Virus korona ili šta se valja iza brda

Mnogi italijanski eksperti upozoravaju da je „kineski virus“ u međuvremenu možda i mutirao, ali i – što je još opasnije – da će možda nastaviti da mutira, tako da su sve prognoze kada će se ovo zlo završiti vrlo neizvesne. Upravo reč možda, koju najčešće spominju, najviše i brine obične građane jer ona kratko i jasno poručuje da niko ništa ne zna i da svi uvaženi gosti TV emisija za sada, u stvari, samo nagađaju

Ja sam dr Anđela de Roza, imam 43 godine, bila sam savršeno zdrava sve dok 25. februara nisam dobila blago povišenu temperaturu i počela da kašljucam. Rekla sam sebi: Ma, ovo je samo mala prehlada, jedan aspirin i idem na posao. I tako je bilo sledeća tri dana sve dok iznenada nisam počela da se tresem od temperature koja je prelazila 40 stepeni; onda je krenuo kašalj, koji je na momente prelazio u gušenje, a užasni bolovi prosto su razdirali celo telo. Mislila sam da je ovo kraj i da umirem! Pomislila sam na supruga, dvoje dece, roditelje, na sve one koje volim… Dalje se više ničega ne sećam jer sam se onesvestila.
Pre tri dana sam se probudila u ovoj bolničkoj sobi iz koje vam se sada javljam, gde sam 28. februara hitno priključena na respirator i dve nedelje bukvalno lebdela između života i smrti. Sada još uvek dišem uz pomoć ovih cevčica, ali danas sam beskrajno srećna jer je test-tampon prvi put negativan. A to znači da sam valjda ozdravila i da će moja pluća uskoro samostalno početi da rade, istina sa kapacitetom manjim za otprilike 40 procenata.
Ovo je moj apel svima: „Ljudi, čuvajte se! Ali čuvajte i druge, znane i neznane! Izlazite iz kuće samo po prekoj potrebi, nosite masku i zaštitne rukavice, perite ruke vrelom vodom, dezinfikujte ih alkoholom ili asepsolom. Jer to je zaista jedini način da spasite sebe, ali i druge.

KRATKA HRONOLOGIJA ITALIJANSKOG SLUČAJA Autor ovog teksta već danima čita besne komentare na društvenim mrežama onih koji se žestoko opiru, citiram, „novim restriktivnim merama diktature“, odnosno odluke da se u Srbiji zabrane sva javna okupljanja, zatvore kafići i kafane i uvede policijski čas jer se tako, po mnogima od njih, ozbiljno udara na njihovu slobodu i osnovna ljudska prava!
„Pokaži put onome koji luta“, kaže jedna latinska poslovica. A s obzirom na to da kod nas, nažalost, ima dosta onih koji su zalutali jer i dalje tvrdoglavo veruju da je korona samo običan i bezazlen sezonski grip i tinejdžerski prkose i bune se protiv vladinih mera, nadamo se da će dramatično svedočanstvo doktorke Anđele biti jasan putokaz da shvate ozbiljnost situacije. Strašno italijansko iskustvo može da pomogne, baš po onoj narodnoj: „Pametan čovek se uči na tuđim, a budala na sopstvenim greškama.“
Naime, posle prva četiri slučaja koja su u Italiji registrovana 21. februara, svaki naredni – sutrašnji bilans je bio novih 17, a zatim: 58, 70, 80, 93, 148, 180, 171, 228, 528, 258, 428, 443, 590, 620, 1.145, 1.326, 1.598, 1.529, 2.076, 2.249, 2.116, 2.795, 2.853, 2.470, 2.989, 2.648… Bez obzira na vladin Dekret od 8. marta (zatvaranje obdaništa, škola, fakulteta, zabrana javnih okupljanja i rada svih onih koji se ne bave proizvodnjom i prodajom hrane i lekova, ali i zabrana izlaska iz kuće bez preke potrebe) dolazimo do 19. marta kada broj novozaraženih skače na 4.480. Prema najnovijem izveštaju Italijanskog kriznog štaba za borbu protiv epidemije virusa COVID-19 ni danas, 29. marta, rezultati nisu nimalo optimistični: pozitivnih je 73.880, umrlih 10.779, a ozdravljenih 13.030, tako da je Italija trenutno na neslavnom prvom mestu u svetu sa ukupno 97.689 registrovanih slučajeva.
Mnogi ovdašnji eksperti upozoravaju da je „kineski virus“ u međuvremenu možda i mutirao, ali – što je još opasnije – da će možda i nastaviti da mutira, što znači da su sve prognoze kada će se ovo zlo završiti vrlo neizvesne. Upravo reč možda, koju najčešće spominju, najviše i brine obične građane jer ona kratko i jasno poručuje da niko ništa ne zna i da svi uvaženi gosti TV emisija za sada, u stvari, samo nagađaju.
Posle stupanja na snagu državnog Dekreta 2 od 10. marta cela Italija je strpana u karantin i uvedena je stroga disciplina, pa ne samo da više nema „italijanskog načina života“ – jutarnje kafe uz kroasan i novine, aperitiva, bioskopa, koncerata, restorana, kafića, diskoteka i vikenda na planini i moru – već nema ni mrdanja iz vlastitog stana. Iz kuće se izlazi samo po prekoj potrebi: zbog hitnih poslovnih obaveza, zakazanih lečenja i „neizbežnih potreba“ (u koje spadaju odlazak u najbližu samoposlugu, pekaru, piljarnicu i apoteku). Svi izlasci iz kuće moraju prethodno da budu autosertifikovani na posebnom formularu Ministarstva unutrašnjih poslova, a ukoliko se utvrdi da neko laže i mulja, sledi mu novčana kazna od nekoliko hiljada evra, ali i zatvor od tri meseca do tri godine.
Metropola Milano deluje nestvarno: na ulicama više nema ljudi, tako da grad podseća na De Kirikove slike; nestali su automobili, tramvaji retko saobraćaju, pa više nema potrebe za uvođenjem eko-vikenda zbog smanjenja zagađenosti vazduha. Novonastala tišina je čudna, gotovo zlokobna jer se svi prenemo kada začujemo sirene Hitne pomoći koje učestalo upozoravaju da se ipak nešto gadno i opasno dešava. Pogotovo kada pomislimo da svaka ta sirena ujedno znači da se u tom trenutku neko u tim bolničkim kolima bori za život. Više ne odmahujemo rukom, ne smejemo se i ne govorimo: „Ma, nije to ništa.“
Građani su uplašeni i, za divno čudo i možda prvi put, disciplinovano slušaju državne direktive. I ne samo da se ne bune već i zameraju vlastima što u prvoj nedelji epidemije (od 21. do 28. februara), kada je bio registrovan „samo“ 821 slučaj, nisu odmah reagovale, uvele stroge vanredne mere i tako sprečile apokaliptično širenje zaraze.

ŠTA SE VALJA IZA BRDA? Dakle, situacija u Italiji je vrlo ozbiljna, da ozbiljnija ne može biti pošto su bolnice prepune i u njima više nema mesta čak ni po hodnicima osposobljenim za improvizovane šok-sobe. Nažalost, ljudi ovde masovno umiru, tako da u Bergamu, gradiću od 130.000 stanovnika i trenutno najvećem italijanskom žarištu infekcije, dnevno u proseku umire oko 50 ljudi, a lokalni krematorijum više nije u stanju da spaljuje sve pokojnike pa vojska organizuje prevoz blindiranih metalnih sanduka do krematorijuma u susednim opštinama. Medicinsko osoblje je na kraju snaga, te su kao ispomoć stigli i penzionisani lekari. Nedostaju medicinski materijal, zaštitna odela, maske, respiratori…
Zahvaljujući privatnim donacijama lombardijskih tajkuna, ali i brojnih VIP osoba iz sveta muzike, sporta, filma i kulture za 24 časa prikupljeno je 40 miliona evra i za nedelju dana osposobljena je nova bolnica sa 1.000 mesta, opremljena sa isto toliko najsavremenijih respiratora.
Naime, Italija je još 4. marta zatražila hitnu sednicu EU parlamenta povodom vanredne situacije, ali je zahtev odbijen zbog sastanka Ursule fon der Lajen s Gretom Tunberg. Sledeća sednica zakazana je za 16. mart, ali je iz nepoznatih razloga odložena za 26. mart. U međuvremenu je stigla pomoć iz Kine, Rusije, Venecuele, pa čak i s Kube, a od Evrope ni traga ni glasa. Osim ako kao „pomoć“ ne računamo oko hiljadu „hirurških maski“, koje je direktor milanske Infektivne klinike „Sako“ odmah bacio a prethodno pred TV kamerama pokazao jedan primerak i izjavio da tako nešto dosad u životu nije video – u pitanju je bukvalno komad toalet-papira s dva proreza sa strane.
Konačno je svanuo i famozni 26. mart, a veliki italijanski evroentuzijasti su se iskreno ponadali da će ovoga puta EU biti na visini zadatka; ako ni zbog čega drugog, onda barem zbog vlastitog opstanka, s obzirom na to da postoji realan rizik katastrofe „evropskog sna“ za već ionako klimavu briselsku birokratsku strukturu.
Održana je video-konferencija Evrogrupe (ministara finansija Unije) koja bi mogla da posluži kao idealan dokaz da crna realnost često prevazilazi i najcrnju maštu najvećih evroskeptika. Umesto konkretne pomoći, Italiji je zaprećeno da nema govora o finansijskim ustupcima, prekoračenju dozvoljenih EU parametara javne potrošnje, a još manje o nekakvim „korona bondovima“ za vanrednu situaciju. Najglasniji među jastrebovima iz bogatog severnog bloka (Austrija, Holandija, Finska, s Nemačkom na čelu) bio je holandski ministar finansija Vupke Hoekstra, koji je „špageti bojsima“ zapretio: „Evropska komisija moraće da se pozabavi zemljama koje insistiraju na ’korona bondovima’ i da precizno utvrdi razloge zašto njihov budžetski prostor nije u stanju da adekvatno reaguje na ekonomski uticaj krize.“ Odmah mu je odgovorio EU komesar za ekonomska pitanja Paolo Đentiloni rekavši da više nemamo vremena za debate ko je najbolji đak u razredu u situaciji kada u Italiji ljudi masovno umiru. „Pomoć je hitno potrebna, a mi više nemamo argumenata da našim građanima pogledamo u oči i da ih i dalje ubeđujemo da ovakva Evropa ima smisla da opstane.“
Sastanak je potrajao do kasnih noćnih sati, završen je žestokom svađom i definitivnom podelom na dva bloka: mediteranski Jug (Italija, Španija, Portugalija i Francuska) i kalvinističko rigidni i neumoljivi Sever. Naime, od Italije se zahteva da ukoliko želi pomoć EU pod hitno potpiše reformu MES-a (Evropskog mehanizma o stabilnosti) koja između ostalog predviđa da zemlje s velikim javnim dugom (u italijanskom slučaju radi se o oko 2.400 milijardi evra) taj isti dug bar donekle smanje pre nego što od EU fonda dobiju pomoć zbog nekih „izvanrednih situacija“.
To u prevodu znači da Italijani, koji na svojim računima u bankama poseduju apsolutni evropski rekord u privatnoj štednji (1.400 milijardi evra), uskoro mogu da ostanu bez svog novca jer pomenuta reforma predviđa da određena članica, ukoliko zatraži novčanu pomoć, prethodno mora da se reši svojih državnih dugova. Za Italiju se predviđa famozni „grčki scenario“, a Evropa trenutno jedino nudi nove mere „stezanja kaiša“ za nonšalantne južnjake, uključujući tu i famoznu Trojku koja će zavoditi finansijski red i disciplinu. Bez obzira na početno saosećanje s Italijom i emotivnu poruku Ursule fon der Lajen: „Svi smo mi u ovoj situaciji Italijani“, i ona je kategorično izjavila da nema govora o izdavanju „korona bondova“.
Razumljivo je da pored panike zbog virusa korona i straha za vlastiti život malo Italijana ima energije da se bavi „visokom politikom“. Pogotovo što je zemlja ekonomski blokirana jer niko ništa ne radi iz prostog razloga što ne sme da izlazi iz kuće. Naime, čekati danas u redu pred kasom u samoposluzi je i svojevrsna privilegija jer mnogi više nemaju novca budući da ne rade, pa i ne primaju plate. Rezerve hrane su se potrošile, novca nema i sve je više onih koji na društvenim mrežama objavljuju fotografije praznih frižidera i kukaju da su gladni.
I dok Italiji sada pored svih nesreća koje su je snašle preti i prava socijalna bomba, Evropska unija je poručila da joj je potrebna „pauza za razmišljanje“ od dve nedelje. Šta reći, a ne zaplakati?!