Kome šteti pad cene crnog zlata?

RAT CENOM NAFTE

Na prvi pogled deluje kao da su oko cene nafte zaratile Rusija i Saudijska Arabija, ali kada se zagrebe ispod površine, vidi se da će najveću štetu od ovog sukoba (ako sukoba uopšte i ima) imati Vašington

U 10.16 časova tog vlažnog i sumornog jutra, u petak 6. marta, ruski ministar energetike ušetao je u sedište OPEK-a u centru Beča znajući da je njegov šef spreman da svetsko tržište nafte okrene naglavačke. Aleksandar Novak rekao je svom saudijskom kolegi princu Abdulazizu bin Salmanu da Rusija nije spremna na dodatno smanjivanje proizvodnje nafte. Kremlj je odlučio da bi podupiranje cena nafte dok virus korona uništava potražnju bio poklon američkoj industriji naftnih škriljaca (freking). „Frekeri“ su dodali milione barela nafte na globalno tržište, dok su izvorišta ruskih kompanija bila besposlena. Sada je vreme da se Amerikanci pritisnu – početak je izveštaja američke agencije „Blumberg“ o sastanku koji je rezultirao prekidom sporazuma u okviru saveza nazvanog OPEK Plus, pod naslovom „Putin odbacio Muhameda bin Salmana kako bi započeo rat protiv američke industrije nafte iz škriljaca“.
„Posle pet sati učtivih, ali jalovih pregovora tokom kojih je Rusija jasno iznela svoju strategiju, razgovori su propali. Cena nafte pala je za više od 10 posto. Nisu zatečeni bili samo trgovci: i ministri su bili šokirani. Nisu znali šta da kažu, rekla je jedna osoba koja je prisustvovala sastanku. Okupljanje je iznenada poprimilo atmosferu posmrtnog bdenja, rekla je jedna druga“, navodi „Blumberg“.

ZALUTALI METAK Pogled agencije „Blumberg“ na ova dešavanja je, mora se priznati, jednostran i u skladu sa američkim interesima. Ne zaboravite da je vlasnik agencije Majkl Blumberg, čovek koji je pre svega dve nedelje odustao od trke za kandidaturu Demokratske stranke za predsednika SAD i podržao Džozefa Bajdena. Rusija je duže od tri godine bila u okviru saveza OPEK Plus sarađujući sa Saudijskom Arabijom i drugim proizvođačima nafte u smanjenju proizvodnje ovog energenta i održavanju određenog nivoa cene. Iako je izvoz nafte najveći izvor prihoda ruske države, Moskva je obuzdavala svoju proizvodnju čime je jačala savezništvo s Rijadom, ali i održavala u životu inače krhku američku industriju „frekinga“. Sve to vreme Vašington je energetiku koristio kao političko i ekonomsko oružje, pre svega upravo protiv Rusije, između ostalog uvođenjem sankcija kako bi se sprečio završetak projekta „Severni tok 2“. Vašington se prema Moskvi odnosio kao prema rivalu, najblaže rečeno, dok je Kremlj uporno govorio o „partnerskim“ odnosima. Sada je tome, očito, došao kraj. Moskva ne želi više da na svoju štetu indirektno protežira američku naftnu industriju.
Stvar je, naime, u tome da je američka nafta proizvedena iz škriljaca znatno skuplja od nafte dobijene iz drugih izvora kojim raspolažu Rusija, Saudijska Arabija, Venecuela i drugi veliki proizvođači ovog energenta. Proizvodnja nafte „frekingom“ postaje neisplativa ukoliko cena tog energenta na svetskom tržištu padne ispod 50 dolara. Upravo to se desilo usled pada potražnje izazvanog virusom korona, pošto je cena nafte početkom marta pala na 45,27 dolara po barelu, a cilj sastanka u Beču bio je vraćanje cene na iznad Vašingtonu prihvatljivih 50 dolara tako što bi članice OPEK-a i Rusija dodatno smanjile svoju već prigušenu proizvodnju. To Moskva nije mogla da prihvati – da smanji svoju proizvodnju da bi „partner“, koji čini sve da jeftin ruski gas potisne sa evropskog tržišta kako bi ga zamenio svojim, znatno skupljim, mogao da nastavi da prodaje svoju, takođe skuplju, naftu.
„Kremlj je odlučio da žrtvuje OPEK Plus kako bi uništio američke proizvođače nafte iz škriljaca i kaznio SAD zbog ugrožavanja ’Severnog toka 2’“, rekao je za „Blumberg“ predsednik Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose iz Moskve Aleksandar Dinkin, dodajući da je „bi uznemiravanje Saudijske Arabije moglo biti rizično, ali je ruska strategija trenutno takva – fleksibilna geometrija interesa“. Ova procena, reklo bi se, samo je delimično tačna. Pre svega Rusija je odbila da dodatno smanji svoju proizvodnju, a ne da je još poveća – to je učinila Saudijska Arabija najavivši da bi do aprila proizvodnju mogla povećati sa sadašnjih 9,7 miliona barela dnevno na deset miliona, a potom i na rekordnih 12 miliona, što bi tržište nafte gurnulo u do sada neviđeni haos, s obzirom na to da je od 6. do 17. marta samo sa ovim najavama cena nafte pala sa pomenutih 45 dolara za barel na ispod 30 dolara. Dakle, metak u srce američke naftne industrije nije ispalila Rusija svojim nesmanjivanjem proizvodnje nego Saudijska Arabija najavom da će zbog toga proizvodnju povećati. Ako sledimo Dinkinovu logiku, situacija s naftom sada je slična sa onom u vezi s predsednikom Turske i izbeglicama – naljutio se na Moskvu pa kaznio EU. Sada je Moskva naljutila Rijad koji se sveti Americi…

STVAR IZDRŽLJIVOSTI Pitanje nad pitanjima sada nije ko je ispalio koji metak u čijem pravcu, i gde je taj metak rikošetirao, nego ko koliko dugo i sa kakvim posledicama može da izdrži aktuelnu situaciju. „Goldman Saks“, koji procenjuje da bi cena nafte u narednom periodu mogla da padne i na 20 dolara po barelu, upozorava da se radi o „povratku na pravila ’novog naftnog poretka’ (stvorenog američkom revolucijom ’frekinga’) u kojem proizvođači jeftine nafte povećavaju proizvodnju kako bi primorali one sa skupljom proizvodnjom da smanje svoju“. Što se Rusije tiče, tamošnje ministarstvo finansija saopštilo je 9. marta da bi država mogla prebroditi između šest i deset godina sa cenama nafte od 25 do 30 dolara po barelu i mogla očuvati makroekonomsku stabilnost zahvaljujući Nacionalnom fondu bogatstva, koji je 1. marta raspolagao sa više od 150 milijardi dolara, ili 9,2 posto bruto domaćeg proizvoda. Ovo je ostvareno zahvaljujući prodaji američkih obveznica i gomilanju zlata u koje se ruska država upustila pre dve godine obezbeđujući tako likvidnost i tokom crnih vremena.
Upitno je pak šta će se desiti s američkom „freking“ industrijom. Kako navodi sajt specijalizovan za tržište nafte „Oilprajs“, „američka naftna industrija nalazi se u istorijskoj krizi“ koja „sadrži sastojke za mnogo veći kolaps od onog iz 2008“. „U to vreme snažna recesija u globalnoj ekonomiji napravila je rupu na tržištu (nafte), ali je OPEK odgovorio smanjenjem proizvodnje. Ovoga puta postoji isti potencijal za ekonomski krah, ali se istovremeno vodi rat oko cena nafte“, navodi se u analizi i dodaje: „Pre deset godina industrija ’frekinga’ jedva da je i postojala, a pad cena nafte ublažio je udar na američku ekonomiju čineći energente jeftinijim. Danas bi propast tržišta nafte mogla vrlo brzo da Teksas, Severnu Dakotu i Apalački region (istok SAD) kao i druga mesta baci u duboku recesiju.“ „Nijedna od kompanija s kojima sarađujemo ne može da izdrži više od nekoliko meseci sa cenom od 35 dolara za barel“, rekao je za „Blumberg“ Džon Mid iz investicione banke „Džonson, Rajs end Ko“, dok je glavni novinar „Blumberga“ za pitanja energetike Havijer Blas ocenio da američki sektor naftnih škriljaca prolazi kroz „kompletno krvoproliće“ i biva „totalno uništen“. Sličnog je mišljenja i Amrita Džen, glavni analitičar konsultantske kuće „Enerdži aspekts“: „SAD će ovde biti kolateralna šteta. Ovdašnji proizvođači će veoma propatiti. Za njih trenutno nema novca. Ovo će ih zaista uništiti.“ Doista, dok Rusija jasno i nedvosmisleno stoji iza svoje naftne industrije sa unapred pripremljenim fondovima, veliko je pitanje hoće li Donald Tramp pritrčati u pomoć svojim „frekerima“. „Vašington post“ navodi da Bela kuća razmatra paket pomoći za američku industriju naftnih škriljaca, ali da se ta „ideja suočava sa brojnim preprekama i da ima male šanse da preraste u zakon“.
Ekonomski, pozicija Saudijske Arabije je u ovom momentu najlagodnija i ona se kroz turbulentni period koji predstoji može izvući bez većih gubitaka iako će svakako imati gubitaka zbog niže cene nafte, jer uprkos povećanju proizvodnje, ona ima ozbiljna ograničenja u izvozu svoje nafte koja se najvećim delom transportuje tankerima kojih ima toliko koliko ih ima.
Izvesno je da će iz sadašnjeg „energetskog rata“ najviše štete izvući SAD, koje će ponovo morati da ulažu ogromne svote novca da bi rehabilitovale svoju industriju nafte iz škriljaca, ako ona uopšte preživi. Zahvaljujući ogromnim rezervama zlata i novca ostavljenog najverovatnije upravo za ovakve „crne dane“, Rusija će lako obnoviti svoj privredni rast, dok se njeni sada naizgled ugroženi odnosi sa Saudijskom Arabijom u budućnosti mogu lako popraviti i dodatno poboljšati, posebno ako se uzme u obzir sve veći uticaj Moskve na Bliskom istoku, dok se američki sve više smanjuje, kao i činjenica da jedino Moskva može obuzdati najvećeg saudijskog rivala – Iran.