Parazit u oku i pravda za Srbiju?

Odbacio je pisac Peter Handke „otrov reči“ zapadnih medija, otišao da vidi život u Srbiji, i vratio se s razumnim stavom da Evropa ne poznaje Srbiju. Bilo je to 1995. godine

U prodavnicama životnih namirnica ima ponešto od robe. One najneophodnije. Plate tek da se preživi. Na svakom drugom ćošku flaše sa benzinom. Srbija pod sankcijama. Uvedene su 1992, a sada je 1995. godina. Evropske metropole u sjaju, uživanje, nema oskudice i patnje. Sve je u znaku opšteg zapadnog progresa.
Jedan čovek, književnik, u svojoj kućici pokraj Pariza čita novine, a pogled mu povremeno padne i na televiziju, o „bolnom mestu Evrope“, o Srbiji. Koje novine čita? Mond, Liberasion, Tajms, Frankfurter algemajne cajtung, Pais, Špigl.
Šta čita? U Mondu čita Finkelkrotovu kritiku Kusturičinog filma Andergr aund, u Liberasionu Gliksmanovu kritiku Kusturičinog filma. Francuskim novim filozofima pridružila se dopisnica Monda iz Jugoslavije optužujući Kusturicu da je ratni profiter a da njegov film krši sankcije UN.
Čovek koji čita ove kritike filma Andergraund je Peter Handke. On zna šta je reč i kakva je njena upotreba. Morao je da čita „jezičke bljuvotine“, a nije mogao da ne uoči „neuništivu mržnju prema svemu što je srpsko“. Na te reči diktirano javno mnjenje ga pita – zar ti hoćeš da relativizuješ srpske zločine kritikom medija „ne vodeći računa o realnosti?“. Dakle, tu smo – mediji. Da im verujemo? Polako, strpljenje, pravde, odgovara Handke. Deo njega nije hteo da veruje ratnim izveštajima. Šta zna čovek ako umesto realnosti samo čita o njoj i ako samo gleda njenu sliku. I evo te čuvene rečenice: „Gde se skriva parazit koji pomera realnosti ili koji ih koristi kao puke kulise: u samim vestima ili u svesti adresata“ (str. 28). Polako, nemoj da budeš parazit – govori sebi. Uposli misao, razmisli logički o događaju koji serviraju novine sa svojim „jezičkim bljuvotinama“. Postavi neka logična pitanja. Kako je u slovenačko-jugoslovenskom ratu svih 70 žrtava bilo na strani JNA? Ko je tu na koga pucao? Ko je bio prvi agresor u Hrvatskoj? Šta se zaista dogodilo u Dubrovniku? Srbe nisu pitali Hrvati da li žele da ostanu u njihovoj državi. Da li su Srbi mogli da ostanu u državi koja je za njih bila „u najbolju ruku kao pesnica na oko“? A da se stavi u ulogu Srbina u BiH, slično bi se ponašao prema državi koja se stvara bez srpske volje i pristanka. Ko je tu napadač? Da li je dokazano da su Srbi bacili bombu na Markale? Za Levija jeste. Za Handkea nije.
A žrtve – jesu li one samo na nesrpskoj strani? Ali „parazit u oku“ Handkea ne može da odgovori na pitanje: zašto u režiranim snimcima na Zapadu nema srpskih žrtava? Ne, Handke nije mogao da zauzme stranu a kamoli da osuđuje. Pa kada je takva medijska slika o Srbiji, Handke se pita šta je prava stvarnost „Velike Srbije“? I odbacuje parazita u svom oku i kreće do reka Dunava, Save, Morave i Drine.
Šta je video, čuo, saznao u Srbiji 1995. godine?
On kreće u Srbiju, u Beograd, prema Savi, Dunavu, Moravi, da vidi „svet života“. Da proveri ono što je prof. dr Rajnhard Lauer napisao za „srbožderski“ Franfurter algemajne cajtung da celokupan srpski narod treba identifikovati s vukom.
Srbija pati pod embargom treću godinu. U Beogradu vidi „neku dostojanstvenu kolektivnu usamljenost“. Konstatuje da je Srbija „prepuštena samoj sebi“. A jedan iz društva Dragana Velikića govori samo o nedelima srpskih političara.
Kreće put Drine. Ima stalno sliku poređenja Srbije i evropskih nacija. Ali ne zbog ratnog stanja.
Ima utisak da su Srbi svesni da ih „Evropa prezire“. A ceo „narod je svestan svoje otpisanosti“. U sećanju mu je ostala „okolnost da niko ne poznaje Srbiju“.
A Srebrenica? Ne osporava zločin, ali umesto apriorne osude on pita: Šta je bio motiv za zločin posle tri godine rata? Zašto umesto istraživanja uzroka „tržišna prodaja činjenica“? Neće da mu Špigl (Ogledalo!) određuje mišljenje. Ne može da prihvati rafale mržnje od Tajmsa do Nuvel observatera da su Srbi krivci a muslimani nevini.
Odbacio je Handke „otrov reči“ zapadnih medija, otišao da vidi život u Srbiji, i vratio se s razumnim stavom da Evropa ne poznaje Srbiju. Bilo je to 1995. godine. Usledila je 1999. godina. A zatim 2008. priznavanje Kosova od strane Zapada. A Srbi su i dalje usamljeni, svesni da ih Zapad prezire. Ne ceo Zapad već neki važni centri moći i medijski štabovi. Šta će još zadesiti Srbiju?
Udružene vlade prosvećenog Zapada upotrebile su sve moguće oblike kažnjavanja jedne nacije: ekonomske, političke, kulturne, sportske, diplomatske, vojne. Budući čitalac evropske istorije pitaće se otkuda tolika brutalnost u vremenu „trijumfa demokratije“, zašto se liberalna Evropa toliko mešala u unutrašnje stvari jedne male države, i šta su to učinili Srbi da bi se gurnuli u geto.
U ujedinjenom napadu na srpske interese sve te države su mirno prešle preko političko-demografskih promena pod dejstvom njihove politike: Srbi su isterani iz Srpske Krajine, iz Sarajeva, s Kosova i Metohije. Srbi iz Krajine i Bosne su hteli da ostanu u postojećoj državi i zato su bili prognani sa svojih vekovnih teritorija. Albanci s Kosova i Metohije su planirali da se ujedine s Albanijom i zato su nagrađeni izgonom Srba s Kosova i Metohije pod okriljem NATO agresije.
Istoriju ne pišu samo pobednici. Ni pobede nisu večne, niti su ostvarene časnim sredstvima. Vreme je jedini pravi sudija. Neki koji su požurili da napišu sliku događaja na Balkanu već su uhvaćeni u laži ili su ostali neprimećeni. A šta se zapravo dogodilo sa Srbima u procesu razaranja bivše jugoslovenske države?
Kada su, pre trideset godina, politički predstavnici nacionalnih i etničkih zajednica odlučili da napuste jugoslovensku državu, srpska nacija je, po ko zna koji put u istoriji, morala da prihvati žrtvu za odbranu svojih ciljeva i prava. Usamljenost u koju je bila gurnuta podneta je hrabro. Srbi se moraju boriti za svoja prava i slobode sve dok ih neprijateljsko okruženje ne prizna. Jer ne radi se o našem osvajanju već o odbrani od osvajača. On će osvojiti onoliko koliko mu narodna volja i svest dopusti.
Handke je video srpske žrtve i patnju onda kada to većina nije htela. A naslutio je i izvore iz kojih je tekla moralna i duhovna snaga srpskog naroda. Odakle je potekla moralna i duhovna snaga srpskog naroda? Ona nije trenutni proizvod nego izvire iz istorijskog postojanja Srba. Duhovna i moralna mreža srpstva, da podsetim na reči Crnjanskog, plete se od Svetog Save. Osam vekova!