Zagonetka ostaje

Koja su nova ustavna rešenja zbog svojih kontradiktornosti izazivala nedoumice ne samo u široj već i u stručnoj pravničkoj javnosti

Prošlo je mesec dana od pokretanja revizije više od šestine članova važećeg Ustava Ruske Federacije, a „ustavna reforma“, rečju glavnog urednika „Ruske narodne linije“ Anatolija Stepanova, „ostaje zagonetka za javnost“. Nezavisno od toga što većini nije potpuno jasan ratio legis pojedinih novih ustavnih rešenja, Stepanov je siguran da se Putin odlučio da „pomoću ustavne reforme slomi Sistem ili da makar unese u njega disbalans, kako bi naterao elitu ne samo da se zamisli već i da se ozbiljno uplaši“. Kao primer novih kontradiktornih rešenja organizacije vlasti koja izazivaju nedoumice i u široj, i u stručnoj pravničkoj javnosti najčešće se navode propisi kojima se, s jedne strane, jača uticaj Državne dume na Vladu, čime se u sadašnji polupredsednički sistem unose izvesni elementi parlamentarizma, dok se, s druge strane, predlaže novo širenje nadležnosti predsednika države. [restrict]

ISPRAVLJANJE NEDOSLEDNOSTI Prema važećoj odredbi člana 103 Ustava RF predviđeno je da Duma, kao donji dom federalnog zakonodavnog tela, „daje saglasnost predsedniku Ruske Federacije za imenovanje predsednika Vlade Ruske Federacije“. Duma nema mogućnost da sama istakne svog kandidata za predsednika Vlade, već samo može da pruži ili uskrati saglasnost kandidatu koga isključivo predlaže predsednik države. Ukoliko Duma tri puta uzastopno ne da saglasnost kandidatu za predsednika Vlade koga predloži predsednik RF, tada se raspušta Duma i raspisuju se izbori. Novom izmenjenom tačkom a), stava 1, člana 103 predviđa se da Duma „utvrđuje kandidata za predsednika Vlade Ruske Federacije“. Da je predloženim ustavnim rešenjima uloga donjeg doma federalnog parlamenta pri izboru Vlade značajno proširena nauštrb postojećih ovlašćenja predsednika Ruske Federacije, vidi se po tome što bi i kandidate za zamenike predsednika Vlade i federalne ministre na predlog predsednika Vlade „utvrđivala“ Duma, a ne kao do sada predsednik RF. Time je na izvestan način ispravljena nedoslednost postojećeg modela prema kome Duma može da izglasa nepoverenje Vladi (član 117), ali je potpuno isključena iz postupka izbora njenih članova, dok je kod izbora predsednika Vlade svedena na poziciju „uzmi ili ostavi“.

Kada je u pitanju izbor članova Vlade, novom tačkom člana 102 Ustava predviđen je jedan izuzetak, prema kome predsednik RF zadržava ovlašćenje da posle „konsultacija“ sa članovima gornjeg doma federalnog parlamenta – Saveta Federacije – utvrdi kandidate za ministre koji će voditi resore spoljne politike, bezbednosti, odbrane i pravde. Stavljanje vojske i diplomatije u isključivu nadležnost šefa države ima u ruskoj ustavnosti dugu tradiciju, preuzetu iz pruskog ustavnog modela organizacije vlasti, zbog čega su se i prema prvom ustavu Carske Rusije od 1906. godine ovi resori nalazili van kontrole ondašnjeg dvodomnog parlamenta.

SISTEM KOČNICA I RAVNOTEŽE Osim toga, predsednik Ruske Federacije će i dalje prema članu 80 Ustava RF „utvrđivati osnovni pravac unutrašnje i spoljne politike države“, što je u zemljama s bicefalnom egzekutivom redovna nadležnost predsednika Vlade. Kada se tome doda da Duma ne raspolaže efikasnim sredstvima parlamentarne kontrole nad radom Vlade, kakva su pre svega interpelacija, pravo ankete i istrage, novo ustavno ovlašćenje Dume da utvrđuje kandidate za predsednika, zamenike i ministre Vlade RF, koji ne pripadaju resorima rezervisanim za predsednika države, nije po svom dometu takvo da bi moglo da se zaključi kako je već započeo preobražaj ruskog polupredsedničkog sistema u parlamentarni. Pre bi se moglo zaključiti kako se novim rešenjima, po uzoru na američki sistem „kočnice i ravnoteže“, u odnosima između predsednika RF i domova federalnog parlamenta unosi dodatna ravnoteža ustavnih ovlašćenja i političke moći i time bar donekle koriguje sadašnja ustavna pozicija predsednika države formulisana 1993. godine u uslovima Jeljcinove spolja podržane predsedničke diktature. Ublažavajući postojeću dominantnu poziciju predsednika RF u odnosu na Dumu kada je u pitanju izbor Vlade, Putin je, po svemu sudeći, samo naznačio jedan od mogućih pravaca u kojima u budućnosti može da evoluira ruski politički sistem.

NEDOUMICE U JAVNOSTI Predloženim izmenama i dopunama Ustava, Putinova radna grupa je dodatno afirmisala ulogu organa koji je bio najveća žrtva Jeljcinove predsedničke diktature, pošto je bio konstituisan tek dve godine nakon donošenja Ustava od 1993. Reč je o Ustavnom sudu Ruske Federacije. Prema novim odredbama članova 107 i 108 Ustava predsednik RF je ovlašćen da pre proglašenja zakona pokrene postupak ocene ustavnosti običnog federalnog zakona ili ustavnog zakona. Uzor za uvođenje preventivne kontrole ustavnosti zakona Putinovi ustavopisci su izgleda pronašli u odredbama važećeg Ustava Francuske koje uređuju istovetnu nadležnost Ustavnog saveta, kao i u propisu koji daje ovlašćenje predsedniku Pete Republike da pokrene postupak preventivne kontrole ustavnosti zakona.

Predlog da se postojećim federalnim organima vlasti pridoda kao novi organ Državni savet, izazvao je brojne nedoumice u javnosti. Već nadležnost Državnog saveta da usklađuje rad svih drugih federalnih organa vlasti, kako bi se uspešno realizovali osnovni ciljevi unutrašnje i spoljne politike i prioriteti socijalno-ekonomskog razvitka države, bila je dovoljna da se njegovo uvođenje poveže s potrebom obezbeđivanja nove važne državne funkcije za Putina posle 2024. godine. Pri tome se zanemaruju ocene onih stručnjaka koji ne gledaju blagonaklono na predložene ustavne promene, kakav je sekretar Ustavne komisije s početka devedesetih Oleg Rumjancev, koji priznaju potrebu osnivanja jednog takvog kolektivnog „politbiroa“, koji se čini neophodnim u velikoj državi sa glomaznom organizacijom vlasti, radi koordinacije stavova i rada različitih grana vlasti i civilnih i bezbednosnih struktura.

PRAVCI EVOLUCIJE POLITIČKOG SISTEMA Iako se u predloženim ustavnim rešenjima tek mogu naslutiti budući pravci evolucije ruskog političkog sistema, Putinov ustavni blickrig je već, rečju A. Stepanova, uneo takav disbalans u Sistem koji je ozbiljno zaustavio subverzivnu aktivnost tzv. sistemskih liberala i istovremeno otvorio vrata političkom opštenju šefa države i naroda. Tako se ovih dana uveliko govori o potrebi da se u novoj preambuli Ustava RF brak definiše kao zajednica muškarca i žene, što je među prvima istakao poznati pravoslavni delatnik K. Malofejev, a podržao potpredsednik Dume Petar Tolostoj, ocenjujući kako se takvom tradicionalnom definicijom braka „stvara barijera za sprečavanje pokušaja dodeljivanja nekakvih posebnih prava osobama netradicionalne LGTB orijentacije“.

U isto vreme je u Dumi konačno propao pokušaj Oksane Puškinove, poslanika Jedinstvene Rusije i nekadašnje saradnice Borisa Berezovskog, da progura antiporodični Zakon o borbi protiv nasilja u porodici.

Ovu veliku simboličnu pobedu u federalnom parlamentu nad pobornicima antiporodične ideologije u okvirima Jedinstvene Rusije zasenila je, nažalost, druga vest koja pokazuje koliko je Rusiji danas nužna radikalna revolucija „s vrha“ najavljena Putinovom ustavnom reformom.

SPOLJNA EKONOMSKA ZAVISNOST? Prema informacijama TV Carigrad, prodajom od strane banke VTB Holdingu En+ kompanija „Rusal“ i „Evrosibirenergo“, koje su nekada bile u većinskom vlasništvu Olega Deripaske, brojne sibirske hidroelektrane i najveći deo rudnika boksita i aluminijumske industrije došli su 6. februara u ruke direktora iz SAD i Velike Britanije bliskih Rotšildima, sa lordom Gregorijem Barkerom na čelu. Uz to je ova transakcija plaćena kreditom „Sberbanke“. S tim u vezi, istraživanja finansija Ruske Carevine pre Prvog svetskog rata iz pera Olge Četverikove ubedljivo pokazuju da reforma pravnog i političkog sistema u uslovima spoljne ekonomske zavisnosti, kao ona koju je izveo car Nikolaj II 1906. godine, ne može da pruži očekivane rezultate i spreči iz inostranstva planiranu i koordiniranu revoluciju „odozdo“.        

[/restrict]