Slučaj službenice Mihajlović

U nizu sukoba ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture sa stranačkim i inim personama poslednja afera s hapšenjem visokih rukovodilaca iz njenog resora uveliko joj kreše krila, ma koliko ona bila vešta i umešna da se zaštiti

Još od 2014. godine, kada je stala u red potpredsednika Vlade Srbije, Zorani Mihajlović se iz njene, vladajuće, stranke šalju (in)direktne poruke da nekome smeta, mada ni njena svadljivost za sve to vreme nije bila ništa manja. Setimo se, s predsednikom Tomislavom Nikolićem „ratovala“ je tokom celog njegovog mandata; navodno, još tada je želela predsedničku funkciju. Predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković nazvala ju je „ikebanom“. Sukobljavala se i s ministrima Zoranom Đorđevićem i Aleksandrom Vulinom. Javno je prozivala premijerku Anu Brnabić  zbog transkripta intervjua „Blumbergu“. [restrict]

„LOPUŽA“ I „LAŽOVI“ U SNS-u su je stranački prvoborci, poput Vladimira Đukanovića, od samog ulaska u stranku doživljavali kao strano telo koje moraju da trpe jer iza nje navodno stoje svetski moćnici, da bi vrhunac ove netrpeljivosti izbio na videlo pre nekoliko dana u Skupštini Srbije, kada je ministarka bila izložena salvi uvreda od strane poslanika SRS-a; pored optužbi da je američki i britanski špijun častili su je i epitetom „lopuža“, sve pred očima joj mašući roze ženskim donjim vešom, ali je na te uvrede i sama žestoko odgovorila, odštampanom parolom da su radikali „lažovi“.

HITAN POSTUPAK Upravo je poslednja afera – hapšenje državnog sekretara u Ministarstvu građevinarstva Miodraga Poledice – ponovo otvorila pitanje regularnosti velikih tendera u Srbiji, ali i podrške vladajuće stranke ministarki Zorani Mihajlović.

Državni sekretar ministarstva Miodrag Poledica priveden je, podsećamo, zbog sumnji za zloupotrebu službenog položaja u vezi s javnom nabavkom „Infrastrukture železnice“, baš kao i drugi njen saradnik Miroljub Jevtić, kome su lisice stavljene prošlog meseca zbog mita od „samo 10.000 evra“, jer se smatra da je „dil“ vredeo više miliona, a ne više hiljada evra.

Dok ministarka tvrdi da je reč o političkom obračunu u kome je glavna meta ona, tužilaštvo smatra da je krivična prijava MUP-a dovoljan osnov za pokretanje istrage u slučaju tri hitne nabavke za sanaciju pruga.

Tri posla na sanaciji od državnih železnica dobila je privatna firma ZGOP. Sve tri nabavke sprovedene su po hitnom postupku, odnosno bez javnog poziva. Prema dokumentaciji koju je obelodanio „Insajder“, a na osnovu koje je pokrenuta istraga, svaki put poziv je stizao na adrese dve privatne firme – ZGOP i „Ingrap-Omni“. S njima je rukovodstvo državnog preduzeća „Infrastruktura železnice“ direktno pregovaralo.

Sumnja se, ukazuje „Insajder“, da su direktor državnog preduzeća „Infrastruktura železnice“ Miroljub Jevtić i dvojica njegovih saradnika unapred obavestili direktora ZGOP-a da će dobiti posao, da su mu pomagali da pripremi ponude, a da je firma „Ingrap-Omni“ namerno dostavljala neprihvatljive ponude da bi se stvorio privid konkurencije. U dokumentaciji se navodi da je ukupna ugovorena vrednost za sve tri nabavke oko 390 miliona dinara, i da je „Infrastruktura železnica“ u poslu sanacije tunela na deonici Raška–Kraljevo oštećena za 31,5 miliona dinara, u slučaju deonice Kać–Titel za 22,7 miliona dinara, dok šteta u poslu sanacije infrastrukture na Pančevačkom mostu nije navedena.

I dok za ponašanje direktora Jevtića i sve što mu se stavlja na teret Zorana Mihajlović i ne pokušava da pronađe opravdanje – naprotiv, ministarka pozdravlja rad državnih organa u rasvetljavanju svih činjenica vezanih za ovaj slučaj – u slučaju državnog sekretara Poledice ona je potpuno stala iza njega, izjavljujući da nema nijedan razlog da poveruje da je on umešan u postupke u vezi sa zloupotrebama. Inače, od svih privedenih Tužilaštvo jedino za Poledicu nije tražilo određivanje pritvora, te je on posle saslušanja pušten.

MORALNA ODGOVORNOST Akciju hapšenja treba posmatrati višedimenzionalno, iz prizme aktuelnog političkog trenutka. Da li je posredi pravovremeno zagrevanje za predizbornu i postizbornu kombinatoriku, tako da prljav veš, preko noći, može da ispliva na videlo? Upućeni će oceniti da Aleksandar Vučić, kao šef vladajuće stranke i koordinator službi bezbednosti, na ovaj način šalje signale prvom ešelonu svojih saradnika koji su se otrgli kontroli i koji misle da su članovi Vlade zato što su sami za to zaslužni. Po ovom receptu može da „padne“ svaki član Vlade, bez obzira da li iza njega stoje Amerikanci, Nemci, Englezi ili Rusi.

Državni sekretar je prvi saradnik, ili bolje rečeno asistent ministra. Nadležan je samo za one resorne poslove koji su mu delegirani pisanim ovlašćenjem ministra. Šta nam to govori? Da ne može, tamo neki, činovnik Miodrag Poledica da donosi odluke, daje mišljenja i potpisuje ugovore bez znanja ministarke. Ista situacija je i s direktorom javnog preduzeća Miroljubom Jevtićem, koji je po prirodi posla bio produžena ruka ministarke Mihajlović. Za tu funkciju kandidovala ga je resorna ministarka, ona ga nadzire i u najmanju ruku treba da pokaže bar moralnu odgovornost za izbor nemoralnog i problematičnog saradnika.

ZAPADNA VEZA Lako se može uočiti i da ministarka Mihajlović ima osećaj za tajming, jer se samo dan pošto je uhapšen još jedan njen bliski saradnik u javnosti pojavila zajedno sa američkim ambasadorom u Beogradu Entonijem Godfrijem. Teško da je mogla dobiti jaču javnu podršku u borbi za opstanak u SNS-u i Vladi Srbije.

U javnosti je stvorena fama da iza Mihajlovićeve stoji Zapad, ali i dalje nije jasno da li je to mit ili stvarnost. Šta god da je tačno, ona eventualno strancima može da bude od koristi samo dok je član Vlade i sistemski igrač.

Uprkos tome što je kumulaciju političke i ekonomske moći doživela zahvaljujući SNS-u, zlobni posmatrači političkih prilika kod nas zapažaju da na ministarkinoj slavi, Aranđelovdanu, među gostima u „Hajatu“ nema naprednjaka, ali da su tu ambasadori i strane diplomate. Njoj se u SNS-u ne veruje, jer nije tu izvorno ponikla, nije „organski naprednjak“ već je preletačica iz G17 i u najmutnijim vremenima posle 5. oktobra bila je saradnica Miroljuba Labusa.

U daljoj elaboraciji njenog političkog profila, upućeni zaključuju da njena snaga trenutno leži u intenzitetu štete koju može da napravi naprednjacima, pa čak i u veštački indukovanim simpatijama kod „druge Srbije“ i dela opozicije. Naravno, ne zato što uživa poverenje ovog dela javnosti već zato što bi istupala kao „disident“. Ne treba zaboraviti da je u resoru energetike formirala Antikorupcijski tim, čiji rad je usmeravala prema pojedincima kojima je trebalo „saseći krila“. Potom je u vezi s poslovanjem „Koridora Srbije“ inicirala pisanje izveštaja koji je na volšeban način završio u rukama Velje Ilića. Dakle, u tom strategijskom i taktičkom smislu zna odlično šta i u kom trenutku radi, ali je malo verovatno da tako lako može da nadmudri i Vučića.

Recimo, i pored velike umešnosti, izmakao joj je resor u koji je najviše želela, resor energetike, a da javnost nikada nije saznala kako se to zakulisno zaista dogodilo i ko je „spustio rampu“. Doduše, ne može joj se osporiti ni da u kontinuitetu od 2012. godine dobro „pliva“ u političkim vodama, što se tumači njenom inteligencijom i karakterom jer je, navodno, svaki njen potez prethodno duboko promišljen i sračunat u svetlu vlastite koristi i promocije.

PITANJE NOVCA Tek, imajući u vidu ove događaje, nameće se važno pitanje kojim to novcem ministarka obezbeđuje sav luksuz i raskoš u kome neskriveno uživa? Ministarka građevinarstva često je na meti javnosti jer voli dobar šoping, skupe torbe i cipele, za koje, kako kažu ljudi iz njenog okruženja, ne žali novac. I ništa od ovoga ne bi bilo čudno, i pristajalo bi joj kao ministarki da od svog teško zarađenog novca priušti sebi skupe komade garderobe, da u izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ne stoji da ministarka ima mesečne prihode 0 dinara.

Naime, u poslednjem izveštaju od 26. februara 2019. godine, ministarka ima dva angažmana, i to kao potpredsednik Vlade i ministar u Vladi Republike Srbije, i kao član upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije. Za ove poslove prima 0 dinara.

Možda ona odbija da prima platu od vlade u kojoj radi jer više novca može da zaradi predajući na „Megatrendu“, ali ne zna se o kojoj cifri je reč. Da apsurd bude veći, mnoge njene kolege na tom univerzitetu tvrde da mesecima ne primaju plate, a simptomatično je da uopšte ne daje javnu podršku kolegama, studentima i svom poslodavcu Mići Jovanoviću u periodu kada je „Megatrend“ u fokusu afera.

METE I AMBICIJE U svakom slučaju, ako je suditi po javnim nastupima, ona sebe vidi na mnogo višoj funkciji od ministarske, samo što u aktuelnim političkim okolnostima nije poznata receptura po kojoj takve ambicije može da realizuje. Mesni i opštinski stranački odbori su nukleus svake političke organizacije u srpskoj politici. Međutim, Zorana nema uporište u bazi, ne može da povuče deo članstva i da okrnji stranačku mašineriju. Zato nema i ne može da iznedri svoju frakciju koja bi kratkoročno „okrnjila“ SNS, kao što je to pošlo za rukom Čedomiru Jovanoviću kada je napuštao DS.

Pored slikanja sa američkim ambasadorom, u pravom trenutku po nju daje intervju „Nedeljniku“ u kome privođenje Poledice opisuje kao napad na nju, odnosno tvrdi da nije meta on već ona.

„Ja sam meta! I tu sam. Ne idem nikud. Ako sam ja bilo šta u ovom ministarstvu uradila a da nije u skladu sa zakonom, pa dajte to. Pokažite to! Samo ne želim da moj državni sekretar bude kolateralna šteta. Kao što ni ja sutra ne želim da nekom drugom budem kolateralna šteta. Prepoznajem obrise ko stoji iza toga i verujem da će se vrlo brzo sve videti…!“, izjavila je ministarka.

Iako ministarka Mihajlović nije precizirala čije obrise prepoznaje, činjenica je da je istraga u ovim slučajevima pokrenuta na osnovu krivične prijave Ministarstva unutrašnjih poslova na čijem je čelu Nebojša Stefanović.

Naravno da ministarka hrabro „gađa“ Nebojšu Stefanovića, mada je i političkom amateru jasno da je strela usmerena (i) prema Vučiću. Najbolji dokaz za to je organizovana foto i video aktivnost promocije bliskog susreta sa sekretarom Poledicom ispred zgrade Vlade, nakon što je on pušten iz pritvora. Da li iko ozbiljan zaista može da poveruje da je to poruka prkosa upućena samo Nebojši Stefanoviću?

Baš zato u prvi plan izbija enigma šta će se s njom, u političkom smislu, dogoditi nakon izbora, da li će i na koji način biti razvlašćena? Aktuelni krivični postupci protiv ministarkinih najbližih saradnika su verovatno prvi žuti karton zbog prekomernog soliranja i navodne sklonosti ka zakulisnim radnjama.

MERE TAJNOG NADZORA U šumi informacija javnost je olako prenebregla veoma važnu činjenicu – a to je saznanje da je na predlog Tužilaštva za organizovani kriminal i naredbom suda kompletan politički vrh jednog ministarstva u Vladi Srbije stavljen „na mere“ tajnog nadzora radi otkrivanja i dokazivanja sumnje da se bave kriminalnim aktivnostima. To znači da je, indirektno, mesecima unazad nadzirana i komunikacija Zorane Mihajlović, jer je ona morala biti u kontaktu sa Jevtićem i Poledicom. A njih dvojica su morali biti u kontaktu s nizom drugih lica bliskih ministarki. Ključno je pitanje šta je policija u toj akciji sve otkrila, a što nije procurilo u javnost. Da li će sve „kombinacije“ iz transkripata koje sada poseduje tužilac biti predmet krivičnog gonjenja, ili stranačkog disciplinovanja? Postavlja se pitanje u kom kapacitetu, posle ovoga, Mihajlovićeva uopšte može da obavlja bilo koju funkciju.

Stiče se utisak da je ovim hapšenjima postignuta i neka vrsta ciljanog psihološkog efekta. Stvoreno je nepoverenje najbližih saradnika u Mihajlovićevu, kojima je poslata poruka da im ona, u bliskoj budućnosti, ne može obezbediti zaštitu i sigurno napredovanje u karijeri. Kao ni sebi, uostalom.

[/restrict]