Sezona lova na Madura

Najnoviji udar na Venecuelu iz Vašingtona došao je u vidu podizanja optužnice protiv Madura i čitavog državnog vrha za narko-trafiking, i raspisivanja poternice sa obećanom nagradom od 15 miliona dolara za svaku informaciju koja bi dovela do hapšenja predsednika Venecuele

Iako je globalna pandemija virusa korona obustavila normalan život širom planete i paralisala svetsku ekonomiju, dovela do uvođenja najstrožih preventivnih mera i vanrednih stanja u mnogim državama, prekinula i odložila većinu sportskih takmičenja i kulturnih događaja, ova podmukla pošast i medicinska kriza koju je izazvala nije, čini se, nimalo uticala na agresivno sprovođenje američke imperijalne politike u Latinskoj Americi. Nakon što su u novembru prošle godine slomili „neposlušnu“ Boliviju i oterali Eva Moralesa, američki jastrebovi iz Stejt departmenta i njihovi lokalni izvršioci ponovo su svoju pažnju usmerili na Venecuelu i njenog legalno izabranog predsednika Nikolasa Madura.

KARTEL SUNCA Propali pokušaj da se, po oprobanom Kanvasovom receptu, tokom proleća 2019. izvede obojena revolucija i na vlast dovede američka marioneta, bivši predsednik Skupštine i samoproglašeni „privremeni predsednik“ Huan Gvaido nije pokolebao američke geopolitičke, obaveštajne i vojne stratege u nastojanju da po svaku cenu organizuju promenu režima u Karakasu, koji je, po izveštajima CIA, ocenjen kao „rasadnik antiameričkih tendencija u regionu“. Svrgavanje „Madurove tiranije“ i instaliranje proameričkog poslušničkog režima istaknuto je kao jedan od najvažnijih prioriteta američke spoljne politike tokom tradicionalnog godišnjeg obraćanja Kongresu američkog predsednika Donalda Trampa u februaru ove godine.
Najnoviji udar na Venecuelu iz Vašingtona došao je u vidu podizanja optužnice protiv Madura i čitavog državnog vrha za narko-trafiking, i raspisivanja poternice sa obećanom nagradom od 15 miliona dolara za svaku informaciju koja bi dovela do hapšenja predsednika Venecuele. Ove optužbe je, na vanrednoj konferenciji za medije u Njujorku tokom prošle nedelje, izneo državni tužilac SAD Vilijam Bar, koji je na teret Maduru i drugim državnim funkcionerima stavio „zločinački poduhvat“ da se, u saradnji s kolumbijskim levičarskim pobunjeničkim snagama iz FARK-a (Revolucionarne oružane snage Kolumbije), na američko tržište prošvercuje čak 300 tona kokaina godišnje, čime se nanosi šteta američkoj naciji i istovremeno pribavlja ogromna protivpravna finansijska korist. Pored Madura, u odvojenim predmetima, za umešanost u trgovinu narkoticima i pranje novca optuženi su i predsednik Madurove Socijalističke partije Diosdado Kabeljo, sudija Vrhovnog suda Maikel Moreno i vojni ministar Vladimir Padrino, za čije je hapšenje ponuđena nagrada od 10 miliona dolara.
Prema pisanju „Njujork posta“, do dokaza za ove optužnice američki istražni i pravosudni organi navodno su došli zahvaljujući neopreznosti dvojice rođaka Madurove supruge Silije Flores koji su se predstavnicima meksičkih kartela, a zapravo doušnicima američke Agencije za suzbijanje narkotika (DEA), hvalili o postojanju privatnog Madurovog avionskog hangara na terminalu broj 4 na aerodromu u Karakasu preko koga se, uz državno pokroviteljstvo i zaštitu, transportuju ogromne količine kokaina. Na tajnom sastanku u Hondurasu, u jesen 2015. Efrain Kampo i Franki Flores, poznati kao „narko-rođaci“ (narcosobrinos), ugovarali su, u ime venecuelanskog režima, isporuku 800 kg kokaina, vrednog više od 20 miliona dolara, a koji je trebalo da doleti iz Karakasa privatnim avionom porodice Maduro odakle bi dalje preko Meksika i lokalnih kartela ušao u Sjedinjene Države. Agenti su navodno dalje prateći trag utvrdili da su Maduro i njegova supruga čitavu operaciju za šverc droge nasledili od svog prethodnika Uga Čaveza koji je, po dolasku na vlast 1999, organizovao takozvani „Kartel sunca“ (Cartel de los soles), sastavljen od visokih državnih, vojnih i obaveštajnih funkcionera. Naziv Kartela, kako tvrde američki zvaničnici, potiče od asteškog simbola Sunca koji su, u vidu insignija, na svojim uniformama nosili visokorangirani članovi. Pored trgovine drogom Kartel se bavi i švercovanjem i prebacivanjem zlata iz venecuelanskih državnih rezervi, koje se preko Istanbula i „turske veze“ dalje preprodaje u Aziji, ali i pranjem i legalizacijom profita ostvarenih u državnoj trgovini naftom.

TESTIRANJE LOJALNOSTI I POHLEPE Maduro je, prema očekivanjima, najoštrije osudio američke optužbe i poručio Donaldu Trampu, koga je nazvao „rasističkim kaubojem“, da se ne petlja s Venecuelom kako ne bi osetio „bolivarski gnev“. Ponovio je da su američke lažne optužbe najbolji dokaz da Venecuela pobeđuje i da Amerikanci samo žele da ga uklone kako bi od venecuelanskog naroda preoteli najveće svetske rezerve nafte, na sličan način na koji su, između ostalog, zbog strateškog resursa litijuma organizovali puč u Boliviji. Jasno je da ovim optužbama za trgovinu drogom Amerikanci žele dodatno da kriminalizuju i satanizuju Madura, povezujući ga s reputacijom ozloglašenog i u popularnoj kulturi sveprisutnog Pabla Eskobara (na koga pomalo i fizički liči), čime se potvrđuju svi oni rasistički stereotipi i strahovi prosečnog američkog građanina u pogledu hispano opasnosti koje vrebaju „južno od američke granice“. Zahvaljujući televizijskim serijama i filmovima poput Narkos, Čista hemija, Sikario i drugim, surovi narko-karteli su od arapskih terorista i ruskih mafijaša preuzeli ulogu dežurnih babaroga i glavne pretnje u kolektivnoj američkoj svesti, što je naročito medijski pojačano otkako je Tramp postao predsednik.
Takođe, treba ponoviti da je Donald Tramp kao jedan od svojih glavnih spoljnopolitičkih prioriteta postavio odlučno nametanje Monroove doktrine i borbu protiv preostalih socijalističkih vlada u Južnoj Americi, te da relativne gubitke i vojno povlačenje s Bliskog istoka nastoji da kompenzuje konsolidacijom apsolutne američke dominacije u svom neposrednom komšiluku. On svakako tu ima i lične političke motive da „pokaže mišiće“ na primerima Venecuele, Kube i Nikaragve, jer nastoji da na predstojećim predsedničkim izborima po svaku cenu obezbedi pobedu na Floridi, koja je po tradiciji „kolebljiva država“ i gde je vrlo jak uticaj desničarske kubanske, kolumbijske i venecuelanske emigracije. Kao glavne saveznike u svojoj strategiji stezanja obruča oko Madura on vidi Kolumbiju (koja je primila najviše opozicionih izbeglica iz Venecuele) i Brazil, čiji je predsednik Bolsonaro, tokom nedavne posete Vašingtonu, navodno svesrdno podržao plan da se Maduro predstavi kao vođa narko-klana. Amerikinaci su očigledno, barem za sada, odustali od eventualne vojne invazije preko Kolumbije, pa na ovaj način povećavaju unutrašnji pritisak na Madura, testiraju lojalnost, odnosno pohlepu njegovih najbližih saradnika i doprinose daljim podelama u već rastrojenoj i osiromašenoj zemlji.
U situaciji kada je privreda Venecuele devastirana dugogodišnjim sankcijama i visokom inflacijom, a zdravstveni sistem dodatno iscrpljen zbog COVID-19 epidemije (Maduro je 17. marta uveo karantin širom zemlje), Tramp ovim napadom na Venecuelu u nevreme svakako rizikuje da izgubi podršku mnogih evropskih zemalja, koje jesu pod pritiskom priznale Gvaida kao privremenog predsednika, ali koje smatraju da je u vreme sveopšte epidemije i zdravstvene krize nehumano i nečasno otvarati sezonu lova na državni poredak jedne zemlje, jer se time dodatno ugrožavaju već ugroženi civilni životi. Venecuela je inače pokupila dodatne simpatije kod mnogih stanovnika najstarijeg kontinenta kada je, zajedno s Kubom, poslala svoje lekare da pomognu u obuzdavanju epidemije korone na severu Italije, dok se u istoj zemlji američka vojska „proslavila“ kada je preotela pola miliona preko potrebnih testova za virus korona proizvedenih u Breši i prevezla ih u Ameriku. Uspeh siledžijske politike „Divljeg zapada“ prema Maduru i Venecueli zavisiće pre svega od čvrstine i lojalnosti vojnog kadra (koji je već jednom prošle godine položio ispit), ali i od podrške Rusije i Kine, koje imaju značajne ekonomske i vojne interese u Venecueli. Naročito je za Madura bila zabrinjavajuća najava da bi „Rosnjeft“ mogao prodati svoj udeo u državnoj naftnoj industriji, ali je ruski ambasador u Venecueli Sergej Melik Bagdasarov brzo uverio svoje domaćine da je prodaja planirana kako bi ruski energetski interesi u Venecueli bili u isključivoj, stoprocentnoj vlasti ruske države, a ne „Rosnjefta“ koji je tek malo više od 50 odsto državni i koji bi na taj način mogao da posluje izuzet od američkih sankcija.