Život u turobnom međuvremenu

Drastično rastakanje naše doskorašnje svakodnevice s mnogo nepoznanica: Gotovo sve što smo do sada imali i praktikovali sunovratilo se u nešto što je, koliko do juče, bilo nezamislivo, s rigoroznim zabranama i karantinima, sa šokantnim izostankom solidarnosti na kojoj je počivao „evropski duh“ i dramatičnom neizvesnošću oko toga šta sledi, psihološki, ekonomski i politički, posle velike, planetarne drame

Konstatacija da će sve ovo danas jednom biti juče, nesporno tačna, u mnogo čemu mudra i (psihološki) lekovita, ne odgovara na pitanje koje se, na dramatičan način, postavlja upravo danas, u vreme planetarne drame koju je izazvao virus korona: šta će biti sutra?
Najčešće je u opticaju upozorenje da svet više neće biti ono što je donedavno bio. Iako smislenija nego kad se, kao fraza, eksploatisala u nekim drugim prilikama i pošastima (povodom terorizma ili uzbuđenja koje je, ne tako davno, izazivao „rođak“ sadašnjeg virusa, SARS), ta konstatacija ne govori kakav će taj sutrašnji svet zaista biti.
Sve ovo doskorašnje sunovratilo se, preko noći, u nešto, koliko do juče nezamislivo i haotično: u karantine, zabrane putovanja, izolacije i bukvalna zatočeništva u četiri zida, u izopštavanja, makar to bilo iz najhumanijih pobuda, određenih kategorija ljudi (65 plus), paralizu kulturnog i (svake forme) društvenog života, raspad zdravstvenog sistema čak i u zemljama gde je taj sistem označavan kao uzoran, najava dosad najteže ekonomske krize svetskih razmera, gotovo (za)dah apokalipse…

Sumorni nagoveštaji

Niko, sa sigurnošću, ne može da predvidi šta se zaista iza brda valja. Ta „nova (pretpostavljena) stvarnost“, najčešće u sumornim nagoveštajima i predskazanjima, još nije stigla. Proživljavamo, trenutno, vreme „u međuvremenu“, još bez konačne forme i izvesnosti. Jedna realnost se briše, nastaće nova, koja može donekle ličiti na onu staru, ali… Zabluda je, upozoravaju neki ozbiljniji „čitači“ sutrašnjice, verovati da se ovo što je bilo može preneti, „jedan kroz jedan“, u ono što će (tek) biti.
Izvesno je i, bar u ovom trenutku očigledno, dramatično i drastično odsustvo solidarnosti tamo gde je to predstavljano kao čvrst temelj na kojem počiva evropska integracija (EU). Virus je opasno napao njeno „sveto pismo“. Otuda gorka, i ozbiljna upozorenja da bi Evropska unija, kakva se pokazala u vreme najveće krize s kojom se suočava od njenog nastanka, mogla da bude poslednja žrtva virusa COVID-19.
Moglo se, i moralo očekivati da će ovo biti „čas Evrope“. Kad će, ako ne sada, i u ovako dramatičnim okolnostima, evropska familija delovati zajednički i odlučno? Šansa je propuštena. Umesto „više Evrope“ i evropskog zajedništva, na sceni su nacionalni egoizmi i državničke sebičnosti.

Pobeda sebičnosti

U toj „pobedi egoizma“ najdramatičniji primer i slučaj je Italija. U tragediji („potencijalno biblijskih razmera“, Mario Dragi) s kojom je suočena, i seriji „crnih dana“, od kojih je svaki novi, bar minule sedmice, bio crnji od onog prethodnog (u prošli petak zemlja je u tu crnu hroniku ubeležila dotad najviše žrtava u jednom danu: 969!), ostavljena je dugo na cedilu: pre nego što su se njeni susedi i prijatelji prenuli i „setili“ u pomoć su nesrećnim Italijanima priskočili – daleka Kina i Rusija!
A bila je to prilika, nepovratno propuštena, upozorava „Špigl“ da se pokaže kako demokratija, u koju se Evropljani zaklinju, može rešavati velike krize uspešnije od „autokratskih režima“. Ništa od toga. Dok su Italijani i Španci brojali stotine i hiljade mrtvih, Holanđani i Nemci su brojali (i čuvali) svoje novce. Čemerna opaska nemačkog nedeljnika odnosila se na poslednji (video) samit lidera Evropske unije koji je samo potvrdio i produbio utisak o egoizmu bogatih severnjaka. Raskol u evropskoj familiji nisu uspele da pokriju fraze kojima je sročeno saopštenje posle ovog video-konferisanja.
Odbili su da priteknu u pomoć južnjacima (Italija, Španija, Portugalija) u (njihovoj) dužničkoj krizi: neka svako svoj dužnički kamen nosi o sopstvenom vratu. Zalud vapijuća upozorenja italijanskog premijera Kontija, da sadašnja kriza nije izvorno italijanska i da je za njeno rešenje neophodna finansijska solidarnost kako bi se izbegao haos u evrozoni.

Ugrožen duh evropske ideje

Iz kućne izolacije, nemačka kancelarka je ponovila famoznu ulogu iz grčke dužničke krize. Demonstrirala je nepopustljivost. Ministrima finansija evrozone ostavljeno je dve (kritične) sedmice da pronađu neko „kreativno rešenje“. Među južnjacima je proključao gnev. Naslov u italijanskoj „Republici“ posle ovog samita glasio je „Brutalna Evropa“. Poznata i kod nas prevođena) italijanska književnica Frančeska Mlandri uputila je (jetki) apel svim Nemcima koji veruju da korona neće teško pogoditi i njihovu zemlju: „Pišem vam iz Italije, pišem vam iz vaše budućnosti“…
Premijer Bavarske Markus Zeder otvoreno kritikuje zemljakinju na čelu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen: ovo je čas za EU, a u Briselu vlada (nedopustiva) tišina. Odsustvo solidarnosti – svi razmišljaju i deluju nacionalistički – ozbiljno ugrožava duh evropske ideje. Kad se napokon prenula, Lajenova je upozorila poslanike Evropskog parlamenta da ih „posmatra istorija“, vreme je da se progovori jednim velikim (evropskim) srcem a ne uz dvadeset sedam malih …
Kineska dalekovidost A koliko uskogrudi i sitničavi mogu biti političari i u ovako dramatičnim vremenima, pokazao je i (opet video) samit Grupe 7 (minule sedmice održane su konsultacije, takođe bez većeg uspeha, u okviru G 20). Izostalo je čak i zajedničko saopštenje sa ovog samita zbog sporenja oko toga kako nazvati sadašnju pošast: Amerikanci su insistirali da se, po svaku cenu, COVID-19 označi kao „kineski“, čemu su se ostali učesnici usprotivili.
Kinesko rukovodstvo je pak i ovoga puta demonstriralo lidersku dalekovidost i promišljenost. Njihovoj (pokazanoj) velikodušnosti u planetarnoj krizi vrednost nije moglo oduzeti ni isforsirano (zapadno) učitavanje političkih pobuda i aspiracija i novom, „zdravstvenom putu svile“.
Peking je, bez oklevanja, priskočio u pomoć zemljama i narodima u nevolji. Poslao je u nova (evropska i druga) žarišta svoje lekare, dragocenu medicinsku opremu i lekove. I, ne bez razloga, pobrao aplauze. U svet su otišli snimci Italijana koji u gnevu skidaju zastave Evropske unije i kače kineske. Uticajni „Gardijan“ konstatuje: dok Tramp udara na Evropu zabranom putovanja, Kina se pokazuje kao velikodušan, nesebičan (evropski) prijatelj…
Kina postaje, sve uočljivije, globalni lider sposoban da efikasno rešava probleme kod kuće (preduzela je u epidemiji mere bez presedana, karantin kakav nije viđen u istoriji čovečanstva), odgovori na globalne izazove i potrebe. Predsednik Si Đinping je, uz kineski slikovite poruke ohrabrenja liderima najteže pogođenih evropskih zemalja, Italije i Španije („posle oluje granuće sunce“), učinio još jedan državnički gest: usred „verbalnog rata“ s administracijom u Vašingtonu pružio je Amerikancima ruku i, umesto konfrontacije, ponudio kooperaciju.

Izolacija i okupacija

U svetu bez ideologija, trenutno ujedinjenom (samo) u strahu, utihnule su, pred ovim gestovima i stravičnim prizorima (Italija, Španija, Njujork), žustre i žučne rasprave o liberalizmu, demokratiji i autoritarnosti. Ili su samo odložene za neka bolja i spokojnija vremena, kad će se videti kako će, s koliko (dubokih) ogrebotina, i svet „čiste demokratije“ (ako takva uopšte postoji) izaći iz ovog turobnog „međuvremena“ iznuđenih, i sveopštih, ograničenja i suspenzija mnogih sloboda.
Izraelski novinar Gedeon Levi je (u „Haarecu“) tu situaciju uporedio s – okupacijom. Nebesa se sklapaju nad nama a sudbina, bog ili anđeo istorije nam se smeju gorko ironičnim smehom: Izrael je prvi put u paklu u kojem decenijama žive palestinski građani. Vrtoglavom brzinom Izraelci ulaze u stvarnost poznatu svakom palestinskom detetu.

Bacanje para iz helikoptera

Iz ove sveopšte „okupacije“ se, naravno, mora izaći, možda već za koji mesec. U opticaju su razni scenariji, nijedan pouzdan. I naučnici se suočavaju s velikim nepoznanicama, a političari se opredeljuju za različite strategije i „ratne pohode“ protiv nevidljivog neprijatelja. Poslednjih nedelja iskristalisala su se dva pristupa: jedan koji u prvi plan stavlja spasavanje privrede i biznisa (SAD, Velika Britanija), drugi prevashodno spasavanje što više ljudi (evropske zemlje).
Strah od recesije i ekonomske krize, pustošnije i teže nego što je bila ona iz 2008, tera lidere moćnih zemalja da „bacaju novac iz helikoptera“ (u najavi su izdvajanja, s jedne i druge strane Atlantika, teška više biliona evra i dolara!) a Evropljani najavljuju novi „Maršalov plan“ za obnovu privrede koju, dobrim delom, virus u ovom času totalno parališe.

Strah i pohlepa

Virus ozbiljno rastače, i već je rastočio, našu svakodnevicu. Kako će zaista ona izgledati posle svega ovoga? Ne treba imati iluzija, bojim se, da će se nešto radikalno promeniti u ovom našem nesrećnom svetu (i civilizaciji) u njegovim drastičnim odrednicama: odsustvu moralnih normi (iz upotrebe su odavno ispali i postali „anahroni“ pojmovi skromnost, ljubaznost, predusretljivost), dominaciji straha („strah je lozinka našeg vremena“) sve obespravljenije radne snage, straha koji ovaj pustošni virus dramatično uvećava (šta će, kad sve ovo prođe, biti s radnim mestom, hoće li uopšte opstati moja firma, kako platiti račune i prehraniti porodicu) i nezajažljive pohlepe vlasnika kapitala koju, izgleda, ni virus ne uspeva da smiri i ukroti.
Mediji javljaju da džin onlajn-trgovine (prebogatog) Džefa Bezosa, „Amazon“, i u ovom času grozničavo uvećava profit, zahvaljujući zaposlenima koji rade (uprkos sve učestalijim protestima u Njujorku i Nemačkoj) u nemogućim uslovima. Postaju bukvalno roboti. Radnica je obavezna da skenira trideset paketa u minuti. Ako algoritam izračuna da je između dva paketa prošlo više vremena nego što je predviđeno, računar to beleži: sledi opomena i – otkaz…