DOBAR NAROD

Umorilo nas je – do otupelosti – ponavljanje „otkrića“ kako posle pandemije korone svet više neće biti isti kao što je bio, ali „u prvom redu zato što će nepovratno biti pogođena ekonomija“. Oni neskloni panici ukazuju da opsednutost ekonomijom zamagljuje važniju stranu aktuelnih zbivanja, pa šeretski dobacuju: Zaista, hoćemo li posle ove korone živeti normalno, ili ćemo se vratiti starom životu? I tako, dok se u evropskim i svetskim prilikama prepoznaje zajednička nehumana crta („Sve države daju neviđena sredstva da se održe proizvodnja i poslovi, a ljudi su manje važni“), dosećamo se da je i kod nas, u senci ekonomskih i političkih briga, bez pravog uvažavanja ostala nedoumica: da li ćemo, kolektivno i pojedinačno, svi mi u budućnosti biti „isti“ kao što smo bili? Ili nas je, baš kao i ekonomiju profita, korona kriza zauvek promenila?
Tegobne nedelje istorijskog proleća 2020. biće upamćene kao Vreme velikog straha. Priznajmo – nasmrt isprepadani, bez otpora smo pristali na poredak u kojem su horizont novih vrednosti društvenog bitisanja činili disciplina, nadzor i kontrola, uz insistiranje na nekakvoj otuđenoj verziji poruka čika Jove Zmaja o zdravlju i čistoći. Sve što nije obećavalo da ćemo preživeti virus, bilo je oglašeno nevažnim, štaviše – nezvanično zabranjeno kao umišljeno zanovetanje, luksuz suvišan u prilikama tako opasnim kao što je ova. U javnom diskursu su kao ekscentrične i sebične dočekivane primedbe i protesti povodom gušenja prava, uskraćivanja sloboda i prekomernog ograničavanja svega što čini ne samo društveni život. Retki, poštovanja vredni glasovi javno su insistirali na pomenutim „besmislicama“, ostali, bezmalo svi dakle, zazirali su od „pravljenja problema“. Tako je stvoren utisak da su prećutnim društvenim sporazumom, u uslovima strogog karantina i drugih mera vanrednog stanja, teme kao što su sloboda, dostojanstvo življenja, mogućnost ličnog (odgovornog) izbora i druga čovekova prava, u ime višeg razuma i savesti, ostavljene za bolja vremena, za prilike u kojima će njihovo uvažavanje i slavljenje predstavljati rizik beznačajan po zdravlje.
Kao što to uvek biva, prećutane teme čekaju svoj čas, što se pedantnije sklanjaju iz javnog vidokruga, snažnije se potom vraćaju u javnu svest. Sve što se u minulim danima namerno previđalo kao nepodobno za kritičko razmišljanje, izvesno će doživeti „svoj trenutak“. Slutimo da slede oštre ćuške koje će preurediti sadašnje predstave o navodnoj bezbednost života u potpunom ograničavanju kretanja i društvenih kontakata. Struka je bila neumoljiva u svojim zaključcima da je izolacija u kućnoj ćeliji najpouzdanija odbrana od smrtne bolesti, a političari su spremno sasluživali u drakonskom sprovođenju naloga za paralisanje i neočekivanu društvenu hibernaciju – zimski san za život čitave zemlje. Srbija je postala globalni šampion: prema istraživanju naučnika sa uglednog Univerziteta u Oksfordu, uvela je najstrože mere zaštite od pandemije virusa COVID-19 na svetu.
Danas, dok se javno izgovaraju prve ohrabrujuće reči i podvlače početne crte u bilansu korona krize, a dojučerašnja katastrofična predskazanja budućnosti lagano blede, nazire se i prva mogućnost javnog problematizovanja strogosti srpskog koncepta zaštitnih mera od pandemije.
Uz naučna i zdravstvena zapažanja, i „luksuz“ promišljanja o opravdanosti gotovo totalnog ukidanja slobode ne dočekuje se više na nož. Nisu opasna društvena jeres. Otuda se uočava manje ljutnje a više razumevanja za danas popularne i ovde ponavljane reči pisca Miljenka Jergovića: „Ako vam je zdravlje važnije od ljudskih prava, onda je najbolje da nikada više ne izađete iz kuće.“
Dok se javno priznaje (upola glasa) da epidemija uzmiče, virus popušta, eto i prilike da preispitamo šta smo kroz iskustvo pandemije, vanrednog stanja, trajanja policijskog časa, te strogih mera „zatvaranja staraca“, saznali ne samo o zdravstvenom sistemu Srbije i potencijalima domaće „struke“ već – možda i najvažnije – šta smo saznali o sebi kao narodu, o zabludama ili utemeljenosti nacionalnih mitova i samorazumevanja. Na primer, jesmo li i dalje narod koji „nadljudski voli slobodu“?
U traženju odgovora na pitanje o slavnom srpskom slobodarskom nervu, nenamerno i nezlobivo, iz perspektive struke, vredan putokaz nam je dao upravo jedan od viđenijih aktera ove velike zdravstvene, socijalne, političke i psihološke drame koju smo preživeli i koja, avaj, još nije završena – doktor Branimir Nestorović. Ocenjujući aktuelno kolektivno iskustvo, pulmolog Nestorović je Srbima naime uspostavio zanimljivu dijagnozu: „dobar narod“. Prema njegovom sudu, Srbi nesporno jesu „dobri“, a to se videlo u opštem disciplinovanom i savesnom potčinjavanju drakonskim merama propisanim voljom medicinskih stručnjaka.
Da li našem nacionalnom samopoštovanju godi doktorovo priznanje i velikodušan epitet o nacionalnom karakteru? Na šta on ukazuje? Jesmo li zapravo savitljivi i krotki pre nego – odgovorni, otresiti i disciplinovan?
Možda je iskustvo koje danas preživljavamo jedinstveno – ubedili su nas da ćemo izvesno umreti ako ne žrtvujemo ono u šta verujemo i što slavimo kao svoj nacionalni kod, ali tim pre je trenutak da se podsetimo na primedbu koju je pre epidemije korone rekao istoričar Miloš Ković: „Sloboda je reč koju su, do juče, Srbi rado izgovarali. Danas se čuje tako retko, da joj preti opasnost da postane jedan od onih zaboravljenih, arhaičnih izraza, čiji smisao moramo da objašnjavamo svojim potomcima.“
Da li je nekom laboratorijskom operacijom – složenijom od ove koja je porodila COVID-19 – stvoren, pa u svetu raširen virus ravnodušnosti prema slobodi? Ovom naizgled bizarnom i iskonstruisanom pitanju puno opravdanje daje većinsko reagovanje građana u evropskim zemljama koje je zadesila pandemija.
Razmatrajući, povodom korone, ponašanje svojih sugrađana, italijanski filozof Đorđo Agamben piše: „Razmišljam o lakoći s kojom je čitavo društvo prihvatilo osećaj sopstvene zaraženosti kugom, zatvaranje u kuće, ukidanje uobičajenog načina života, odbacivanje veza prijateljstva, ljubavi, rada, čak i verskih i političkih ubeđenja. Zašto su protesti i otpor, u ovakvim situacijama očekivani i zamislivi, ipak izostali?“ (Autonomies / Peščanik).
Kao važan putokaz u budućem razrešavanju nedoumica koje će povodom iskustava doživljenih u vremenu epidemije korone građane Srbije tek zaokupljati, i o kojima će se opuštenije razmišljati u uslovima oslobođenosti od pretnje nevidljivog biološkog neprijatelja, mogu i nama da budu reči koje Agamben (jedna od vodećih figura političke teorije u svetu) uočava kao ispravan odgovor na sopstvenu upitanost: „Na određeni način, a opet nesvesno, kuga je već bila među nama, uslovi ljudskog života očito su vremenom postali takvi da nam je jedan neočekivani znak bio dovoljan da ih prepoznamo onakvim kakvi zapravo jesu – kao nepodnošljive, upravo kao kugu. I to je, na izvestan način, jedini koristan uvid koji se da izvući iz ove situacije: postoji šansa da će se ljudi posle svega zapitati koliko je život koji su nekada živeli bio dobar.“
Agambenove reči nas vraćaju na anonimne domaće šaljivdžije koje smo citirali na početku: Stvarno, hoćemo li posle ovog iskustva živeti normalno, ili ćemo živeti kao pre? Uz razumevanje razloga koje je nepotrebno posebno pojašnjavati, pomenuto je za Srbe možda i pitanje opstanka, a ne tek puke hrabrosti da se brani ugrožena sloboda!