Ko je bio Lazar Trklja?

Kao i mnogi Srbi Hercegovci, Trklja je glavu izgubio od ustaša, po svemu sudeći krajem aprila 1945. kod Gradiške. Njegova sestra Mara i brat od strica Žarko sakrili su Lazarevu arhivu u kantu sa mašću, koju je Žarko premeštao na razna skrovita mesta, tako da je UDBA nikad nije otkrila, iako su je tražili svim silama

Hercegovac iz Bileće, Lazar Trklja po obrazovanju je bio diplomirani teolog. Pre rata, čovek najširih raspona – od fudbalera sarajevske „Slavije“ do sekretara Zemljoradničke stranke. Čak su ga otpuštali s mesta veroučitelja, podozrevajući da je komunista. Rat ga je zatekao, 6. aprila 1941. godine, na Terazijama u Beogradu. Uključuje se u odbranu otadžbine, i odmah počinje da se kreće po najširem terenu.
Trklja stupa u vezu sa Dražom Mihailovićom, koji ga postavlja za savetnika za Istočnu Bosnu i za Hercegovinu, a zatim će postati i član ravnogorskog Centralnog nacionalnog komiteta.
Njegove obaveštajne veštine su bile neporecive: kretao se među neprijateljima, pratio, beležio, svedočio o zločinima prema Srbima, uspostavljao ustaničke veze, dopremao radio-stanice.
Iako je svim srcem za kralja i otadžbinu, protiv je bahatosti pojedinih četničkih komandanata, a i Draži ume da saopšti neprijatne istine, zbog čega se povremeno i udaljava od njega.

IZDAJA HRVATA Prvo što Trklja uočava u aprilu 1941. jeste apsolutna izdaja Hrvata. Još u povlačenju, sluša govor Vlatka Mačeka: „Ni reči o Jugoslaviji, o državi, o njenoj odbrani. Kod svih koji su ga slušali, govor je delovao poražavajuće. Zar tako član vlade, juče ga ostavili u Užicu, a danas to? Nisu čista posla. Hrvati se neće boriti.“
Aprilska propast, beleži Trklja, bila je bez časti: „Kao glavni krivci oglašeni su Hrvati, a zatim naše vojno i političko vođstvo.“
Što se pokolja u NDH tiče, Trklja ističe ulogu Majke Srbije u prijemu izbeglica: „Početkom juna (1941, prim. V. D.) počeli su pokolji i narod je bežao glavom bez obzira. Jedino utočište bila je Srbija. Iako je i ona bila okupirana i porobljena, utočište se tamo tražilo i moglo se naći.“
Srbija je primila sve koje je mogla.

SUSRET S DRAŽOM Trklja o raspoloženju Srba posle aprilskog poraza 1941. koje je stvorilo ravnogorski pokret, kaže: „Svi su bili i posle katastrofe za opravdanost otpora. Tako su oni bili vaspitavani, tako ih je istorijska prošlost učila, da ništa ne daju neprijatelju bez krvi, ni onda kad su svesni da se neprijatelj ne može odbiti.“
Prilikom susreta s Dražom Mihailovićem u julu 1941, Trklja zapisuje pukovnikova razmišljanja: „Ja sam vojnik. Ja sam ostao u šumi da se kao jugoslovenski vojnik borim za slobodu otadžbine. Sada mi je cilj samo da narod organizujem, a ustanak protiv okupatora doći će tek onda kada opšti uslovi na frontovima to budu dozvoljavali. Političar nisam, niti se bavim politikom. Moj komandant je kralj, a politika ona koju vodi naša Vlada u Londonu. Zato mi je stalo da s njom dođem u vezu. I ja smatram da u Jugoslaviji nije vođena narodna politika, specijalno u odnosu prema seljaštvu, i pristalica sam, kao čovek, novog stava, socijalnijeg, u kome će narod biti gospodar svoje sudbine.“
Vihor je, međutim, odneo i Mihailovića i njegove planove.

GRAĐANSKI RAT U SRBIJI Trklja se sreće sa građanskim ratom u Srbiji: „Kada sam prolazio kroz Srbiju, izgledalo je kao u paklu. Nije se znalo ko koga ubija. Nedićevci, ljotićevci, komunisti, vojni četnici, svi su se međusobno ubijali i niko nije imao saveznike. U narodu strah i panika. Ljudi nisu bili sigurni da će kad legnu i osvanuti. Obično nisu ležali kod kuće. Po ponoći praštale su bombe u pojedinim kućama.“
Kod izvesnih četnika, Trklja je izazivao nepoverenje jer je pripadao pokretu zemljoradnika, od kojih su mnogi, kao levičari, prešli na stranu Tita i partizana. Sam Trklja se čudio metamorfozi Dragiše Vasića: „Socijalista, republikanac, široki demokrata, a sada za dinastiju i diktaturu.“
U Užicu su na vlasti partizani: „Tamo četnicima nisu dali priviriti i suverenitet u varoši čuvali su kao oči u glavi.“ Trklja zapaža: „Partizani su tu imali glavni sud, gde je platilo glavom više od 400 srpskih života.“

GEOGRAFIJA STRADANJA: POLIMLJE U pribojskom kraju Trklja se našao u bednoj kolibi koja prokišnjava, u kojoj je živela majka s četvoro dece: „Kroz ovu familiju gledamo našu prošlost i sadašnjost. Pet stotina godina gonjeni smo u ova gola i gladna brda samo da bismo sačuvali svoju nacionalnu individualnost i veru. Sada hoće da nam otmu i ova brda i da nas pobiju. Opet ovaj seljak, go i bos, gladan i žedan, dočepao se puške i brani i sebe i svoju rodnu grudu. Verujemo da će je on, i samo on, odbraniti, i da će ovoj deci osigurati bolji i udobniji život od ovoga koji je ravan divljim zverima u šumi.“

U CRNOJ GORI Ljudi s kojima se sastaje u Crnoj Gori kažu Trklji: „Mi smo nacionalisti za nacionalnu liniju borbe, ali je to momentalno nemoguće. Komunisti su ovladali masom, oni su se nametnuli kao vođe oslobodilačke borbe. Moramo prihvatiti i liniju borbe sa okupatorom, jer nije u etici Crnogoraca da se toga odriču. Moramo se momentalno pokoriti toj stvarnosti. Jedino što ćemo nastojati i nastojimo da narod bira komandno osoblje, ali komunisti to odlučno odbijaju.“
A onda je građanski rat počeo da ruši sve pred sobom. Trklja opisuje slučaj izvesnog profesora Pavića, koji nije mogao da sarađuje sa okupatorom po bilo kom osnovu, ali je osuđivao zločine komunista protiv svog naroda. Borio se, ne pristajući na četničku kolaboraciju sa Italijanima, u partizanskim redovima. Na kraju, smučili su mu se i četnici i partizani: „Dok se borba vodila oko Nikšića, on se popeo na jednu stenu i pola sata čekao da mu okupatorski metak prekine paćenički fizički i duhovni život.“
Čovek časti, borac za slobodu, svesno se izlaže okupatorskom metku da ne bi gledao uzajamno istrebljenje svog naroda, podeljenog na četnike i partizane!

PROLAZAK KROZ BOSNU Kada iz Hercegovine treba da ponovo pođe za Srbiju, Trklja odlazi među partizane na Boračko jezero da ga prebace u Bosnu. Kaže da mora za Beograd jer su mu tamo žena i deca. Vodi ga seljak koji je preživeo ustaški pokolj: „Bio je to čovek iskidanih nerava i svaki šum uznemiravao ga je i plašio.“
Dolazi do Sarajeva, o kome svedoči: „Čuju se plotuni prema Romaniji. Tamo oko Pala vode se borbe između ustaša i četnika. Grad je stvarno u opsadi sa severa, istoka i delom juga. Jedini prolaz prugom i drumom preko Konjica i dolinom Bosne prema Zenici. Teško sam uzdisao. Zar Sarajevo, najlepši i najdraži grad, ne samo Bosne i Hercegovine već i Jugoslavije, da postane mesto u kojem nema mesta za Srbe! Tešio sam se: dok su srpske planine oko Sarajeva žive, u Bosni ima Srba, Sarajevo će biti naše.“
U vozu se obreo sa ustašama, koje drhte, jer Istočnu Bosnu drže četnici: „Sa zadovoljstvom sam posmatrao ulazak i izlazak putnika iz moga kupea i slušao njihove razgovore, njihov strah od četnika i bojazan da u svakom momentu voz ne bude napadnut. Nije trebalo upoznavati putnike međusobno. Umesto upoznavanja bilo je: ’Kako je kod vas?’ Svugde je odgovor glasio samo: četnici napali tu, ubili toliko i toliko. Četnici i tamo gde znam da nema Srba ni deset procenata. Sa zadovoljstvom konstatujem: slobodna i nezavisna država Hrvatska, razorena od šake obespravljenih Srba, koje je trebalo pobiti, pokatoličiti ili proterati iz ove ’svete države’. Publika baca prekore na prisutne hrvatske oficire kako da ne mogu da uguše četničku akciju. Oni se pravdaju da je to gerilsko ratovanje, da su Srbi na to spremni iz sto razloga. Da je u pitanju i ruski front, njihovim pričama ne bi bilo mere.“
Srbi se, dakle, ne predaju.

Optimistički o budućnosti Poznati četnički komandant Nikola Plećaš o junaku naše povesti je pisao: „Trklja je bio čovek osrednjeg rasta, sitne glave i asketskog izgleda. Nosio je pohabano građansko odelo i kačket na glavi, i meni je više ličio na proleterskog ideologa nego na četničkog vođu. Govorio je tiho i smišljeno kao da je držao predavanje. On je bio politički kurir Draže Mihailovića; slao ga je političkim ljudima i sada se vraćao sa jedne takve misije iz Beograda. Ostao mi je u sećanju kao živa statistika: u njegovim džepovima bilo je mnogo sitnih papirića, koje je vadio i upoznavao me sa stanjem srpskog naroda u raznim krajevima. Znao je za sudbinu svakog bolje poznatog Srbina. I pored teških pokolja koje su Hrvati izvršili nad Srbima u Hrvatskoj, Trklja je gledao optimistično na srpsku budućnost. On je smatrao da je četnički pokret u zapadnim krajevima spasao biološki minimum srpskog naroda.“ Kao i mnogi Srbi Hercegovci, Trklja je glavu izgubio od ustaša, po svemu sudeći krajem aprila 1945. kod Gradiške. Njegova sestra Mara i brat od strica Žarko sakrili su Lazarevu arhivu u kantu sa mašću, koju je Žarko premeštao na razna skrovita mesta, tako da je UDBA nikad nije otkrila, iako su je tražili svim silama. Na kraju je Žarko rukopise predao sinu Nikoli, novinaru, koji ih je priredio i objavio, na korist svih što se zanimaju našom tragedijom u Drugom svetskom ratu – ne samo profesionalnih istoričara.