Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Uticajni nemački Špigl upravo je crvenim tepihom dočekao Albanca Aljbina Kurtija, tačnije njegovo imenovanje na premijersko mesto početkom nedelje u Prištini. „Njegova vlada je prva od kraja rata 1999. godine koja uživa pun demokratski legitimitet, a nije stvorena podrumskim pazarima ili podrškom država koje štite Kosovo“, tvrdi komentator Špigla. Da je ekspertsko pero ovog nedeljnika neznatno pojačalo ton svoje pohvalnice, Kurti bi bio kandidat za svetački oreol! U tekstu se, međutim, priznaje da uprkos smeni vodeće prištinske političke garniture (u grupi moralnih podvižnika koji obećavaju da će „izgraditi pravnu državu na KiM“ pominje se i Vjosa Osmani, predsednica parlamenta), Kosovo, bez međunarodne pomoći, teško može da preživi. Ova, naravno tačna i trezvenija Špiglova slika „države“ koja je izgubljena bez „međunarodne pomoći“ (zna se čije i kakve!) zanemaruje temu: kako će pravnu državu izgraditi tim koji već na startu najavljuje silovanje prava („Neće biti mira sa Srbijom bez pravde za desetine hiljada albanskih ratnih žrtava“, tvrde oni složno)?
[restrict]
Na gromke parole svetačkog dvojca iz Špiglove propagandne basne i naglašavanja „imperativnog kažnjavanja srpskih ratnih zločina kao uslova za razgovor s Beogradom“, pojedini Srbi, onako za svoju dušu, odgovaraju: „Put do mira vodi mirovnim ugovorom Srbije i Albanije kojim će se odrediti kazna Albaniji za agresiju na Srbiju 1998/1999. i šiptarske zločine učinjene nad Srbima u Albaniji i na Kosovu i Metohiji.“ Ovaj srpski odgovor navodimo kao pedagoški primer rezonovanja u kontrateži Kurtijevoj i Vjosinoj političkoj matrici: obrasci su podjednako udaljeni od real-politike i političkog instinkta kadrog da se dugoročno pozicionira u vremenu i prostoru. U praksi ih, međutim, razlikuje tretman od strane međunarodne zajednice, u ovom konkretnom slučaju zvanične nemačke političke scene. Pomenuto rezonovanje na polzu Srba, bez sumnje bi bilo dočekano na nož kao „ekstremističko, nerazumno i zločinačko“, dočim je albansko upravo pozdravljeno kao početak jedne „vlade demokratskog legitimiteta“ koji zaslužuje javnu i svaku drugu podršku.
Iz demonstriranog proaktivnog nemačkog medijskog predstavljanja nove prištinske vrhuške, prema autorovoj napomeni, najvažniji biva zaključak da „Kosovom konačno upravlja neko ko nema probleme sa zakonom!“
Kada je o „nemanju problema“ reč, čini nam se, ne samo povodom ovog slučaja, da je upadljivo da i Nemačka nema problema, i to pre svega s otvorenim i brutalnim napadom na interese Srbije! I da se ta relaksiranost, ne baš česta u međunarodnim odnosima, potvrđivala u nizu situacija tokom proteklih godina i decenija. Nemačka se ne usteže, a periodično njeno atakovanje na Srbiju biva tako intenzivno da se može govoriti o ofanzivi! Čini se da se „oholi Tevton“ proteklih dana potrudio da ostavi utisak da je ofanziva u intenzivnoj fazi. Udruženim naporima raznih aktera deluje se po modelu svršenog čina, odnosno posla čiji su samo detalji sporni, a sve drugo je odavno rešeno. Prema nemačkom modelu geopolitičkog rezonovanja, Srbija i tzv. Kosovo su dve odvojene zemlje, a medijatorima i suflerima ostaje samo da objasne šta dalje valja činiti. Objašnjenja, češće instrukcije koje se moraju uvažiti, uobičajeno se tiču Srbije, jer je u ovom političkom diskursu Priština razumna i pravedna strana, čiji pojedinci možda jesu posrnuli, ali mlada država i društvo koje ona izgrađuje pod pouzdanim germanskim, te američkim vođstvom – nisu sporni. Dok domaći komentatori ovu situaciju skrupulozno detektuju tek kao „nemački pristup na liniji već poznatog tvrdog stava“, odnosno priznavanja „realnosti u sadašnjim okvirima – Srbija bez Kosova i Metohije i u postojećim granicama“, pomenimo i da se pored Špiglovog minucioznog predočavanja etičke izvrsnosti nove garniture u Prištini, eminentni Bodo Veber, viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina, takođe razgalamio. Glasnuo se u nekoliko medijski posredovanih prilika, obavezno „najbolje obožavajući“ da Srbiji uputi podmukli udarac.
Novi kosovski premijer Aljbin Kurti biće „neprijatan sagovornik“ za Evropsku uniju, smatra Veber, i ovu briselsku nevolju pojašnjava karakternom matricom plemenitog Kurtija: „S jedne strane zbog njegovih, delom principijelnih političkih, demokratskih stavova, a s druge strane zbog toga što njegova ubeđenja i program njegove partije imaju i dalje dogmatske i ideološke elemente.“ Dok se razuman čitalac ovih blesavljenja „jednog od najboljih poznavalaca Balkana među nemačkim analitičarima“ pita – ima li tome granica?, Veber dosoljava, nadovezujući se na Kurtijevu najavu da će razgovarati isključivo s kosmetskim Srbima.
„Tužna realnost je da se, zbog neplaniranih posledica političkog dijaloga, u deset većinskih srpskih zajednica formirao jednopartijski režim pod kontrolom Beograda koji počiva na patronatu i preplitanju državno-partijskog aparata i kriminalnog podzemlja. Kosovski Srbi kao pojedinačni faktor u ovom trenutku ne postoje.“
Prema ovom političkom diskursu koji se Nemcima očigledno čini normalnim – Srbi na KiM ne postoje „kao faktor“. Šta još postoji, osim tužne realnosti? Postoji, i neumorno se iskazuje činjenica da zbog pomenutog, u političkoj praksi nepopustljivog, nemačkog „tvrdog stava“ o dve države – Srbiji bez Kosova, i snagom sile „održavljenom“ Kosovu – težak pritisak, pogotovo psihološki, na Srbiju raste. Tako je danas moguće pročitati, ne kao fejk njuz, već verodostojnu vest, koja je stigla iz Tirane, sa sastanka Edija Rame i Aljbina Kurtija, a saopštena je u prošli utorak: „Niko ne može da se protivi uklanjanju granice između Albanije i Kosova“, rekao je Rama, dok je njegov sagovornik zaključio da je važniji „šengen“ između Albanije i Kosova od „mini šengena“!
Očigledno, sve je agresivnija ofanziva koja se pod nemačkim uplivom (ne manje i američkim, premda s nešto drugačijim rukopisom) preduzima po širini i dubini fronta. Prisetimo se određenja koja je o hibridnom ratu – psihološki aspekt o kojem govorimo jeste njegova značajna dimenzija – nedavno u Beogradu rekao uticajni ruski akademik Igor Nikolajevič Panarin: „Hibridni rat je važan zato što ruši države. To je kompleksno delovanje terorističkih, informacionih, političko-ekonomskih i drugih mera koje se kontrolišu iz jednog centra. (…) sada je Srbija objekat tog rata. Zvanični rat je deo hibridnog rata, ako prethodne mere nisu dale rezultat. On pre svega psihički treba da uništi narod…“
Pomenute, „prethodne mere“, one psihološke, upravo su u toku. Čine se nad Srbijom, njenom javnošću i nad zvaničnim Beogradom. Berlin utiče na Kurtija podbadajući ga protiv Srbije. To se događa uoči posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Berlinu. Skeptičan s razlogom, on, usred aktuelne dojče-ofanzive, progovara najčešće u duhu epskom: „Tamo će nas biti i mučiti…“, ali tvrdi da će na sastanku s kancelarkom delovati u skladu s namerom da se „pronađe forma normalizacije koja bi išla bez priznanja kosovske nezavisnosti“.
Ovdašnji eksperti opominju da za Beograd neće skoro biti predaha. Nemačka će u drugoj polovini godine preuzeti predsedavanje EU, što srpskoj strani u kosmetskom haosu ne obećava dobre karte. Ovo je godina u kojoj se Angela Merkel oprašta od vladarskog trona. Za Srbiju bi posebno teška okolnost bila – ukoliko bi se njena volja, ambicija i taština u konačnici velike moći usmerile na rešavanje pitanja Kosova na način disciplinovanja i slamanja Srbije. Bila bi to sasvim izvesno nemoguća misija, ali bi spoznavanje da je takva – nemoguća, moglo da bude hod po velikim mukama. I ne samo mukama koje bi bile isključivo rezervisane za Srbiju već bi i ostalima mogle da se obiju o glavu!
[/restrict]
