Sankcije kao oružje

NOVI VIRUS KORONA I IRAN

Piše SRBOLJUB PEOVIĆ

Tokom poslednje tri decenije unilateralne ekonomske sankcije postale su uobičajeno diplomatsko oružje. Sankcije su generalno definisane kao negativne mere s namerom promene ponašanja pretnjom i primenom kazni zbog nepoštovanja zakona

Od osnivanja Ujedinjenih nacija međunarodno pravo poznaje instituciju kolektivnih ili multilateralnih ekonomskih sankcija, koje se donose u skladu s Poglavljem VII Povelje UN. Prema članu 41 Povelje, Savet bezbednosti UN ima isključivo pravo da odlučuje koja je legitimna meta mera, i njegova odluka je obavezujuća za sve članice UN.
Unilateralne sankcije, donesene od strane vlade jedne države (ili više njih) radi menjanja ponašanja vlade druge, nisu dozvoljene. Najmoćnije države, u prvom redu SAD, ipak pribegavaju ovakvim merama. Iako njene odluke nisu obavezujuće, Generalna skupština UN je od 1960-ih redovno uključivala princip nemešanja u rezolucijama, kao simbol brige zbog porasta primene ovog nelegalnog diplomatskog oružja.
Jedan od osnovnih principa današnjeg međunarodnog prava jeste princip teritorijalnosti prava individualnih država, tj. princip da država ne može na silu primenjivati svoje zakone u drugoj. Drugi među osnovnim principima je princip superiornosti međunarodnog prava nad državnim. Kada jedna država primenjuje unilateralne sankcije na drugu, što je danas karakteristično za SAD, ona to pravda svojim zakonima, čime krši princip teritorijalnosti državnog prava.
Sem jurisdikcionih pitanja, unilateralne sankcije krše i druge principe Povelje UN: ekonomski i teritorijalni integritet, princip nemešanja, međudržavnu saradnju. Kada su uvedene kao institucija međunarodnog prava, multilateralne sankcije su bile kontroverzna tema, iako je odrečno da se pod ikakvim okolnostima smeju kršiti ljudska prava tokom njihove primene. Stoga su unilateralne sankcije još kontroverznije, jer krše i osnovna ljudska prava, poput prava na život, na hranu, na zdravlje i pristup medicinskoj pomoći, kao i prava na razvoj i na samoopredeljenje.
Unilateralne sankcije SAD prema Iranu su već postale pojava dugog trajanja. Po Islamskoj revoluciji 1979, odbijanju SAD da isporuče svrgnutog šaha i tzv. Talačkoj krizi, SAD su uvele prvi put ovakve mere, do tada bez presedana.
Zbog straha od iranskog nuklearnog programa (za koji nije presudno dokazano da je razvijan u vojne svrhe) Iranu je 2012. SBUN izrekao multilateralne sankcije. Uz njih, SAD i EU su izrekle dodatne sankcije, ciljajući primarno iranski izvoz nafte (koji čini oko 80 posto ukupnog izvoza). Multilateralne sankcije su ukinute 2015, kada je iranska vlada sklopila ugovor sa vladama pet stalnih članova SBUN i Nemačke. Jedna od odredbi je bila da predsednik SAD mora svakih 90 dana ratifikovati dokument koji bi potvrdio da se Iran pridržava odredbi ugovora. Opisujući u predizbornoj kampanji sporazum kao najgori ugovor u istoriji, Donald Tramp se povukao 2018, uprkos zajedničkom saopštenju Tereze Mej, Emanuela Makrona i Angele Merkel, te izjavi Federike Mogerini. Povlačenje je izazvalo osudu vlada članova SBUN, EU i drugih država. Čak je i pređašnji izraelski premijer Ehud Barak ovaj potez osudio.
Za povlačenjem iz sporazuma usledile su nove i snažnije američke unilateralne sankcije, sa izuzetno negativnim efektom na iransko zdravstvo. Osim što ekonomske sankcije zbog uticaja na lično imovinsko stanje podižu nivo samoubistava i nasilja (tako je stopa samoubistava porasla sa 5,9 na 6,1 na 100.000 stanovnika između 2012. i 2015). Primetan je i porast psiholoških poremećaja (depresija, zloupotreba supstanci). Društveno-zdravstveni faktori takođe ukazuju na značajno pogoršanje: tako je Džinijev koeficijent ekonomske nejednakosti od 2012. skočio sa 37 na 41 posto. Kako građani Irana plaćaju 10–30% troškova lečenja, jasno je kako to utiče na zdravlje stanovništva, posebno na najranjivije (hronično oboleli, osobe sa posebnim potrebama).
Pristup medicinskim uslugama je takođe ograničen, budući da i međunarodne farmaceutske korporacije podležu sankcijama, a da sredstva u stranim bankama ostaju zamrznuta. Tako su između 2012. i 2015. Iranu nedostajala 73 leka, od čega su 44 procenta bili lekovi vitalnog značaja. Citarabin, agens za hemoterapiju, bio je jedna od nedostupnih supstanci. U kontekstu trenutnih dešavanja posebno je poražavajuća nemogućnost Irana da za svoje stanovništvo obezbedi potreban medicinski materijal za suzbijanje novog virusa – COVID-19. Dotični virus je još jednom demonstrirao svu povezanost današnjeg sveta. Blokiranjem dostavljanja medicinskog materijala Iranu, režim u SAD ne samo da kažnjava generalnu iransku populaciju (u suprotnosti sa izjavama da medicinski materijal i hrana ne podležu sankcijama) već se ovim merama ugrožava i stanovništvo čitavog sveta.
Izgleda da se malo toga promenilo od pisanja Teodora Ruzvelta iz 1906: „U ovom momentu sam toliko ljut na malu đavolju kubansku republiku da bih voleo da njeno stanovništvo obrišem sa lica Zemlje. Sve što smo od njih želeli je da se lepo ponašaju i budu prosperitetni i srećni tako da mi ne bismo morali da se mešamo.“
Autor je istraživač-
-pripravnik u Institutu za evropske studije