Đorđe Mihajlović, čuvar Zejtinlika – Nema naroda kao što su Srbi

Razgovarala Aleksandra Kuljanin

Kažu ljudi da nema više hrabrih Srba kao što je bilo u Velikom ratu, ali to je greška. Uvek je bilo hrabrih, i u balkanskim ratovima, u Drugom svetskom, i u ratovima u Republici Srpskoj i na Kosovu

Deda Đorđa nije potrebno posebno predstavljati. Simbol Srpskog vojničkog groblja ili, kako ga još po mestu gde se trgovalo uljem nazivaju, Zejtinlika već decenijama dočekuje Srbe, govori o Velikom ratu i pomaže da pronađemo pretke koji su ostavili kosti na Solunskom frontu. Zbog informacija koje smo dobili o njegovom zdravstvenom stanju, bilo je pitanje da li je dobro i može li se s njim razgovarati.
Rano ujutru groblje otvara Predrag Nedeljković, pomoćni čuvar, dodeljen deda Đorđu posle bolesti. Deda Đorđe je dobro i doći će. Oko deset časova tu je i on, spreman da drži svoje čuvene besede.
„Đorđe Mihajlović, treća generacija čuvara. Moj deda je bio borac, i kao i svi dedovi i čukundedovi došao je na Solunski front. Moj deda je Srbin iz Crne Gore, Savo Mihajlović. Posle njega Đuro Mihajlović, moj otac, umro je 1960. i ja već 59 godina čuvam groblje. Imam 91 godinu. Nemam sina, niti unuka, imam ćerku, a ovde treba muškarac. Ćerka je udata i ima dve lepe devojke, ali nemamo čuvara. I tako pre četiri godine bejah jako bolestan, čuli ste. Dva meseca u bolnici. Lekari me pošalju da umrem. Na internetu greškom napisaše – čuvar umro. Tako su čuli u Grčkoj, tako su čuli u Srbiji. I tako javiše da me čuvaju u frižideru, da dođu za pogreb, da me sahrane pored dede. Doneli i sveće za pogreb. A ja kao Lazar – vaskrsao. A pošto su ovde posetioci svaki dan, dodeljen mi je tada zamenik Nedeljković iz Kraljeva. Stani tamo i snimaj!“

Otpočinje deda Đorđe svoju besedu: „Celo groblje ima 21 hiljadu boraca: 8.000 Srba, a ostalo su Francuzi, njih 8.000, 3.500 Italijana, 2.000 Engleza i 400 Rusa. Za svako groblje je druga kapija i drugi čuvar. Solunski front je bio od bugarske do albanske granice. Tamo poginuli, tamo sahranjeni, tamo su kosturnice sa mermernim pločama na kojima piše ime i prezime onima koji se znaju. U jesen 1915. francuska i engleska vojska došle su u Solun. Srpska vojska se povukla preko Albanije i na ostrvu Vidu je bio karantin jer su bili bolesni od tifusa, i tamo ih je više od 12 hiljada bačeno u more. Vojvoda Mišić je sa srpskom vojskom došao ovde aprila–maja 1916. Na neprijateljskoj strani pola miliona vojnika Nemaca, Austrijanaca, Bugara. Od velikog je značaja bila bitka na Kajmakčalanu. To ljudi ne znaju, 2.524 metra, na toliku visinu ne može artiljerija nego pešadija. Tu se srpska armija borila pod komandom Mišića. Srpska pešadija s bajonetima. Istorija piše da su proboj Solunskog fronta izvršili saveznici, a ne srpska pešadija. A na vrhu Kajmakčalana se nalazi mauzolej sa 500 nepoznatih sahranjenih. Danas više nema solunaca, poslednji je umro pre osam godina. Slavili smo veliki praznik, 100 godina od proboja Solunskog fronta. Bila je velika proslava. Bili su Vučić, Vulin i patrijarh Irinej, vladika Irinej, Dodik, mnogi oficiri i potomci boraca. Služen je parastos svim poginulim srpskim vojnicima s Krfa, Solunskog fronta, ali i iz Tunisa, gde je bio francuski bolnički centar, pa je i tamo bilo mnogo žrtava, 1.700 grobova. Ovde imamo i groblje iz Drugog svetskog rata od nemačkih interniraca u Solunu, 129 streljanih, među njima otac glumca Miše Janketića. Ima ih iz raznih krajeva, Bosanske Krupe, Prijedora, Trstenika, Teslića, Knina, Beograda…“

Sa svečanom ozbiljnošću recituje deda Đorđe stihove Vojislava Ilića Mlađeg:
„Ispred vrata domovinskih, / u pobednom svome hodu / Izgiboše ispolinski / Za jedinstvo i slobodu. / Njina dela slaviće se / Do poslednjih, sudnjih dana: / Slava jatu besmrtnika! / Mir pepelu velikana!…“ „Neznani tuđinče, kad slučajno mineš / Pored ovog svetog zajedničkog groba, / Znaj: ovde su našli večno utočište / Najveći junaci današnjega doba. / Roditelj je njihov: hrabri srpski narod, / Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni, / Koji je sve staze iskušenja prošo / I čiji su borci – divljenja dostojni – / Padali od zrna, od žeđi i gladi, / Raspinjani na krst; na Golgote visu, / Ali čvrstu veru u pobedu krajnju / Nikad, ni za časak, izgubili nisu…“
Objašnjava da je Vojislav Ilić Mlađi poreklom iz Crne Gore i dodaje: „Nema pesnika ako nije iz Crne Gore, kao i Milutin Bojić.“

Zašto su Srbi drugačiji od svih drugih naroda koji su učestvovali u Velikom ratu?
Treba uvek pamtiti reč Golgota. Nijedan Francuz nije umro od gladi. A koliko njih se smrzlo, koliko dece je usput umrlo, koliko ih je završilo u Plavoj grobnici… Srbi su se borili za spas svoje otadžbine, a ne za prevlast svojih carstava.
Mi ovde poštujemo sve borce. Iz svih bitaka i ratova. Srbi su mnogo stradali. Nepravedno. Srbi i Francuzi i Englezi su ovde zajedno ratovali. Oni bi trebalo po sto puta dnevno da kažu – hvala Srbima koji su razbili Solunski front. Ali ne, oni kažu da su Srbi najgori narod. Svi drugi su im bolji od Srba. Rade u korist Albanaca. Hajte sad gore u kapelu.
Dok otvara teška vrata pita: „A kako se vi zovete?“ Odgovaram: Aleksandra Kuljanin, devojački Bogićević. „Je li vam neko ovde sahranjen?“ Pradeda, našao ga je moj otac. „A to prezime Kuljanin?“ Hercegovačko.
„Bilo je dosta dobrovoljaca iz Like, Hercegovine, čak iz Amerike… Po prezimenu se zna koje je mesto. Evo ovde, na primer, piše Dedijer. Mnogo ih je iz Crne Gore. Kojima krst vidi istok, to su pravoslavci.
Nama krst gleda u Jerusalim. Tako Grcima, tako Srbima, Rusima. Francuzi i Italijani su katolici, Englezi protestanti… Ovde je mozaik Svetom Đorđu koji je bio pešadijski oficir. I bio je zaštitnik vojske. A srpska vojska, kao što sam rekao, uz pomoć Svetog Đorđa razbila je front. A moramo dobro da pazimo i da zaključavamo i čuvamo groblje od Albanaca, bilo je više pokušaja provaljivanja i krađe. Ova vrata su napravljena od dve tone livenih čaura sa Kajmakčalana. Ovde je kruna okrenuta nadole u čast stradalih junaka Kosovske bitke. I polijelej od livenih čaura.“

Deda Đorđe, jesu li nekad neke grčke novine pisale o vama?
Mnogo puta su novinari pisali, naročito u vreme stogodišnjice proboja. Grci mnogo vole srpski narod. Dolazili su i grčki i srpski novinari, samo ne znaju dobro istoriju, pa im ja objasnim. Dole u Atini ima Karađorđeva ulica, a u Beogradu ima Ulica Rige od Fere, koga su Turci pogubili. Mi smo stari prijatelji. Kad je bilo bombardovanje, Grci nisu hteli da učestvuju. Zato je NATO bio mnogo ljut. Grci su bili protiv rata, a američki ministar vojske, magarac, kaže ne može da menja program. Grdim kad mi dođu tako obučeni, na odelu i na njima američke i engleske zastave.

Nikad niste bili na odmoru?
Posetioci su od ujutru do uveče. Nema odmora. Mi smo iz Grblja, odatle je porodica Mihajlović. Mislio sam da ću kad odem u penziju moći i da je obiđem. Ali moram da primam terapiju i ujutru i uveče, pa ne mogu da odem.
Koga imate od potomaka?
Imam jednu ćerku, udatu, a ona ima dve lepe devojke. Nema muško da me zameni.

Lepe su to godine, dobro se držite.
Dobro, kad imam 91 godinu. Kažu ljudi da nema više hrabrih Srba kao što je bilo u Prvom svetskom ratu, ali to je greška. Uvek je bilo hrabrih, i u balkanskim ratovima, u Drugom ratu i u ratovima u Republici Srpskoj i na Kosovu. Mnoge sam upoznao. Rakete i bombe bacali su magarci na Srbiju. Pamtite dobro, nemojte da zaboravite svoje dedove i pradedove koji su bili na Solunskom frontu.

Dolaze li Francuzi da posete svoje groblje i pretke?
Vrlo malo, nekad ih nema i po celu godinu zato što je tu malo pravih Francuza. Jer više od pola poginulih i nisu bili Francuzi nego su mobilisani po kolonijama gde su Francuzi bili okupatori. Marokanci, Alžirci, 1.200 Tunišana samo… Ovde naši sveštenici, kad drže pomen, pominju sve stradale. Nema takvog naroda kao što su Srbi, to da zapamtite.
Srpski narod bi morao da ima mnogo više sreće. Šta nam rade oni magarci Englezi, Amerikanci. Da čuvamo ono što imamo i da pamtimo ono što treba da se pamti.

Vidite i sami, srpski narod nikad nije bio u težoj situaciji. Šta mislite, ima li nam spasa?
Hoće, spasiće se, ako bude pamtio.