini slavu „srpske Sparte“, dokazaće jedino uklanjanje skarednog mauzoleja i vraćanje kapele baš na njeno staro mesto – na Jezerski vrh. Ako se tako ne uradi, kad-tad će se ponovo aktivirati kobni konvertitski virus. A dušebrižnici koji će graknuti kako bi rušenje mauzoleja bilo vandalski čin, neka se sete da titoisti nisu imali skrupula. Oni nisu kapelu ostavili, a u njenoj blizini gradili mauzolej.

[/restrict]