Svedoci smo da je u Srbiji, kao uostalom i u gotovo celom svetu, u proteklim danima primetno nastojanje političkih i drugih upravljačkih struktura da se kolektivno iskustvo s pandemijom korone upakuje u narativ koji neće biti izložen sumnjičenju i osporavanju. Upravo proživljenu socijalnu traumu i nesmirenu i haotičnu opštu društvenu situaciju sada valja učiniti poretkom regularnim i zvanično neosporavajućim. Ukratko, potrebno je preći u polje dobre „izlazne strategije“, bez smušenog prećutkivanja odgovora na logična pitanja. U kontroverzama povodom megazaraze, kako doći do diskursa kadrog da pred javnošću sačuva ne samo ugled „struke“ već i autoritet političke moći koja je u vreme epidemije korone bila neuobičajeno potčinjena nauci? Naknadni bes građana koji u evropskim prestonicama marširaju protiv svojih elita i njihovog virusa potvrda je da problemi tek predstoje. Novinari sada „kidaju džigericu“ državnim gazdama, ispostavljajući nedoumicu: „Kako objašnjavate svom narodu slučaj Belorusije i Švedske, koje bez karantina imaju bolje rezultate nego svi izolovani sveta.“ Potom sledi začikavanje da pošten odgovor vodi pravo u „priznanje nesposobnosti pojedinaca i institucija koji su, bez razmišljanja, uvodili stroge mere i uništili privredu“?
Kada je u jednom TV razgovoru protekle nedelje popularni doktor Nestorović (Branimir) rekao da „ne veruje da ćemo ikada saznati ko stoji iza virusa korona – kao evidentno biološkog oružja“, razumeli smo da je on ovde markirao tek deo minskog polja kojim se kreću pokušaji da se pandemija konačno prevede u deo diskursa neprijemčivog za teorije zavere. Osim što se u svetu lagano stvara konsenzus uverenja da je u korona događaju globalna elita ulovljena u žestoko subverzivnoj delatnosti, narativ o pandemiji ne samo da nije konačno uobličen već je jasno i da se u dogledno vreme to neće dogoditi.
Štaviše, preživljena zdravstvena havarija kao da je potvrda čovečanstvu da živimo usred mutne globalne priče s greškom? U zbivanjima je, naime, uočen jasan signal da se dogodila nekakva omaška, da su protivrečja i nelogičnosti zapanjujuće, pa je pažnja svetske javnosti sada usmerena na pojačanu svest o kolektivnoj podređenosti gospodarima narativa, onima koji vladaju obrascima stvaranim da (pre)usmeravaju pažnju i recepciju zbivanja. Uz to, javnost je suočena i s ponavljanjem jedne arhetipske, poznate situacije: tvorci stanovišta koja određuju javni diskurs i pravce prosuđivanja ponekad bivaju nepažljivi, pa se tako događa da promaknu neželjeni momenti. Kada se pak u sistemu „pričanja priče“ omakne lako uočljiva greška, sve nadalje postaje opasno i neizvesno. Hramajući konstrukti o pandemiji kovid-19 naprosto vređaju zdravo rasuđivanje, a upozorenja da nešto ozbiljno ne štima šalju tako neočekivane činjenice kao što je recimo ona da su tokom paralize globalnog života povodom korone najbogatiji ljudi na svetu postali još bogatiji, i da je – dok je svet trpeo ogromne materijalne gubitke – u Americi u istom periodu broj milijardera porastao.
Obrasci i konstrukti vladaju stvarnošću, a pogotovo onda kada su izgrađeni tako pažljivo i vešto da se čine nespornim, strukturnim delom životnog toka. U kolektivnoj memoriji balkanskih prostora, u istorijskom iskustvu Srba i naroda u okruženju susretanje s problematičnim obrascima mišljenja i klišeima koji su javnoj svesti nudili krivotvorenu stvarnost bili su pravilo, a ne izuzetak. Ponavljalo nam se iskrivljeno iskustvo – političko, kulturno, versko i ideološko. Paradoksalno, ono je vremenom postalo unekoliko i korisno: oblikovalo je mentalne reflekse i duhovnu sposobnost da se prozre laž i obmana ma kako pažljivo upakovane bile. Živelo se u lažnim narativima, prividno poštovale priče s greškom, jer protiv gospodara svetonazora nije se moglo, ali se istovremeno, u situaciji „duplog knjigovodstva svesti“, stvarala kultura otpora i sposobnost za proziranje i neusvajanje nametnute hipokrizije. Do danas je tako. Mimo naše volje, život nam određuju hramajući koncepti – ideološki i interesni konstrukti pre svega. Takav je nesumnjivo i ovaj savremeni konstrukt vezan za pandemiju.
Spektar priča s greškom je inače raskošan, njihova uloga u životu ogromna. Često su to stereotipi čiji su invaliditet i lažni sadržaj potpuno neskriveni, kao što je drsko neskriven i identitet njihovih tvoraca. Sve to traje u rasponu od malih lokalnih narativa pa sve do onih ideoloških i sveobuhvatnih koji određuju istorijske tokove i sudbine čitavih naroda. O jednom takvom, opasnom i štetočinskom obrascu, s podvalom u temelju a širokim spektrom manipulativnih postupaka u izvođenju, Pečatovi autori pišu iscrpno u ovom broju. Reč je o građenju međunacionalnih odnosa na Balkanu. „Našoj konfuziji doprinosi i to što su mnogi od hrvatskih mitova, kao rezultat naše opake jugoslovenske greške iz prošlosti, uveliko ugrađeni u svest velikog dela Srba. Na temeljima postavljenim na poroznom tlu, nastavljamo da gradimo kulu od trulog materijala“ (Dragomir Anđelković).
Medijatori javnog diskursa „znaju znanje“, majstorski upravljaju veštinama prikrivanja grešaka u narativu na način da „priča“ dobije uverljiv karakter. Delaju poput hipnotizera koji slamaju volju, a u svest ugrađuju lažne predstave. U našem vremenu ovakav proces vezan za međunacionalnu „saradnju“ ne prestaje, naprotiv. Kako se, recimo, stvara jedan važan kulturni obrazac, obrazac o inferiornosti jedne književnosti – srpske, u odnosu na drugu književnost – hrvatsku, u ovom broju skreće nam pažnju pisac Slobodan Vladušić: „Stvaranje atmosfere navodno loše, drugorazredne savremene srpske književnosti predigra je da se ’lošoj’ srpskoj književnosti suprotstavi ’kvalitetna’ regionalna književnost. A pošto hrvatski pisci imaju regionalnu recepciju, a srpski samo nacionalnu (’lokalnu’), jasno je da će se kao konsekvenca ove regionalizacije pojaviti ideja o estetskoj superiornosti hrvatske književnosti, koja će uskoro postati norma.“
U opakom poslu ruženja srpske književnosti o kojem govori pisac, gospodari narativa raspoređeni su u centrima važnim za njegovo ustoličenje. Otisci ovako složenog delovanja detektuju tvorce pomenutih priča s greškom između ostalog i u institucijama kao što je Narodna biblioteka Srbije! Na ovako važnim mestima za naciju i kulturu stvaraju se važeći narativi, ili mape uma o kojima je nedavno pisao Slobodan Antonić. „Mape uma su naši misaoni pretinci za organizovanje podataka iz sveta oko nas. Posebno su važni za stavljanje novih dešavanja u odgovarajući kontekst.“
Čini se da najveća opasnost u pomenutom smislu nastaje onda kada ovi mentalni pretinci funkcionišu kao prostor u koji medijska i kulturna elita smešta događaje. Jer tada, kao što vidimo, u odgovarajućem poretku, može započeti ugradnja i stvarni život mnogih lažnih narativa i toksičnih stereotipa, čije greške ne moraju biti uvek transparentne!
U mentalne fioke smeštaju se sadržaji, zgužvani ili ispeglani, otužno namirisani, ili zadahom memle obeleženi. To su konstrukti i obrasci koji se u kolektivnoj svesti potom često prigrle i usvoje kao verodostojni, stvarnosno utemeljeni fakti. Razmislimo šta smo sve „potrpali“ u pretince naše svesti. Učinimo to svakako s jasnom predstavom da je za budućnost manje važno kako ćemo u odgovarajući ram organizovati problematično iskustvo sa koronom, od toga da li ćemo, organizujući podatke o novim dešavanjima – u verodostojni, zasluženi kontekst smestiti pomenute pojave i aktere iz domena srpsko-hrvatskih mitova i ove međunacionalne saradnje.
