VIRUS KORONA I SOCIJALIZAM

Sada je jasno da ako preživimo ovu katastrofu, to će biti zahvaljujući državnom dobru: zahvaljujući državnom zdravstvu i herojima italijanskim medicinskim sestrama i lekarima. Hegemonističko propovedanje nam je ponavljalo ad nauseam (do mučnine – prim. prev.) da je glavni neprijatelj bila osovina zla koju čine totalitarne „države ološi“, komunisti i neprijatelji ljudskih prava

Neću prestati da ponavljam. Tragična situacija kojoj naginju, zbog pandemije virusa korona, Italija i, sve izglednije, ostatak sveta, ide ka otkrivenju. U fazi je otkrivenja, u najmanju ruku, zbog nekih aspekata koji su do sada ostali skriveni. I koji sada nezadrživo izbijaju na površinu.
U međuvremenu, očitovala se realna suština Evropske unije kao prepreke, a ne kao podrške narodima Evrope u nevolji. To je bez mnogo okolišenja priznao čak i italijanski predsednik Matarela. Evropska unija koči Italiju, čak i preti da je potopi.
Postala je vidna lažnost politički korektnog i etički korumpiranog govora koji se godinama širi u objedinjene mreže preko glasonoša globalnog kapitalističkog poretka (novinari, medijski operatori, intelektualci na povocu), a koji nam nameće mantru: novi mentalni poredak kao dopuna novog svetskog finansijskog poretka koji nas godinama ubeđuje da je privatni sektor univerzalni lek i da je, obrnuto, državno dobro apsolutno zlo.
Pa, sada je jasno da ako preživimo ovu katastrofu, to će biti zahvaljujući državnom dobru: zahvaljujući državnom zdravstvu i herojima italijanskim medicinskim sestrama i lekarima. Hegemonističko propovedanje nam je ponavljalo ad nauseam (do mučnine – prim. prev.) da je glavni neprijatelj bila osovina zla koju čine totalitarne „države ološi“, komunisti i neprijatelji ljudskih prava.
Ipak sada otkrivamo da neke od tih država šalju pomoć Italiji: Kina, Venecuela i Kuba šalju lekare, regija Lombardija je to otvoreno priznala. Zar to nisu bile do juče države ološi? S druge strane, ono što monopolisti prava na reč slave kao kraljevstvo demokratije i ljudskih prava, dolarska monarhija, ne čini ništa za Italiju i, verovatno, čak ni za slabije slojeve svog stanovništva: one koji će, bez državnog zdravstvenog pokrića, umreti poput muva, u opštoj tišini i usred bogatog društva.

Maska kao dehumanizacija čoveka

Istina, koja danas zasijava više nego ikad, jeste da je alternativa i dalje ona između socijalizma i varvarstva: to je alternativa između „socijalizovanog čovečanstva“ (Marks), suverenih međusobno solidarnih država koje se međusobno odnose kao braća, i „životinjskog carstva Duha“, u kome vlada rat svih protiv svih i univerzalno nadmetanje između država i između pojedinaca.
„Subjekat i maska“ bio je naslov sjajnog i vrlo originalnog eseja Đanija Vatimoa o Ničeu. Promenom naslova ovog eseja u „Subjekat i medicinska maska“ ulazimo u tužnu realnost u koju smo uronjeni. „Niče i problem oslobođenja“ bio je podnaslov Vatimoovog dela. Medicinska maska je već odavno postala simbol borbe protiv virusa korona.
„Sve što je duboko voli masku“, rekao je Niče koji je masku uzdigao do simbola razlike između stvarnosti i privida. Uostalom, zar u našem slučaju maska ne proizvodi podređenost i dehumanizaciju umesto oslobođenja? Zar u vreme virusa korona ne simbolizuje razliku, sve teže shvatljivu, između stvarnosti i privida, između činjenica i narativa, između bića i predstave? Pozorište je carstvo maske: na pozornici je glumac onaj koji nosi masku kroz koju sakriva svoj identitet da bi preuzeo ono što zahteva predstava u kojoj mora da glumi.
I zaista, u vreme virusa korona, stvarnost se sve više maskira, teško ju je razlikovati od velikih narativnih i ideoloških predstava koje koriste situaciju da bi se obezbedilo da vlast od toga ima koristi. To je paradoks: godinama smo osveštavali zapadnu slobodu suprotstavljajući otkriveno i slobodno lice pokrivenom licu islamskih žena podignutom do simbola neslobode.
A sada svi iznenada moramo, po propisanim merama, da pokrijemo naše lice: i to u ime jedine religije dozvoljene na Zapadu – nauke. Da, Zapad je prestao verovati u Boga da bi se prepustio veri u nauku i tehnologiju, sa slavljenjem naučnika kao novih sveštenika sa bezgrešnim sudom, kao garantima simboličkog poretka, ponekad čak i kao vrhovnim donosiocima odluka u novim sudovima koji osuđuju jeretike.

AMBLEM UNIŠTENJA ČOVEKA Čini mi se da maska u vreme virusa korona obavlja dvostruku funkciju. Pre svega, ukida individualnost svakog od nas: homologira nas i čini nas neprepoznatljivima s tim serijskim maskama velike društvene dramaturgije iz koje vlast izvlači svoju korist. Pod maskom smo svi isti kao neka homologirana i nediferencirana bića (što je nešto sasvim drugo u odnosu na istinsku jednakost): to je princip današnje liberalne civilizacije. Propoveda otvoreno društvo, a zatvara nas u kuće. Slavi pojedinca, a istovremeno ga ništi kroz njegovu homologaciju kao potrošača. Slavi privatno protiv državnog, a istovremeno uništava državno i pretvara to državno u privatno. Kako? Dezintegrišući prostore javne sfere (u ime društvenog distanciranja) i istovremeno čineći naš privatni život javnim, odnosno prate ga i nadgledaju dronovi i aplikacije. Na drugom mestu, maska je amblem uništenja čoveka, njegove dehumanizacije koja se dešava danas. Čovek je preobražen, dehumanizovan, sveden na masku samog sebe, neprepoznatljiv, obična lutka koju je vlast plazmirala, on je maska dizajnirana i napravljena po meri. Nema više čoveka, postoji samo njegova maska. Stari Dekartov moto postaje takođe naš: „larvatus prodeo“, „hodam sa maskom“, odnosno „sa medicinskom maskom“.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović