Вирус корона или шта се ваља иза брда

Многи италијански експерти упозоравају да је „кинески вирус“ у међувремену можда и мутирао, али и – што је још опасније – да ће можда наставити да мутира, тако да су све прогнозе када ће се ово зло завршити врло неизвесне. Управо реч можда, коју најчешће спомињу, највише и брине обичне грађане јер она кратко и јасно поручује да нико ништа не зна и да сви уважени гости ТВ емисија за сада, у ствари, само нагађају

Ја сам др Анђела де Роза, имам 43 године, била сам савршено здрава све док 25. фебруара нисам добила благо повишену температуру и почела да кашљуцам. Рекла сам себи: Ма, ово је само мала прехлада, један аспирин и идем на посао. И тако је било следећа три дана све док изненада нисам почела да се тресем од температуре која је прелазила 40 степени; онда је кренуо кашаљ, који је на моменте прелазио у гушење, а ужасни болови просто су раздирали цело тело. Мислила сам да је ово крај и да умирем! Помислила сам на супруга, двоје деце, родитеље, на све оне које волим… Даље се више ничега не сећам јер сам се онесвестила.
Пре три дана сам се пробудила у овој болничкој соби из које вам се сада јављам, где сам 28. фебруара хитно прикључена на респиратор и две недеље буквално лебдела између живота и смрти. Сада још увек дишем уз помоћ ових цевчица, али данас сам бескрајно срећна јер је тест-тампон први пут негативан. А то значи да сам ваљда оздравила и да ће моја плућа ускоро самостално почети да раде, истина са капацитетом мањим за отприлике 40 процената.
Ово је мој апел свима: „Људи, чувајте се! Али чувајте и друге, знане и незнане! Излазите из куће само по прекој потреби, носите маску и заштитне рукавице, перите руке врелом водом, дезинфикујте их алкохолом или асепсолом. Јер то је заиста једини начин да спасите себе, али и друге.

КРАТКА ХРОНОЛОГИЈА ИТАЛИЈАНСКОГ СЛУЧАЈА Аутор овог текста већ данима чита бесне коментаре на друштвеним мрежама оних који се жестоко опиру, цитирам, „новим рестриктивним мерама диктатуре“, односно одлуке да се у Србији забране сва јавна окупљања, затворе кафићи и кафане и уведе полицијски час јер се тако, по многима од њих, озбиљно удара на њихову слободу и основна људска права!
„Покажи пут ономе који лута“, каже једна латинска пословица. А с обзиром на то да код нас, нажалост, има доста оних који су залутали јер и даље тврдоглаво верују да је корона само обичан и безазлен сезонски грип и тинејџерски пркосе и буне се против владиних мера, надамо се да ће драматично сведочанство докторке Анђеле бити јасан путоказ да схвате озбиљност ситуације. Страшно италијанско искуство може да помогне, баш по оној народној: „Паметан човек се учи на туђим, а будала на сопственим грешкама.“
Наиме, после прва четири случаја која су у Италији регистрована 21. фебруара, сваки наредни – сутрашњи биланс је био нових 17, а затим: 58, 70, 80, 93, 148, 180, 171, 228, 528, 258, 428, 443, 590, 620, 1.145, 1.326, 1.598, 1.529, 2.076, 2.249, 2.116, 2.795, 2.853, 2.470, 2.989, 2.648… Без обзира на владин Декрет од 8. марта (затварање обданишта, школа, факултета, забрана јавних окупљања и рада свих оних који се не баве производњом и продајом хране и лекова, али и забрана изласка из куће без преке потребе) долазимо до 19. марта када број новозаражених скаче на 4.480. Према најновијем извештају Италијанског кризног штаба за борбу против епидемије вируса ЦОВИД-19 ни данас, 29. марта, резултати нису нимало оптимистични: позитивних је 73.880, умрлих 10.779, а оздрављених 13.030, тако да је Италија тренутно на неславном првом месту у свету са укупно 97.689 регистрованих случајева.
Многи овдашњи експерти упозоравају да је „кинески вирус“ у међувремену можда и мутирао, али – што је још опасније – да ће можда и наставити да мутира, што значи да су све прогнозе када ће се ово зло завршити врло неизвесне. Управо реч можда, коју најчешће спомињу, највише и брине обичне грађане јер она кратко и јасно поручује да нико ништа не зна и да сви уважени гости ТВ емисија за сада, у ствари, само нагађају.
После ступања на снагу државног Декрета 2 од 10. марта цела Италија је стрпана у карантин и уведена је строга дисциплина, па не само да више нема „италијанског начина живота“ – јутарње кафе уз кроасан и новине, аперитива, биоскопа, концерата, ресторана, кафића, дискотека и викенда на планини и мору – већ нема ни мрдања из властитог стана. Из куће се излази само по прекој потреби: због хитних пословних обавеза, заказаних лечења и „неизбежних потреба“ (у које спадају одлазак у најближу самопослугу, пекару, пиљарницу и апотеку). Сви изласци из куће морају претходно да буду аутосертификовани на посебном формулару Министарства унутрашњих послова, а уколико се утврди да неко лаже и муља, следи му новчана казна од неколико хиљада евра, али и затвор од три месеца до три године.
Метропола Милано делује нестварно: на улицама више нема људи, тако да град подсећа на Де Кирикове слике; нестали су аутомобили, трамваји ретко саобраћају, па више нема потребе за увођењем еко-викенда због смањења загађености ваздуха. Новонастала тишина је чудна, готово злокобна јер се сви пренемо када зачујемо сирене Хитне помоћи које учестало упозоравају да се ипак нешто гадно и опасно дешава. Поготово када помислимо да свака та сирена уједно значи да се у том тренутку неко у тим болничким колима бори за живот. Више не одмахујемо руком, не смејемо се и не говоримо: „Ма, није то ништа.“
Грађани су уплашени и, за дивно чудо и можда први пут, дисциплиновано слушају државне директиве. И не само да се не буне већ и замерају властима што у првој недељи епидемије (од 21. до 28. фебруара), када је био регистрован „само“ 821 случај, нису одмах реаговале, увеле строге ванредне мере и тако спречиле апокалиптично ширење заразе.

ШТА СЕ ВАЉА ИЗА БРДА? Дакле, ситуација у Италији је врло озбиљна, да озбиљнија не може бити пошто су болнице препуне и у њима више нема места чак ни по ходницима оспособљеним за импровизоване шок-собе. Нажалост, људи овде масовно умиру, тако да у Бергаму, градићу од 130.000 становника и тренутно највећем италијанском жаришту инфекције, дневно у просеку умире око 50 људи, а локални крематоријум више није у стању да спаљује све покојнике па војска организује превоз блиндираних металних сандука до крематоријума у суседним општинама. Медицинско особље је на крају снага, те су као испомоћ стигли и пензионисани лекари. Недостају медицински материјал, заштитна одела, маске, респиратори…
Захваљујући приватним донацијама ломбардијских тајкуна, али и бројних ВИП особа из света музике, спорта, филма и културе за 24 часа прикупљено је 40 милиона евра и за недељу дана оспособљена је нова болница са 1.000 места, опремљена са исто толико најсавременијих респиратора.
Наиме, Италија је још 4. марта затражила хитну седницу ЕУ парламента поводом ванредне ситуације, али је захтев одбијен због састанка Урсуле фон дер Лајен с Гретом Тунберг. Следећа седница заказана је за 16. март, али је из непознатих разлога одложена за 26. март. У међувремену је стигла помоћ из Кине, Русије, Венецуеле, па чак и с Кубе, а од Европе ни трага ни гласа. Осим ако као „помоћ“ не рачунамо око хиљаду „хируршких маски“, које је директор миланске Инфективне клинике „Сако“ одмах бацио а претходно пред ТВ камерама показао један примерак и изјавио да тако нешто досад у животу није видео – у питању је буквално комад тоалет-папира с два прореза са стране.
Коначно је свануо и фамозни 26. март, а велики италијански евроентузијасти су се искрено понадали да ће овога пута ЕУ бити на висини задатка; ако ни због чега другог, онда барем због властитог опстанка, с обзиром на то да постоји реалан ризик катастрофе „европског сна“ за већ ионако климаву бриселску бирократску структуру.
Одржана је видео-конференција Еврогрупе (министара финансија Уније) која би могла да послужи као идеалан доказ да црна реалност често превазилази и најцрњу машту највећих евроскептика. Уместо конкретне помоћи, Италији је запрећено да нема говора о финансијским уступцима, прекорачењу дозвољених ЕУ параметара јавне потрошње, а још мање о некаквим „корона бондовима“ за ванредну ситуацију. Најгласнији међу јастребовима из богатог северног блока (Аустрија, Холандија, Финска, с Немачком на челу) био је холандски министар финансија Вупке Хоекстра, који је „шпагети бојсима“ запретио: „Европска комисија мораће да се позабави земљама које инсистирају на ’корона бондовима’ и да прецизно утврди разлоге зашто њихов буџетски простор није у стању да адекватно реагује на економски утицај кризе.“ Одмах му је одговорио ЕУ комесар за економска питања Паоло Ђентилони рекавши да више немамо времена за дебате ко је најбољи ђак у разреду у ситуацији када у Италији људи масовно умиру. „Помоћ је хитно потребна, а ми више немамо аргумената да нашим грађанима погледамо у очи и да их и даље убеђујемо да оваква Европа има смисла да опстане.“
Састанак је потрајао до касних ноћних сати, завршен је жестоком свађом и дефинитивном поделом на два блока: медитерански Југ (Италија, Шпанија, Португалија и Француска) и калвинистичко ригидни и неумољиви Север. Наиме, од Италије се захтева да уколико жели помоћ ЕУ под хитно потпише реформу МЕС-а (Европског механизма о стабилности) која између осталог предвиђа да земље с великим јавним дугом (у италијанском случају ради се о око 2.400 милијарди евра) тај исти дуг бар донекле смање пре него што од ЕУ фонда добију помоћ због неких „изванредних ситуација“.
То у преводу значи да Италијани, који на својим рачунима у банкама поседују апсолутни европски рекорд у приватној штедњи (1.400 милијарди евра), ускоро могу да остану без свог новца јер поменута реформа предвиђа да одређена чланица, уколико затражи новчану помоћ, претходно мора да се реши својих државних дугова. За Италију се предвиђа фамозни „грчки сценарио“, а Европа тренутно једино нуди нове мере „стезања каиша“ за ноншалантне јужњаке, укључујући ту и фамозну Тројку која ће заводити финансијски ред и дисциплину. Без обзира на почетно саосећање с Италијом и емотивну поруку Урсуле фон дер Лајен: „Сви смо ми у овој ситуацији Италијани“, и она је категорично изјавила да нема говора о издавању „корона бондова“.
Разумљиво је да поред панике због вируса корона и страха за властити живот мало Италијана има енергије да се бави „високом политиком“. Поготово што је земља економски блокирана јер нико ништа не ради из простог разлога што не сме да излази из куће. Наиме, чекати данас у реду пред касом у самопослузи је и својеврсна привилегија јер многи више немају новца будући да не раде, па и не примају плате. Резерве хране су се потрошиле, новца нема и све је више оних који на друштвеним мрежама објављују фотографије празних фрижидера и кукају да су гладни.
И док Италији сада поред свих несрећа које су је снашле прети и права социјална бомба, Европска унија је поручила да јој је потребна „пауза за размишљање“ од две недеље. Шта рећи, а не заплакати?!