U vihoru revolucije

Kako je dnevnik srpskog oficira vođen tokom boravka u Rusiji postao dragoceni izvor informacija za razumevanje jedne epohe

U dragocenoj ediciji „Srbija 1914–1918“, koju uređuje Zoran Kolundžija, a saizdavači su joj RTS i novosadski „Prometej“, objavljena je dnevničko-memoarska knjiga Radoja M. Jankovića „U vihoru Oktobarske revolucije (1916–1918)“. Na osnovu arhivske građe, predate na čuvanje Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“, knjigu je, ozbiljno i odgovorno, kako samo višedecenijsko iskustvo ume, priredila Danica Otašević. Srpski oficir Radoje Janković, blizak organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, nosilac niza značajnih nacionalnih zadataka balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bio je poslat u Rusiju 1916, da uruči odličja koje je Caru Nikolaju poslao prestolonaslednik Aleksandar, i da učestvuje u propagandi za srpsku stvar. Uključiće se i u formiranje Srpske dobrovoljačke divizije u Odesi. Dok je boravio u Rusiji, vodio je dnevnik, dragoceni izvor informacija za razumevanje epohe. Taj dnevnik se sada prvi put pojavio kao celina.
Susret s carem Nikolajem Radoje Janković opisuje s puno simpatija, gledajući u njemu čoveka prefinjene duše koji skoro da se snebiva što je na prestolu, a glas mu je kao „umočen u mleko“. Car je rekao da će srpski orden ponosno nositi. Izgledalo je da će, sa carskom Rusijom na čelu, i Srbija biti veliki ratni pobednik.

SUSRETI S KERENSKIM Kada je izbila revolucija koja je svrgla imperatora, Janković je i dalje bio u Rusiji. Ipak, vlada februarskih prevratnika srpske oficire uzima u zaštitu, kao saveznike. Iako je Radoje Janković u to vreme najviše uznemiren zbog suđenja Apisu i drugovima, pokušavajući da interveniše u njihovu korist, on ipak prati šta se zbiva u najvećoj zemlji na svetu, pa već jula 1917. beleži da uhapšenog cara Nikolaja odvode negde u unutrašnjost.
Izvesno vreme, sretao se s vođom Februarske revolucije Kerenskim, koga ovako opisuje:„Kerenski je koračao brzo, nosio je neku improvizovanu uniformu u znak glavnokomandujućeg vojskom. Palac desne ruke zadenut za bluzu, čizme žute, šapka nešto nesrazmerna koja ga je činila komičnim. Njegov glas je tenor, piskav, krešteći. Kad govori, on kara, praska, preti. Crvenilo mu udari u ionako crveno lice, obliva ga znoj i bes. Govori krećući se. Iskoračujući napred, povlačeći se nazad i okrećući se oko sebe. Njegovo oko seva: žile su mu na vratu nabrekle, on šišti, sikće. Reklo bi se da će da zaplače. Kerenski glumi. Beseda je morala biti napisana i više puta pročitana. Njegov jezik ne zapinje. Njega služi reč i to reč smišljena i dobra. Njegove fraze su sočne i pune državničke sadržine. Kerenski se predstavlja kao glavnokomandujući, kao diktator i ’tavarišč’. Ovaj čovek koji je imao najveću popularnost i svu vlast u Rusiji nije je nikad upotrebio. On nije osetio šta je boljševizam, on nije ni znao ni odmerio šta je u suštini ruska revolucija. On je jedva 25. oktobra 1917. tražio od Sovjeta republike dozvolu da pohapsi boljševike. Sutradan boljševici su ga tresnuli o ledinu, pohapsili vladu, a njega naterali u bekstvo u Evropu.“
Nekoliko godina kasnije, u naknadnom zapisu, Janković Kerenskog naziva „najvećim i najfatalnijim fanfaronom kakvog je istorija zabeležila“.

TROCKI I SRBI Pisac dnevnika, u skladu s uputstvima srpske Vlade, nastoji da održi savezničke veze s Rusima, bez obzira na prevrat koji se desio. Shvatajući da treba spasavati što se spasti može, naši oficiri u Rusiji čak usvajaju revolucionarni diskurs Februara, tvrdeći da je srpski narod, koji oslobađa Južne Slovene, takođe činilac revolucije. Na velikom skupu revolucionara 20. septembra 1917. u Aleksandrijskom teatru Srbi su posebno pozdravljeni: „Sve će dati, do poslednjeg čoveka, da nas pomognu“, beleži Janković u svom dnevniku obećanja koja je dobio. Izlazi za govornicu i kaže: „Niko toliko ne oseća revoluciju Rusije kao Srbi i Jugosloveni jer su trpeli zulume i trpe. No nadamo se da će ruska revolucija dobro svršiti i da će na kraju krajeva pomoći dobrovoljce, da kad se pređu Karpati – pođu na oslobođenje sviju zemalja i zasnuju jugoslovensku republiku kao učenici ruske revolucije.“
I kad boljševici pobede, nada ga ne napušta. Janković se, u ime interesa Srbije, sreće s raznim ličnostima boljševičke revolucije. Među njima je i Trocki, koga ovako opisuje: „Belo lice, duga kosa. Veliko čelo. Mačije oko. Šorave usne. Crni tanki obešeni brkovi. Špicasta brada. Naočari. Ton govora pun, mek bariton. Bez osmejka. Hladan, diktirajući ton. Nešto poze. Umoran. Ipak siguran u ono što hoće. Zna kud ide. Neće u polemiku. Političar. Diplomata, diskretan i ozbiljan. Ko zna koliko kuražan? Kad je rekao: ’Ako saveznici neće mir uz nas, onda ćemo praviti mir s Nemcima, što će biti najgora stvar za sve’, on preti. Moja brošura o Solunskoj aferi bila kod Trockog na reviziji. Odobrena za štampu na engleskom i ruskom jeziku.“ Lenjinova desna ruka kaže da je „bolji separatni mir na račun Rusije, nego rat do pobede na račun Rusije“, najavljujući time buduće pregovore u Brest–Litovsku, kada Lenjin kapitulira pred Nemcima da sproveo unutrašnji obračun sa „belima“.
Kada je Janković drugom prilikom pitao Trockog šta će biti sa Srbijom, ovaj mu je, doktrinerski, kao da nije znao da je mala balkanska zemlja pod strašnom austrougarskom okupacijom, a njena vlast i vojska u izbeglištvu, rekao: „Podignite revoluciju.“ Kao fanatik „permanentne revolucije“, na pitanje o oslobađanju Bosne i Hercegovine, Trocki kaže: „Da Bosna bude slobodna treba osloboditi i Indiju“, na šta Janković, videći da su Srbi ostavljeni na cedilu, kaže: „Jadna Bosna. Jadni mi!“

REVOLUCIJA KAO RUSVAJ Posle dolaska Lenjina na vlast, Janković prati novi tok događaja. On piše da palata ruskih careva nije oštećena u borbi nego su je opljačkali revolucionari. „Nagrnuli su u podrume da isprobaju vina od sto godina doneta sa Krima i Besarabije. Pijani oni su prošetali po gornjim odajama gde su gospodstvovali tirani i gde se do oktobra baškario Kerenski. Boljševici su poštedeli dvor spolja, ali su ga razorili iznutra. Najbogatiji dvor, najluksuznije odaje, najdragocenije zbirke umetničkih proizvoda izgaženi su nogama pijanih vojnika Crvene garde onda kada od carizma nije bilo ni traga; kad je cela carska porodica bila u strašnom Sibiru; kad su svi veliki kneževi bili pohapšeni i prognani“…
U dečjim odajama „ormani sa igračkama, pajaci, konjići, kola, loptice, sve je to masakrirano i nasilno zdrobljeno. Sa stoličica i ormana zguljena je svilena tkanina i odneta. U sobi ruskog prestolonaslednika radilo je neko ekonomsko odeljenje Kerenskog. On je kriv što je ova riznica bogatstva oštećena. Njegovi službenici bili su prvi koji su načeli narodnu svojinu u dvoru“, piše Radoje Janković optužujući Kerenskog da je od mnogih prostorija u Petrogradu „našao da je najbolje zasedati po dvorcu gde je svaka sitnica mamila“. Kerenski je uz to voleo da se „baškari po carskim odajama, svira na pijaninu ruske romanse i deklamuje Puškina“.

PROFESIONALNI PREVRATNIK Radoje Janković je sretao i Lenjina, koji je, po njemu, bio otrovan marksizmom, puki profesionalni prevratnik: „Vladimir Iljič Uljanov nije bio veliki čovek. On je bio samo revolucionar. Imao sam priliku da 1917. i 1918. godine slušam Lenjinove govore. Svi njegovi govori, sve njegovo obilato pisanje imali su karakter ne velike duhovne, već revolucionarne delatnosti. Brže no iko, smelije no iko, nekompromisnije no iko, Lenjin je težio primeni integralnog marksizma u ruskoj revoluciji. Lenjin je bio pasionirani, rođeni revolucionar, za njega je revolucija radi revolucije bila životna vizija. Lenjin je bio heroj jedne imaginarne reforme sprovođene u mukama i krvi jednog seljačkog naroda, da bi se konačno utvrdilo da su marksizam i komunizam smišljeni protivnici slobodnog duhovnog čoveka. Sovjetski komesari smatrali su Rusiju poslednjom brigom. Oni su videli svetsku revoluciju. Njima je svetlost dolazila jedino iz marksizma.“
Godine koje su došle potvrdile su uvide Radoja Jankovića.

KO JE JUNAK NAŠE PRIČE Sin Milivoja, kafedžije i radikalskog simpatizera, i majke Milke, svešteničke kćeri, Janković je rođen u Čačku 1879. godine. O rodnom kraju je govorio: „Smatram da je taj kraj jezgro našeg naroda. Taj kraj je slemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu. Čačani su žustri, ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. To potiče iz plemenitosti čitavog ovog kraja gde sam naučio divni jezik i krasno pevanje.“ Vojnu akademiju završio je 1900. Kao mlad oficir, bio je u službi Aleksandra Obrenovića. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903; junak je balkanskih i Prvog svetskog rata; branio je Apisa od optužbi, lutao Evropom i svetom, da bi, po povratku u otadžbinu, završio na robiji kao „apisovac“. Pošto ga je pomilovao, kralj Aleksandar Karađorđević šalje Jankovića kao diplomatu u SAD, gde, pored značajnog doprinosa u konsolidaciji naše dijaspore, on igra važnu ulogu u osnivanju prve eparhije SPC na severnoameričkom kontinentu. Njegova supruga Natuška (iz poznate jevrejske kuće Kalmića iz Beograda, koju su nacisti skoro istrebili u Drugom svetskom ratu) pomirila je Teslu i Pupina, koji je bio na samrti.
Po povratku u Jugoslaviju, kao čovek od poverenja Milana Stojadinovića, Janković postaje naš diplomatski predstavnik u Albaniji, u rangu ministra, baš kao Ivo Andrić u Berlinu. Zadobio je poverenje kralja Ahmeda Zogua i uspostavio avionsku liniju Beograd – Tirana. Na Musolinijev zahtev je penzionisan: duče je smatrao da Kraljevina Jugoslavija u Albaniji ne sme biti uticajnija od Italije. Posle nastanka Banovine Hrvatske, sa već ostrakizovanim Milanom Stojadinovićem, Janković stvara Srpsku radikalnu stranku, koja biva ugušena zbog „velikosrpstva“. Nemački okupatori ga, kao sumnjivog, hapse, ali ga, već bolesnog i iznemoglog, puštaju da umre kod kuće, što se i dešava 1943. godine.
Bio je, 1911, stari svat na venčanju svog školskog druga, pesnika Disa. Sretao je, uz Lenjina i Trockog, i Benita Musolinija, ali i američke predsednike Vilsona i Ruzvelta. Prijateljevao je, pored Pupina i Tesle, i sa Dučićem, Crnjanskim, Rakićem, Rastkom Petrovićem, Ivanom Meštrovićem.
Bavio se književnošću i publicistikom. Na engleskom je (namenivši je američkom izdavaču) dao snažnu kritiku sovjetskog eksperimenta, još uvek neobjavljenu. Štampao je dramu Na mukama i knjige pripovedaka Dani i godine i Drumom i sokakom. Nosilac je ordena Belog orla V stepena (1916), Svetog Save III i IV stepena (1914), Zlatne medalje za revnosnu službu (1914), Jugoslovenske krune V stepena (1932), ordena Sv. Save I stepena (1936) itd.

KO SU BILI CRNORUKCI? Janković je bio „crnorukac“. Ljudi koji su pripadali organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ bili su, bez obzira na izvesne „pretorijanske težnje“, verni svojoj otadžbini i junački borci za oslobođenje Srpstva. O njima je, kao vitezovima Prvog balkanskog rata, Radoje Janković zapisao: „Svi drugovi iz 1903. bili su na svojim mestima. Pobede su bile i njihovo delo. Velika pobeda nad Turcima pala je na leđa nekolicine vođa iz naših redova“. A onda se, avaj, krenulo ka sukobu: „U rat 1914. ušli smo zavađeni sa radikalima, pa prema tome i sa krunom. Regent je bio na strani političara. Oni su nas ispremeštali, mi smo ih napadali po novinama. Mi nismo ništa radili protiv radikala ni protiv krune.“ Ali, ni regent, ni radikali, nisu mogli da dozvole liderstvo grupi oficira nespremnih da pognu glavu i u ratnim i u mirnodopskim okolnostima, naročito u doba u koje je trebalo da se ostvari jugoslovenska ideja, koju crnorukci nisu smatrali panacejom za svoj narod.
Delo Radoja Jankovića, dostojno daljeg proučavanja, ostaje da nas podseća na višeznačnost naše novije istorije. Zato nam predstoje nova čitanja povesnice, ovoga puta sa srpskog stanovišta.