Tragom nasleđa peredvižnika

LIKOVNA OKUPLJANJA POD ZNAKOM UDRUŽENJA „VUKADINOVIĆ“

Pouke jedne izložbe u Ruskom domu u Beogradu: Umetnici s Bliskog i Dalekog istoka i oni iz zemalja Istočnog bloka, nekada socijalističkih, ako već na međunarodnoj sceni ne mogu da se izjednače sa zapadnim, angloameričkim, trebalo bi – po ugledu na državno-crkveni vaskrs postsovjetske Rusije – da izgrade samostalni sistem vrednosti, bez osvrtanja na zapadni

Živimo u brzom, predapokaliptičnom, možda poslednjem vremenu, u kome se još pamti čovek a ne kiborg, genetski izmenjen i „poboljšan“ organizam. Perspektiva podljudskosti a ne nadljudskosti, čini da zapadni umetnici prelaze na genetske antilikovne eksperimente, rad sa robotima, elektronikom ili visokodigitalnom tehnologijom. Suprotnost vladajućoj estetici nije u povratku prirodi ili šamanskom (neo)paganizmu. Sada je, a tako će biti i u budućnosti, najrevolucionarnije umetničko delo klasična slika. Za nju su potrebna zamašna znanja, jer ona ima svoje zakonitosti i logiku nastanka.
Jedan turski umetnik nedavno je javno protestovao zbog diskriminacije istočnih stvaralaca u zapadnom galerijskom sistemu, na tržištu, u publicistici i medijima. Tu, međutim, treba videti i drugu mogućnost. Ako već umetnici s Bliskog i Dalekog istoka i oni iz zemalja Istočnog bloka, nekada socijalističkih, ne mogu ni na koji način da se izjednače sa zapadnim, angloameričkim, onda treba po ugledu na državno-crkveni vaskrs postsovjetske Rusije izgraditi samostalni sistem vrednosti, bez osvrtanja na zapadni. Istini za volju, treba reći da pojedini značajni slikari ne znaju za granice ni prepreke, pa su kao akademik Petr Timofejevič Stronski rado viđeni u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Japanu.
U tom smislu u Srbiji velika zasluga pripada Đorđu Vukadinoviću, kulturnom pregaocu, koji okuplja dobre slikare i vajare iz Srbije, Crne Gore, BiH, Rusije, Belorusije, Ukrajine, Gruzije, Jermenije, Kazahstana i Turske, čije je osnovno polazište znanje ruskog jezika i kontakti s umetnicima širom bivšeg Sovjetskog Saveza. Njegovi simpozijumi likovnih stvaralaca i izložbe prerastaju u međunarodne likovne događaje. Izbor slika s tih okupljanja mogao se videti u Galeriji Ruskog doma. Andre Breton, papa nadrealizma, tvrdio je da će „u budućnosti umetnost biti konvulzivna ili je neće ni biti“. Umesto grčevitosti, agresivnosti i estetike šokantnog, koji sveprisutnošću suprotno Bretonovim očekivanjima umetnost vode ka dosadi i odumiranju, jer publika brzo ogugla na vizuelne dosetke za koje ne treba nikakvog unošenja u finese i poetiku, stvaraoci sa Istoka zagovaraju potpuno drugu pojavnost – smirenost, ljudskost i bogotražiteljstvo. Pozivaju posmatrače da im se priključe na tom putu ka višim, ne samo duhovnim vrednostima, putu koji su mnogi napustili, ne našavši ništa u zamenu.

RUSKO MAJSTORSTVO Novi sazivi stranih i srpskih slikara pod rukovodstvom Đorđa Vukadinovića protiču, kao i više prethodnih koje organizuje od 2013. godine, u znaku uspostavljanja umetničkih vrednosti, s tom razlikom što su podignuti na još viši vrednosni nivo po broju učesnika i kvalitetu radova. Na okupljanja u Srbiji i Crnoj Gori odazivaju se sada značajni umetnici, profesori i akademici, vešti slikari, od kojih pojedini imaju dela otkupljena po visokim cenama na zapadnim aukcijama. Najviše je srpskih i ruskih slikara a estetika decenijama pa i vekovima razvijana u Rusiji ima odraz i na umetnost Belorusije, Ukrajine, Jermenije, Gruzije i azijskih zemalja, čije stvaraoce Vukadinović takođe okuplja.

Rusija je slavna po ikoni, avangardi i realističkom slikarstvu, koje se neguje od 19. veka do socijalističkog realizma i naših dana. Bilo je često napadano na Zapadu kao ideološki obojeno političko slikarstvo, kao da na Zapadu nije postojala i još uvek postoji moralno i politički podobna umetnost u vidu apstrakcije, tog zapadnog vida socrealizma, koji je sada smenio na državnom nivou pomognuti konceptualizam. Malo ko je svestan danas da su peredvižnici, vodeći ruski realisti, u svoje vreme bili avangardna formacija. Mnogi strani posetioci ulaze oholo u Tretjakovsku galeriju, preponosni na svoju umetnost 19. veka, ali nijedan ne izlazi nezadovoljan. Samo u opusu Mihaela Vrubelja, ispred čijih je slika Pikaso satima stajao, kriju se osim realizma i simbolizma predstojeći kubizam i futurizam, a tu su i mnogi neotkriveni geniji poput Kuindžija. Pojedinci s pravom smatraju da je ruski impresionizam bolji od francuskog, ako ništa drugo ruski majstori su zanatski školovaniji. Upravo to majstorstvo velike ruske škole u mnogim vidovima stvaralaštva traje do danas i prenosi se na bugarsku, kinesku i severnokorejsku umetnost, obeležavajući i rad umetnika koje okuplja Đorđe Vukadinović.

… I SRPSKA „ŠKOLA“ Gde su u svemu tome srpski umetnici? Naše slikarstvo takođe, osim modernizma koji se oslanja delom na zapadnoevropsko a delimično na vizantijsko i mediteransko nasleđe, koje seže do antičkih i praistorijskih izvora (za ćirilicu je znala vinčanska kultura, hiljadu godina pre mikenskih pisama linearno A i linerano B), svoj stvaralački identitet pronalazi u realizmu. U Srbiji se razvila originalna forma zavičajnog realizma, drugačija od bilo čega na Zapadu i Istoku, ali i jedna od najsnažnijih svetskih škola likovne fantastike koja možda i nije glavno obeležje srpske umetnosti. Bez čvrste školske vežbe, srpske umetničke akademije razvijale su pre svega individualnost, naši slikari su svaki za sebe posebni, ne vidi se kao kod ruskih pripadanje istom stilu i školi, ali ta sloboda krije opasnost da se sadašnjim sve otvorenijim popuštanjem kriterijuma na visokoškolskim ustanovama zatre solidan zanat, što umetnost prvo mora da bude, a što ruska i njima gravitirajuće kulture obezbeđuju. Zato je važno postojanje ovakvih likovnih kolonija u vidu prožimanja i bogaćenja vrednosti.
Likovne optike s kolonija Vukadinović posve su različite, od lirske apstrakcije, ekspresionizma, simbolizma, fantastike do poetskog realizma i tipičnog realizma ruske škole, koji vekovima unazad obeležava ne samo rusku umetnost, šireći se do Srbije na zapadu. Taj program odslikavanja stvarnosti, njenog odraza u likovnom delu, velika je snaga, matica istočne umetnosti, ali i slabost kada se pretvori u prosečno sledbeništvo škole, program i manir. Naši slikari nemaju takav zanat, ali je tome odgovarajući stepen njihove slobode i originalnosti izraza. Najvažnije je da svi umetnici koje Vukadinović bira deluju u slavu Njenog veličanstva Slike.