Varvarstvo pod maskom civilizacije

Varvarstvom se brani od drugih, ali se i ugrožava drugi u težnji ostvarenja svojih interesa, pa se zato pod maskom civilizacije i čine najveća varvarska zlodela. Jedno od takvih je i NATO bombardovanje Srbije, a Peter Handke, koji je ukazao na značenje tog varvarskog čina, doživeo je gotovo istovetne neprijatnosti od strane pripadnika zapadnoevropske civilizacije

Određeni primarnim značenjem vezanim za one koji nisu znali grčki jezik, varvari su izraz koji se prvi put pojavljuje u Homerovoj Ilijadi da označi narode koji su bili izvan kulturnog prostora antičkih Grka i govorili svojim jezikom. Taj drugačiji, varvarski jezik bio je pokazatelj razlike između pripadnika dve kulture i uzrok njihovog međusobnog nerazumevanja. Na identičan način su i drugi narodi određivali svoje susede kao tuđince s kojima nisu mogli da komuniciraju. Stari Indijci su sličnom sanskritskom reči barbara označavali narode koji su mucali i razlikovali se od njih. Ne razumevajući jezik Germana, Sloveni su smatrali da oni ne umeju da govore, pa su ih zbog njihove navodne nemosti i nazvali Nemcima. Kada se umesto jezika uzimala i religija kao bitno određenje kolektivnog identiteta, uspostavljan je istovetan negativan odnos prema drugima. Tako su neznabošci, iako su znali za svoje bogove, bili za hrišćane pagani koji nisu verovali u njihovog Boga. Obrazac nipodaštavanja drugog kao varvara prepoznajemo i u današnjem odnosu prema onima koji zbog načina na koji se bave određenim poslom ne nailaze na prihvatanje svojih savremenika. Tako se, na primer, za pisca koji drugačije piše kaže da je nepismen, a za onog koji je upućen u druga i drugačija znanja veli da je neznalica.
U određenju drugih kao varvara, evidentno je da oni nisu bez svoje kulture, jezika, religije, tradicije, ali da se njihova različitost u odnosu na one koji ih tako nazivaju vrednosno određuje. Tako su za Rimljane, s obzirom na njihovo negativno istorijsko iskustvo, varvari bili prvenstveno neobrazovani, nekulturni ljudi. Definisanjem drugih kao varvara koje ne razumemo, i koji ne razumeju nas, manifestuje se svest o kulturnoj superiornosti nad drugima, čija se kultura zbog tog njenog nerazumevanja smatra nižom i manje vrednom. U odnosu, dakle, na pripadnike civilizacije, varvari se smatraju kulturno inferiornim i negativno se označavaju, ali antropološku relativnost tog određenja potvrđuje onaj koji se, poput rimskog pesnika Ovidija, obreo među pripadnicima druge kulture. Budući da je bio prognan u mesto Tome na Crnom moru, pesnik Metamorfoza je bio okružen domorodačkim Getima koji su smatrani varvarima, ali je on, sagledavajući svoj status među njima, prema važećim kriterijumima sopstvene kulture, samokritički zapazio: „Ovde sam ja varvarin jer me ne razumeju.“ Kontekst u kojem se drugi ne razume, bez obzira na stepen njegove kulture, daje mu značenje varvara.

Izraz nerazumnosti

Iako je jezik razlog, bitno određenje razlike između ljudskih kolektiva je nerazumevanje zbog čega je drugi, kako pokazuje negativno istorijsko iskustvo s varvarima, agresor i osvajač od kojeg se treba odbraniti. Varvari su oni drugi, tuđinci, od kojih dolazi pretnja da svojom agresivnošću ugroze kulturu i opstanak njenih nosilaca. Međutim, tuđinac postaje povod da se u njemu vidi ne samo stvarna već i fiktivna opasnost koja je, u stvari, projekcija sopstvenog negativiteta u nepoželjnog drugog, predstavljenog kao varvara, koji se demonizuje i time pretvara u legitimni predmet agresije. Kada je ta agresija motivisana osvajačkim i pljačkaškim namerama, onda se pitanje varvarstva postavlja u kontekstu ignorisanja mogućnosti razumevanja drugog i njegovog pretvaranja u objekat napada i osvajanja.
Nerazumevanjem se potvrđuje nerazumnost kao bitno obeležje ne samo antičkog već i današnjeg sveta što karakteriše, prema Bodrijaru, sam princip zla. Nasuprot racionalnosti, nerazumnost kao izraz iracionalnog samo je jedan aspekt zločinjenja koje čini čovek sposoban da i razum podredi nerazumnosti bez volje i želje da sazna zašto čini zlo. Nakon prestanka realne opasnosti, centar civilizacije i dalje zadržava taj obrazac odnosa prema drugom čija je demonizacija rezultat projekcije sopstvenog negativiteta i procesa proizvodnje varvara kao neprijatelja. Odsustvo varvara aktuelizuje opasnost od varvarskog u civilizaciji koja agresivnost prema drugom maskira višim interesima kao alibijem da se varvarskim sredstvima nasiljem, ratom i prevarama, ostvari neki svoj interes.
Varvarstvo drugog je povod pripadnika tzv. visokorazvijenih kultura da osvajaju tuđe zemlje i sistematski uništavaju kulturu i civilizaciju domorodačkog stanovništva. Imajući u vidu činjenicu da je takav negativni odnos prema drugom rezultat projektovanja sopstvenog potisnutog i nepriznavanog varvarstva, brutalno uništavanje starosedelaca i njihovih kultura na drugim kontinentima, u Americi, Australiji, Africi, Aziji, otkriva varvarstvo u samom središtu zapadnoevropske civilizacije. Sa stanovišta pripadnika te egoističke civilizacije, drugi su oni koje je trebalo poubijati, porobiti, opljačkati i eksploatisati. U svom rasističkom orgijanju kolonijalisti nisu domorodačke stanovnike, zbog druge boje njihove kože i drugačije kulture, smatrali ljudskim bićima i vršeći genocid nad njima uništavali su i njihovu autentičnu kulturu. U takvom duhovnom ambijentu avanture Krstaških ratova smenili su okrutni obredi spaljivanja veštica.

Preokret vrednosti

Naziv varvari pokazatelj je i našeg nerazumevanja drugih, pa se sa stanovišta kulturne superiornosti tim određenjem uspostavlja, u stvari, dijagnoza sopstvene „visinske bolesti“ koja zbog samonerazumevanja može da ima i smrtni ishod. Neumereno širenje rimske civilizacije povećalo je opasnost od naroda i plemena koji su bili izvan njenih granica, pa je ugrožena država u cilju odbrane formirala i vojnu granicu – limes. U cilju efikasnije odbrane, car Hadrijan je u drugom veku n. e. sagradio i granični zid, koji je potom i nazvan po njemu, da bi utvrdio severnu granicu Rimskog carstva i odbranio državu od upada divljih plemena.
Uprkos takvoj odbrani, Rim nije mogao da odoli stalnim napadima varvara. Vandalsko pljačkanje Rima postalo je simbol rušenja kulturno i civilizacijski višeg od strane nižeg, a 476. godine germanska plemena su srušila Zapadno rimsko carstvo. Međutim, istina o njegovoj propasti je složenija jer podrazumeva period državnog slabljenja uzrokovanog unutrašnjim sukobima, duhovnom i moralnom erozijom društva što je negativno uticalo na odbrambenu moć zemlje koja je pala pod naletom varvara. Zato je varvarizam ne samo rušenje razvijenih društava od strane kulturno inferiornijih agresora već i samo urušavanje temelja tih društava koja u složenim vremenima izlaz iz kriznog stanja nalaze u regresivnom procesu i vraćanju jednostavnim formama mišljenja, stvaranja i ponašanja.
Nastojeći da svoju tehnološku nadmoć iskaže i konkretnim odnosom prema svetu, čovek je moderno doba obeležio i težnjom za savladavanjem kako spoljašnje, tako i svoje unutrašnje prirode. Zloupotrebom principa kulture, njenim stavljanjem u funkciju potvrđivanja egoizma, započeo je period novog varvarstva prepoznat u dominaciji stereotipnih formi savremene masovne kulture nastalih u ambijentu čovekove osiromašene emocionalnosti i duhovnosti. Novi varvari ne teže dubini i shvatanju složenosti sveta, već se zadovoljavaju njegovom površnošću i oblikuju površnost kao svoju mentalitetsku dominantu. Zato je i moguć preokret vrednosti i dominacija površnosti u marketingu, tržištu novca, propagande.

Arhetipski obrazac

Označen u istoriji kulture kao period koji dolazi nakon divljaštva, a prethodi civilizaciji, varvarstvo se smatra iskustveno prevaziđenim periodom čovekovog razvoja i njegova nepovratna kulturna prošlost. Pokazuje se, međutim, da to arhaično i varvarsko nije samo stadijum u kulturnom razvoju već i svojevrstan arhetipski obrazac koji postoji kao mogućnost čovekovog samopotvrđivanja. Tanki sloj potonje kulture i civilizacije je tek politura koja prekriva arhaično, varvarsko i divljačko u čoveku i koje svakim jačim pokretom biosa postaje vidljivo. Neiživljeni bios i nepotvrđen identitet povod su da dugo potiskivani niži slojevi izbiju eruptivnom snagom svoje prirodnosti i destruktivnom agresivnošću ponište dotadašnje kulturne i civilizacijske tekovine.
Čovek nije samo mikrokosmos nego i mikrohaos, koji oličavaju sile stvaranja i razaranja, pa zato u njemu postoji iskustvo kosmogonije, ali i rušenje stvorenog i ponovno uranjanje u haos. Stvaralačke i destruktivne mogućnosti su, dakle, u samom pojedincu, što se ispoljava i u kulturi, kada nakon perioda njenog uspona dolazi stagnacija i regresija. Imajući u vidu logiku tog neprekidnog procesa stvaranja i razaranja, dokumenta kulture su, kako je primetio Valter Benjamin, ujedno i dokumenta varvarstva. Iako u prirodi razaranje starih prethodi stvaranju novih oblika, ljudi su svesni akteri rušenja kulture i njenih spomenika.
Potencijalni varvarin je, dakle, i savremeni čovek u čijem skrivenom biću je sadržana i njegova varvarska drugost. Vezano za davno kulturno iskustvo, arhaično postoji u njemu i zavisi od konteksta u kojem će se opet ispoljiti i dobiti svoje konkretno značenje. U svom kulturnom razvoju on je evoluirao od divljaštva, preko varvarstva do civilizacije, a taj put kulturne filogeneze prelazi i sada svaki pojedinac u svom individuacionom, ontogenetskom antropološkom razvoju. Iako se u tom procesu civilizacijski potvrđuje, čovek je određen i tim svojim latentnim arhaičnim iskustvom, potisnutim i zaboravljenim kao formom dubljeg, arhetipskog pamćenja koje se u povoljnim sociokulturnim uslovima aktivira i učini ga divljakom i varvarinom. U životno neizvesnim okolnostima u vreme kriza, ratova i prirodnih katastrofa, on je, dakle, pred iskušenjima da ispolji svog prikrivenog arhaičnog dvojnika. Varvarstvom se brani od drugih, ali se i ugrožava drugi u težnji ostvarenja svojih interesa, pa se zato pod maskom civilizacije i čine najveća varvarska zlodela. Jedno od takvih je i NATO bombardovanje Srbije, a Peter Handke, koji je ukazao na značenje tog varvarskog čina, doživeo je gotovo istovetne neprijatnosti od strane pripadnika zapadnoevropske civilizacije.

Prodavci rata

Opravdani strah od agresije drugih bio je povod potiskivanju i sopstvenog varvarstva koje se manifestovalo u povoljnim okolnostima. Nisu varvari samo oni koji su, kao drugačiji, agresivno ugrožavali razvijeniju visoku kulturu, već su i pripadnici te visokorazvijene zapadnoevropske civilizacije ugrožavali i razarali druge kulture. Da bi sprečile stagnaciju, države u kojima vojni kompleks predstavlja privrednu dominantu, započinju oružanu agresiju na druge. U novijoj istoriji rezultat tog varvarskog odnosa prema drugome su napadi na Srbiju, Irak, Libiju, Avganistan, Siriju. Nepoštovanje međunarodnog prava, zakona i odluka Saveta bezbednosti UN prouzrokovalo je nesreću miliona ljudi.
O svojoj nečasnoj ulozi u tom varvarskom poduhvatu samokritički danas progovaraju pojedinci, a jedan od njih je i američki istoričar, profesor na Univerzitetu Jejl Semjuel Mojn, koji je radeći kao stažista u Beloj kući „sejao“ lažne priče objavljivane u „Vašington postu“ da bi NATO mogao da bombarduje Srbiju. Dostavljajući novinarima u okviru tzv. javne diplomatije pojedina fakta o ratu, skrivao je NATO zločine nad civilima i objavljivao samo ono što je išlo u prilog nastavljanju agresije. U zakasnelom trenutku istine, priznajući da je prodavao rat i objašnjavao njegove vrline uviđa da je bio deo zločinačkog mehanizma koji je ostavio užasne posledice. Žaleći što danas nema nezavisnih novinarskih istraživanja činjenica, kao što ih je bilo u vreme Vijetnamskog rata, smatra da zbog toga Amerika može da vodi imperijalne ratove na celoj planeti.
U postkritičkom dobu savremeni intelektualci su pokazali masovnu sklonost da služe imperijalnim interesima i budu u funkciji medijskih laži demonizacije drugih koje su preplavile javno mnjenje i prethodile agresiji. Dobro upakovane, poput konzerviranih Manconijevih fekalija, te laži su postale artefakt političke prakse koja je počinjala, dramatizovala se i razrešavala prema utvrđenom scenariju. Manconi je samo utopijski nagovestio budućnost koja je već počela da se ostvaruje s novim varvarima čiji zločini počinju ubijanjem istine tako što se uklanjaju sve relevantne činjenice na osnovu kojih se može doći do celovitog uvida kao osnove etičkog promišljanja i delanja. Tim zločinom se otvara globalno tržište na kojem je sve roba i gde imperijalna sila pod plaštom demokratije, ljudskih prava i odbrane najviših humanih vrednosti prodaje rat. Maligno i neprihvatljivo varvarstvo se prikriva i predstavlja u svojoj lažnoj benignoj formi.

Tragičnost loše komedije U fabrikovanju današnjeg javnog mnjenja, mediji se brutalno suprotstavljaju principu istinitog izveštavanja i stavljajući se u funkciju propagande svojih vlasti i njihovih interesa nastoje da buduću žrtvu svoje agresije predstave kao spoljašnjeg neprijatelja i preteću opasnost. Tako se predstavnici jedne zemlje proglašavaju demonski opasnim, a čitav narod koji podržava legitimnu vlast svoje države se demonizuje. Takvu varvarsku politiku, uslovljenu pre svega svojom ratnom industrijom, SAD kao najveći svetski trgovac rata ne dovodi u pitanje. Proglasivši se gospodarom planete, ovaj samozvani policajac smatra da ima legitimno pravo da sa stanovišta ugroženih sopstvenih nacionalnih interesa interveniše bilo gde u svetu. Zemlje koje se ne povinuju njegovim zahtevima i ultimatumima, postajale su objekat oružane agresije. Taj scenario prema kojem SAD objavljuju rat poslednjih decenija svim državama sveta koje ne prihvataju njihovu dominaciju Dijego Fuzaro naziva lošom komedijom kojoj bi mogli da se smejemo da ne moramo zbog nje da plačemo. U tom smislu se i postavlja pitanje humanosti i perspektivnosti razrađenog marketinga prodaje rata i njegovo plasiranje drugima, jer kratkoročno veoma isplativa, kratkovida strategija zasnovana na ubijanju ljudi nema budućnost. Fenomen varvarstva podrazumeva kompleksno istorijsko iskustvo čiji se negativni aspekt odnosi na razaranje ne samo kulturno razvijenije i više od strane snažnijih nosilaca niže kulture već i varvarske pohode iz samog središta civilizacije. U vreme kada je Evropa bila u krizi, veli istoričar Ransiman, dolazili su varvari da je životno obnove i zaoru svojim plugom. Doza potrebnog varvarstva za obnovu kulture samo upućuje na značaj nekadašnjih prazničnih obreda kojima se povremenim uronom u haos obnavljao postojeći društveni i kulturni poredak. U senci ispoljavanja negativnog aspekta varvarskog, ostaje mogućnost pozitivnog odnosa komunikacije s arhaičnim aspektom kulturnog iskustva. Negativnim određenjem tuđinca kao varvarina, od kojeg se strahuje ili koji se napada, izražen je tek jedan aspekt ambivalentnog odnosa prema njemu, jer se u njemu videlo i oličenje potencijalnog božanstva koje može doneti blagodet zajednici. O tom promenljivom odnosu prema drugima svedoči i nemačko iskustvo. Dok su nacisti prema drugima, tzv. nearijevcima, iskazivali krajnju netrpeljivost, današnja Nemačka širom otvara vrata migrantima, jer joj je potrebna radna snaga za dalji privredni napredak. Period društvene i kulturne krize aktualizuje mogućnost pozitivnog aspekta varvarstva kada bi se na obzorju pojavili stranci i doneli potrebnu pomoć. U tom duhu i Kavafi završava svoju pesmu „Čekajući varvare“ porukom da su i varvari neko rešenje. Međutim, iskaz o rešenju koje bi moglo da dođe s varvarima je ironijski odblesak modela praznične promene vraćanja prirodi da bi se obnovio i ojačao postojeći poredak. Grci su svojom kulturom uspeli da osvoje svoje rimske porobljivače, a o ishodu te svoje pobede bili su svesni i sami Rimljani koji su govorili: „Porobljena Grčka porobi Rim“. Međutim, nakon više od milenijuma ta hristijanizovana kultura oličena u Vizantiji, najpre iznurena varvarskim napadima i pljačkom krstaša, pala je pod naletom istočnih varvara. Vekovno ropstvo pod Turcima koje je imalo za posledicu kulturnu regresiju balkanskih hrišćana pokazalo je da su varvari samo varvari i da definitivno nisu nikakvo rešenje. Budući da nehumanost i razaranje drugačijih kultura obeležavaju tragove savremenih varvara, onda ni oni, ma kako se samopreporučivali, ne mogu biti rešenje za današnju civilizaciju.

Divlja horda Odgovarajući na pitanje zašto su na Zapadu i nakon dve decenije mnogi opsednuti njegovom pričom o vezi sa Srbima i bivšom Jugoslavijom, Handke veli: „Onoga dana kada je saopšteno da sam dobio Nobelovu nagradu, kada sam se posle četiri sata boravka u šumi vratio kući, pred kapijom me je čekalo trideset novinara. Pitanja su bila samo o tome! Bilo je očigledno da niko od onih koji su došli nije pročitao nijednu od mojih knjiga. Ništa nisu znali o mom delu! Odmah su počeli s pitanjima o Jugoslaviji i Srbiji. I ništa drugo! Kao u Oslu, pre pet godina. Bez uzvišenosti, bez i najmanje učtivosti, ušli su kao horda da mi direktno prkose, u mojoj sopstvenoj bašti! A oni sami takvo ponašanje nazivaju balkanskim! Spolja su sladunjavi, a iznutra, istovremeno, potpuno slepi. Izgledaju veoma civilizovano, a u stvari su grubijani. Ništa ne znaju. Pozvao sam ih da uđu, ali je trebalo sve da ih izbacim. Sledećeg jutra sam se pitao zašto ih nisam sve šutnuo.“ U bahatom, nekulturnom i agresivnom ponašanju civilizacijski uglađenih novinara, Handke se suočio sa savremenim varvarima od čije je agresije i nekulture imao potrebu da se zaštiti istovetnim ponašanjem. Ovo iskreno svedočenje velikog pisca pokazuje kako varvarstvo drugih provocira varvara u nama, i da se međusobno nerazumevanje može završi i tragičnim sukobom. Arogantni skup novinara nalikovao je čoporu dresiranom da ide za jeftinim senzacionalizmom, prenosi i izmišlja laži. Ti medijski psi rata glavni su akteri novih poglavlja varvarstva u ljudskoj istoriji. Pokazuje se da što je čovek tehnološki razvijeniji i što više usavršavao svoja oružja, utoliko je pod većim iskušenjem da sebe poništi kao humano biće i padne dublje u divljaštvo genocida, agresije atomskim i uranijumskim bombama.