Трагом наслеђа передвижника

ЛИКОВНА ОКУПЉАЊА ПОД ЗНАКОМ УДРУЖЕЊА „ВУКАДИНОВИЋ“

Поуке једне изложбе у Руском дому у Београду: Уметници с Блиског и Далеког истока и они из земаља Источног блока, некада социјалистичких, ако већ на међународној сцени не могу да се изједначе са западним, англоамеричким, требало би – по угледу на државно-црквени васкрс постсовјетске Русије – да изграде самостални систем вредности, без освртања на западни

Живимо у брзом, предапокалиптичном, можда последњем времену, у коме се још памти човек а не киборг, генетски измењен и „побољшан“ организам. Перспектива подљудскости а не надљудскости, чини да западни уметници прелазе на генетске антиликовне експерименте, рад са роботима, електроником или високодигиталном технологијом. Супротност владајућој естетици није у повратку природи или шаманском (нео)паганизму. Сада је, а тако ће бити и у будућности, најреволуционарније уметничко дело класична слика. За њу су потребна замашна знања, јер она има своје законитости и логику настанка.
Један турски уметник недавно је јавно протестовао због дискриминације источних стваралаца у западном галеријском систему, на тржишту, у публицистици и медијима. Ту, међутим, треба видети и другу могућност. Ако већ уметници с Блиског и Далеког истока и они из земаља Источног блока, некада социјалистичких, не могу ни на који начин да се изједначе са западним, англоамеричким, онда треба по угледу на државно-црквени васкрс постсовјетске Русије изградити самостални систем вредности, без освртања на западни. Истини за вољу, треба рећи да поједини значајни сликари не знају за границе ни препреке, па су као академик Петр Тимофејевич Стронски радо виђени у САД, Немачкој, Француској, Италији и Јапану.
У том смислу у Србији велика заслуга припада Ђорђу Вукадиновићу, културном прегаоцу, који окупља добре сликаре и вајаре из Србије, Црне Горе, БиХ, Русије, Белорусије, Украјине, Грузије, Јерменије, Казахстана и Турске, чије је основно полазиште знање руског језика и контакти с уметницима широм бившег Совјетског Савеза. Његови симпозијуми ликовних стваралаца и изложбе прерастају у међународне ликовне догађаје. Избор слика с тих окупљања могао се видети у Галерији Руског дома. Андре Бретон, папа надреализма, тврдио је да ће „у будућности уметност бити конвулзивна или је неће ни бити“. Уместо грчевитости, агресивности и естетике шокантног, који свеприсутношћу супротно Бретоновим очекивањима уметност воде ка досади и одумирању, јер публика брзо огугла на визуелне досетке за које не треба никаквог уношења у финесе и поетику, ствараоци са Истока заговарају потпуно другу појавност – смиреност, људскост и боготражитељство. Позивају посматраче да им се прикључе на том путу ка вишим, не само духовним вредностима, путу који су многи напустили, не нашавши ништа у замену.

РУСКО МАЈСТОРСТВО Нови сазиви страних и српских сликара под руководством Ђорђа Вукадиновића протичу, као и више претходних које организује од 2013. године, у знаку успостављања уметничких вредности, с том разликом што су подигнути на још виши вредносни ниво по броју учесника и квалитету радова. На окупљања у Србији и Црној Гори одазивају се сада значајни уметници, професори и академици, вешти сликари, од којих поједини имају дела откупљена по високим ценама на западним аукцијама. Највише је српских и руских сликара а естетика деценијама па и вековима развијана у Русији има одраз и на уметност Белорусије, Украјине, Јерменије, Грузије и азијских земаља, чије ствараоце Вукадиновић такође окупља.

Русија је славна по икони, авангарди и реалистичком сликарству, које се негује од 19. века до социјалистичког реализма и наших дана. Било је често нападано на Западу као идеолошки обојено политичко сликарство, као да на Западу није постојала и још увек постоји морално и политички подобна уметност у виду апстракције, тог западног вида соцреализма, који је сада сменио на државном нивоу помогнути концептуализам. Мало ко је свестан данас да су передвижници, водећи руски реалисти, у своје време били авангардна формација. Многи страни посетиоци улазе охоло у Третјаковску галерију, препоносни на своју уметност 19. века, али ниједан не излази незадовољан. Само у опусу Михаела Врубеља, испред чијих је слика Пикасо сатима стајао, крију се осим реализма и симболизма предстојећи кубизам и футуризам, а ту су и многи неоткривени генији попут Куинџија. Појединци с правом сматрају да је руски импресионизам бољи од француског, ако ништа друго руски мајстори су занатски школованији. Управо то мајсторство велике руске школе у многим видовима стваралаштва траје до данас и преноси се на бугарску, кинеску и севернокорејску уметност, обележавајући и рад уметника које окупља Ђорђе Вукадиновић.

… И СРПСКА „ШКОЛА“ Где су у свему томе српски уметници? Наше сликарство такође, осим модернизма који се ослања делом на западноевропско а делимично на византијско и медитеранско наслеђе, које сеже до античких и праисторијских извора (за ћирилицу је знала винчанска култура, хиљаду година пре микенских писама линеарно А и линерано Б), свој стваралачки идентитет проналази у реализму. У Србији се развила оригинална форма завичајног реализма, другачија од било чега на Западу и Истоку, али и једна од најснажнијих светских школа ликовне фантастике која можда и није главно обележје српске уметности. Без чврсте школске вежбе, српске уметничке академије развијале су пре свега индивидуалност, наши сликари су сваки за себе посебни, не види се као код руских припадање истом стилу и школи, али та слобода крије опасност да се садашњим све отворенијим попуштањем критеријума на високошколским установама затре солидан занат, што уметност прво мора да буде, а што руска и њима гравитирајуће културе обезбеђују. Зато је важно постојање оваквих ликовних колонија у виду прожимања и богаћења вредности.
Ликовне оптике с колонија Вукадиновић посве су различите, од лирске апстракције, експресионизма, симболизма, фантастике до поетског реализма и типичног реализма руске школе, који вековима уназад обележава не само руску уметност, ширећи се до Србије на западу. Тај програм одсликавања стварности, њеног одраза у ликовном делу, велика је снага, матица источне уметности, али и слабост када се претвори у просечно следбеништво школе, програм и манир. Наши сликари немају такав занат, али је томе одговарајући степен њихове слободе и оригиналности израза. Најважније је да сви уметници које Вукадиновић бира делују у славу Њеног величанства Слике.