Učitavanje mogućeg smisla – BOŽIĆ BEZ ISUSA

Briselski ustav je izbegao pominjanje hrišćanske tradicije evropske kulture, što ne može izmeniti vekovno iskustvo kolektivnog pamćenja, i moralni kodeks po kome se nesvesno upravljamo, te od predaka usvojena merila za razlikovanje dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži

Prođoše zimski praznici. Sanju i mene oni, više nego išta drugo, podsetiše da smo tuđinci u sredini u kojoj decenijama pristojno, i manje-više udobno, živimo. Tuđinci ne samo zbog kalendarske razlike između „njihovog“ i „našeg“ Božića nego i zbog duha u kome se ti datumi obeležavaju. Dok su nam deca bila mala, to smo slabije uočavali. Trudili smo se da svoju neprilagođenost zataškamo kako se oni, u školi i među vršnjacima, ne bi osećali uskraćeni i obeleženi. Kitili smo novogodišnju jelku zatrpanu poklonima, a imali su, sedam dana kasnije, šta da nađu i u slami ispod nevelikog badnjaka donetog iz obližnje šume. Kad je o praznicima reč, njih u detinjstvu nikad nije mnogo, a ni poklona, korisnih ili samo lepih, nikad previše.
Naša deca sad su odrasli mladići, smelo koračaju kroz život, pa smo odustali od kićenja jelke i dvostrukog zimskog svetkovanja. Božić, po julijanskom kalendaru, obeležavamo onako kako smo u detinjstvu, ona u Bosni, a ja u Srbiji, od odraslih primili, a javnu predstavu koja se oko nas izvodi pratimo očima znatiželjnih gostiju. Pripreme za praznike po gregorijanskom kalendaru počinju još u novembru, kao najava nekog paganskog običaja, kao replika saturnalija. Govori se o svemu i svačemu, osim o rođenju Bogomladenca. On je prećutno odstranjen. Da čudna li Božića u kojem se Isus ne pominje…
Ja sam tu naopakost prvi put uočio šezdesetih godina prošlog veka, rešavajući ukrštene reči u nekim novinama. Za kolonu uspravno bila je predložena definicija „laički praznik“. Četiri slova, šta bi to moglo biti? Popunim ono što je bilo u vodoravnim kvadratima, i pojavi se rešenje. Noël, to jest Božić. Etimološki, reč drži vezu sa Natalis, ono što se odnosi na rođenje, Roždestvo, ali glava običnog čoveka nije ispunjena ovom vrstom lingvističkih asocijacija. Noël je i lično ime, Rodosav, Roćko, Rođo…
U međuvremenu shvatih da je definicija iz ukrštenice bila ispravna. Laički praznik, pa da: svetovna, narodna, necrkvena fešta. Njen istorijski povod je zatamnjen, i pominje se jedino na slabo posećenim crkvenim službama.
Kako se i zašto ovo dogodilo, dugačka je pripovest, nadahnuta racionalizmom 18. veka, antiklerikalnom revolucijom, gresima samog klera, proces formalno potvrđen odvajanjem crkve od države pre stotinak godina, zapečaćen bezdušnim materijalizmom našeg doba. Zaključak o konačnoj dekristijanizaciji i potpunom razduhovljenju bio bi površan i brzoplet: te su reči prejake i zbog toga netačne. Ljudska duša je duboka, slojevita i raspeta protivrečnostima, da bismo o njoj sudili na osnovu spoljašnjih utisaka i vidljivih manifestacija. Svet se odbio od crkvenog života, ali ne i od osnovnih postavki hrišćanskog humanizma. On je tu vrstu uputstava upio u sebe, nosi je u krvi, sa njima diše, razume ih i onda kad ih krši. Na plemenita načela se, znamo, ponekad pozivaju hipokriti, dok se dobrota očuvala i u obezboženima. Briselski ustav je izbegao pominjanje hrišćanske tradicije evropske kulture, što ne može izmeniti vekovno iskustvo kolektivnog pamćenja, i moralni kodeks po kome se nesvesno upravljamo, te od predaka usvojena merila za razlikovanje dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži. Većina ljudi, ovde kao i kod nas, nije izgubila najvažnije hrišćanske orijentire u suđenju i postupanju. Zahvaljujući tim, nasleđenim parametrima, i pored svih rugoba politikom zagađene svakidašnjice, i ja sam, u zemlji Paskala i Bodlera, proživeo četrdesetak mirnih i dobrih godina, među ljudima koji su mi, u teškim situacijama, priticali u pomoć.
Ostalo je ulična predstava, sad zanimljiva, sad dosadna, ponekad smešna ili detinjasta. Tu, pre svega, imam na umu karnevalsku atmosferu zimskih praznika. U njoj se daju naslutiti odjeci iz pradavnih vremena, teskobna zebnja pagana da bi, sa okončanjem godišnje rotacije, moglo doći do katastrofe, a kad bi se to izbeglo, odjeci lude radosti zbog obrta što ga najavljuje zimski solsticij. Polugladni i odasvud ugroženi, ljudi su golim okom, iz dana u dan, pratili smrkavanje godine, urušavanje vremenskog toka. I onda se, na vrhuncu kratkodnevice, oko 25. decembra po današnjem računanju, dešavalo čudo: polutama se počinjala razdanjivati, dani dužati i rasvetljavati, obećavajući dolazak novih zemaljskih plodova. Ko se takvoj navali svetlosti ne bi radovao! Slavlju su se, u četvrtom veku naše ere, priključili Hristovi sveštenici, sa podsećanjem da je i Isus rođen u to vreme, pa ga, kao obnovitelja večnog života, možemo pozvati na proslavu. Onome, ko je pobedio smrt, za slavskim stolom je pripalo počasno mesto.
Pripremajući se, nedeljama, za doček Božića i Nove godine, današnji Francuzi najviše govore o hrani, oštre se za ono što će jesti i piti. Hrana, svakako, ide u red ovozemaljskih čudesa; bez nje nema života i bogatog slavlja. Kod Francuza su, i inače, poštovanje svih vrsta namirnica, briga oko njihovog pripremanja, prešli u kult koji nigde drugde u svetu nisam sreo. I Srbi imaju mitologiju božićne pečenice i svega što uz to ide, zaključno sa rasolom za trežnjenje, ali kod Gala to se uznelo u nebeske visine, prešlo u ideološku svesnost i samouverenost. Hrana, i šansone su dve ispitne teme u kojima se razotkriva njihova ljudskost u punoj lepoti i istinitosti. Kroz šansone su, u 19. i 20. veku, jedni drugima rekli sve što im je ležalo na srcu. Pisce tekstova za pevanje slave kao grands poètes, a na pomen nekih običnih jela lica im se ozare.
Tako je bilo i ove godine. Nedeljama, na malim ekranima, na pijacama, po novinama, samo su se jela pominjala. Neupućeni posmatrač je mogao pomisliti da su cele godine gladovali ili postili, iako je post ukinut šezdesetih godina prošloga veka, i sveo se na dobrovoljno izbegavanje slatkiša i uzdržavanje od gledanja televizije. Dimljenog lososa, po pristupačnoj ceni, ima preko cele godine, a ispada da tek za praznik on dobija najlepši ukus i miris. Pa tek guščija džigerica! Nekad sam je, na Kalenića pijaci, viđao u grdnim komadima; naše debeljuškaste prečanke nisu znale da se to, sa druge strane Alpa, deli kao pričešće upakovano u plastični omot, ili zatvoreno u teglice. Pa ostrige, školjke, langusti, ikra od lososa, ponekad i kavijar… Stiče se utisak da to nisu jela sa stvarne trpeze, nego uzvišene apstraktne zamisli, estetski ideali an sich, a zimski praznici pozorje ispoljavanja jedne duhovne opsesije. U dva pretpraznična meseca, u trgovinama običnih kao i izabranih namirnica, egzotičnog voća i povrća, te u prodavnicama prigodnih poklona, ostvari se i do 40% godišnjeg prometa. Što se primljenih poklona tiče, oko 400.000 paketića se, prvog dana po Božiću, vraća u prodavnice, ili se preko interneta zamenjuje i preprodaje za ono što je poklonoprimaocu uistinu potrebno. Darovi su izgubili simbolični smisao ukazivanja pažnje i pretvorili se u golu novčanu vrednost. Poklonu se još kako gleda u zube, po merilima ledene merkantilne logike. Uzalud je Isus isterao trgovce iz hrama: oni mu se, sada, na sve strane svete. Ko gleda život kroz paru, Bogočoveka neće videti. Ispred obližnje katedrale podignute u 12. veku, do pre desetak godina, crkvena vlast je običavala da improvizuje staju, sa magarcem, kravom, ovcama i slamom razastrtom po kaldrmi. Posle je to ukinuto, „zbog nedostatka sredstava“ i da se ne bi vređala osećanja drukčije verujućih.
Sve to, srećom, nije Sanjin i moj problem. Između Svetog Nikole i Svetog Save ostalo je dovoljno prilika za kućno slavlje. Poklone razmenjujemo cele godine, kad kome šta ustreba, a deci je majka, dok su bili mali, napominjala da je 7. januara, pored oraha i čokolade koju nađu u slami, najveći poklon ono što se pre dve hiljade godina u Vitlejemu dogodilo.