KRALJ NIKOLA TRAŽI MESTO PREDSEDNIKA JUGOSLAVIJE I HRVATSKU KRUNU

FELJTON l Sve svađe Srbije i Crne Gore – od dinastičkih sukoba do stvaranja nove nacije l 4

Piše Ivan Miladinović

Crnogorski suveren zanosio se mišlju da bi on i Crna Gora mogli da postanu centar jugoslovenskog okupljanja. Pri kraju rata poveo je kampanju da na čelu nove države bude dinastija Petrović koja „ima vladalačku tradiciju od nekoliko stotina godina“ umesto „skorojevića“ iz Topole

Broj Srba i prisustvo srpskog identiteta u crnogorskom nacionalnom biću istorijski su se menjali. U prošlom veku, 1909, bilo ih je skoro 95 odsto, a četiri decenije kasnije, 1948. godine, pod nadzorom političkih komesara, nešto ispod dva odsto je imalo hrabrosti da se izjasne da su Srbi. Početkom ovog stoleća, tačnije 2003, oni čine 32 odsto stanovnika Crne Gore. Na popisu osam godina kasnije, posle proglašenja nezavisnosti, taj broj spada na 28,78 odsto.
Jedan od prvih pisanih tragova da u Crnoj Gori žive Srbi potiče iz 1757. godine, kada je u Sankt Peterburgu Jovan Stefanov Balević napisao „Kratak i objektivan opis sadašnjeg stanja Crne Gore“. Balević je, inače, iz Bratonožića, rođen oko 1725. u Pelevom Brijegu. Školovao se u Sremskim Karlovcima, a zatim na Univerzitetu u Haleu, gde je 1752. doktorirao iz istorije hrišćanske religije. To je bila prva filozofska disertacija u Srba. Posle kraćeg boravka u Sremskim Karlovcima odlazi u Rusiju, gde se posvetio vojnoj službi i postao major.
U kratkom osvrtu na stanje u svom zavičaju piše: „Stanovnici Crne Gore su svi slaveno-srpskoga naroda i pravoslavno-istočnog blagočastljivog ispovedanija.“
Od tad pa do prvog spominjanja Crnogoraca kao posebne balkanske nacije proteći će ravno 163 godine. Bilo je to u memorandumu koji su novembra 1920. kralj Nikola i njegova vlada uputili Društvu naroda.
Različite interpretacije nacionalnog duhovnog osećanja predaka današnjih mladocrnogoraca, kroz istoriju, a pogotovu poslednjih 20 godina, posledica su svrstavanja na jednu ili drugu ideološku stranu. A to se pre svega odnosi na političare i ljude iz struke, istoričare, koji pre nego što zagaze u ovaj problem, prvo izaberu stranu u ovim kontroverznim stavovima i onda, naravno sa tog stanovišta, tumače čitav kompleks događaja vezanih za srpstvo i odnose između Beograda i Cetinja, što široj javnosti, naročito naraštaju koji pristiže, samo otežava razumevanje prošlosti.

[restrict]

KOLIKO JE PREKRAJANJE istorije u funkciji dnevne politike, nacionalističkih interesa i etničkog inženjeringa, najbolje govore upoređene nasumice izabrane izjave Mila Đukanovića, predsednika Crne Gore, od pre dve ili tri decenije i poslednjih godina.
„Crnogorci su ponosni na srpsko poreklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda. Zato i verujemo u zajedničku budućnost i prosperitet“ (TV Politika, 1990).
„Što se tiče straha od Srbije, time pokušava politički manipulisati jedan broj ljudi, nasljednika ustašoidne politike Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, politike razbratništva sa srpskim narodom. U svojoj zaslijepljenosti mržnjom, oni izmišljaju etnogenetske teorije o tome da smo iz Male Azije, pričaju kako je naše pismo latinično a vjera nam katolička… I to sve s namjerom da dokažu našu autohtonost i posebnost u odnosu na Srbe“ (NIN, 1990. godina).

„Nametnuti rat ćemo dobiti, baš kao što smo sve takve protivnike pobjeđivali tokom cijele naše istorije. Ovog puta ćemo završiti zajednički život s njima i raskinuti sve kontakte, nadam se za sva vremena. Nadam se da će se u toj diobi formirati nove državne zajednice u kojima ćemo živjeti, granice sa Hrvatskom povući pravednije i logičnije, nego što su to uradili priučeni boljševički kartografi, čiji je izgleda jedini cilj bio da nad Crnom Gorom, u dijelu Boke bude hrvatsko starateljstvo. Još ću vam samo ovo reći: Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva… Šah sam omrznuo od njih i njihovog podaništva šahovnici i mladoj demokratiji tipa kalašnjikov“ („Pobjeda“, 3. oktobar 1991).
„Zajednički imenitelj partija koje okuplja Savez reformskih snaga je srbofobija i antikomunizam“ (povodom osnivanja SRS u CG).
„Poručujem Liberalnom savezu i nekim drugim manje uticajnim partijama koje se vrlo zalažu za otcepljenje da su osvojili 12-13 odsto biračkog tela, pa im se upravo toliko i poklanja pažnje“ (1993).
„Sukob između Srbije i Crne Gore nije počeo sa Miloševićem nego sa prisajedinjenjem Crne Gore Srbiji, 1918. godine“ (2001).
„Crna Gora je kao nezavisna i suverena među partnerima, i to u gradu u kojem je crnogorska stolica ostala prazna pošto je kao zemlja pobednica izašla iz Prvog svetskog rata i posle tragične aneksije od Srbije, zbog koje je Kraljevina Crna Gora i ušla u rat“ (obeležavanje 100 godina Dana primirja u Parizu).
Ma koliko trodecenijska „Milokratija“ imala različite oblike, Đukanović nikada nije izgubio pravo na nadimak „Britva“, koji je, zbog načina obračunavanja s neistomišljenicima, stekao još krajem osamdesetih, kao mlada nada već odumirućeg Saveza komunista Jugoslavije. Bio je komunista, pa se potom transformisao u srpskog nacionalistu da bi na kraju postao crnogorski.

U POSLEDNJE DVE DECENIJE u Podgorici se razvijao jedan istoriografski pravac, takozvani dukljansko-separatistički, čiji je osnovni cilj razviti što veći antagonizam prema Srbiji i dokazati da Crnogorci nikada nisu bili u nacionalnom smislu Srbi. Ruku na srce, mora da se kaže da je to u stvari nastavak komunističke doktrine o crnogorskoj naciji. U ostvarenju ovih namera posebno se zloupotrebljavaju događaji s kraja 1918. i početkom 1919. godine. A to su ulazak srpskih jedinica, Podgorička skupština i Božićna pobuna.
O tom periodu „tragične aneksije“, dukljanci pišu da je to vreme „ekspanzionizma, militarizma i velikosrpskog terora i inkvizicije kada je sa tragičnim posljedicama, na bespravan i nelegitiman način, bila uništena državna samostalnost Crne Gore, njen međunarodni subjektivitet i integritet, nacionalna sloboda, identitet i dostojanstvo. Da su Srbi okupatori, asimilatori, eksploatatori…“
Kao dokaz za ove tvrdnje citiraju falsifikatima natopljene depeše, prepiske i naredbe vojvode Mišića, Nikole Pašića i regenta Aleksandra Karađorđevića da srpska vojska okupira Crnu Goru.
Iz knjige u knjigu, iz teksta u tekst, prenosi se naredba vojvode Živojina Mišića – od 19. novembra 1918. godine – „da se na teritoriji koju je naša vojska okupirala, uguši svaka agitacija, svim sredstvima, koja možete raspolagati bez ikakvog prezanja“! (Radosav Rotković, „Crna Gora i Dušanovo carstvo“, Grafos, Cetinje, 1997).
A kako je zapravo bilo – na sednici Vrhovnog ratnog saveta savezničkih i udruženih sila u Versaju, 2. novembra 1918. godine, odlučeno je da Crnu Goru zaposednu francuske, engleske, italijanske, američke i srpske trupe. Sve te vojne formacije stavljene su pod komandu Vrhovnog ratnog saveta. Lanac komandovanja išao je sledećom linijom: Vrhovni ratni savet – Komanda Istočne armije, na čijem je čelu bio Franše d’Epere – Komanda srpske vojske, koju je predvodio vojvoda Mišić. Zar to ne znači, i da je bila okupacija, da nisu samo Srbi okupatori – kao da na ovom području nisu bile i trupe svih savezničkih snaga.
Italijanske jedinice su bile u Baru, Viru, Kotoru, Ulcinju. Francuske u Cetinju, Baru Viru, Nikšiću, Kotoru, Zelenici. Engleske u Viru. Američke na Cetinju, u Podgorici, Kotoru i Zelenici. Italijani su bili najbrojniji.
Srpska komanda je iz Metohije na sever Crne Gore uputila Drugi jugoslovenski puk, kojim je komandovao Kosta Pećanac, a činili su ga dobrovoljci iz Bosne i Hercegovine, Slavonije, Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine i naravno Crnogorci. A Srbijanaca bilo je zanemarljivo malo. Postoje mnogobrojna svedočanstva da su te jedinice vojske svuda bile oduševljeno pozdravljene uz spontano i masovno izjašnjavanje za prisajedinjenje sa Srbijom – u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Nikšićkom okrugu…

FRANŠE D’EPERE, glavni komandant savezničkih snaga, 24. oktobra šalje poruku Živojinu Mišiću da je glavna misija ovih trupa, kombinovana s ustankom naroda, da oslobode Crnu Goru i pokriju levo krilo savezničkih armija. Na osnovu ovih instrukcija vojvoda je istog dana sročio Uputstvo za ponašanje njegovih jedinica prema Crnogorcima.
U tački 3 ovog uputstva do detalja je propisan postupak obazrivosti prema lokalnom stanovništvu: „Pa čak i ako bi naišli na vatru, zabranjuje se po svaku cenu primeniti oružje, već odmah izvestiti Vrhovnu komandu.“ Za proces ujedinjenja Srbije i Crne Gore se kaže da se prepusti inicijativa „dobroj volji samih stanovnika Crne Gore bez ikakve presije od strane naših trupa’“.
Ova upozorenja Komande srpskih jedinica jasno govore da se od vojske zahtevalo da poštuje suverenitet i običaje domaće teritorije i da se ne meša u unutrašnja zbivanja. Kada se i gde ovako ponašao okupator?
Tvorci nove „dukljanske“ istorije previđaju još jednu bitnu činjenicu, da je njihova država 23. januara 1916. godine bezuslovno kapitulirala i obavezala se na prestanak svakog otpora. Ali to nije obavezivalo i njihove saveznike koji su imali slobodu akcije na njenoj teritoriji.
Za kapitulaciju Crne Gore optužena je Srbija, odnosno pukovnik Petar Pešić (predstavnik Vrhovne komande srpske vojske na Cetinju i jedno vreme načelnika štaba crnogorske Vrhovne komande) da je „svesno pripremao i pripremio za predaju crnogorsku vojsku kojom je komandovao, zato što je smatrao da ne bi bilo politički opravdano da se pri svršetku rata pojavi kao partner pored srbijanske vojske i crnogorska…“
Međutim, činjenice govore da je Srbiji životno bilo važno da što manje njenih i crnogorskih vojnika padne u austrougarsko ropstvo, kako bi što više srpskih i crnogorskih vojnika nastavilo borbu. Zato je Nikola Pašić, 10. decembra 1915. godine, prilikom povlačenja, kada se sreo s kraljem Nikolom, tražio da Crna Gora „učini ono isto što i Srbija, da odstupi i svoju sudbinu do kraja poveže sa sudbinom saveznika…“
Kralj Nikola je odbio ovaj zahtev. „Tek kad se on lično našao u potpunoj sigurnosti – u Brindiziju u Italiji – izdao je naređenje za povlačenje crnogorske vojske u Albaniju, u Skadar. Ali tada crnogorska vojska već više nije postojala…“, piše Vasa Kazimirović.

U AUSTRIJSKIM ARHIVIMA ima mnogo optužujućih dokumenata vezanih za ponašanje kralja Nikole i njegovih sinova u toku Velikog rata. Pre svega se odnose na pregovore prestolonaslednika Danila s predstavnicima Beča u Švajcarskoj, sredinom decembra 1915. godine, o zaključenju separatnog mira. Po tom planu Crna Gora je trebalo da bude proširena na deo Srbije, Dalmaciju i severnu Albaniju. Međutim, druga strana, Austrougarska, nije uvažila njegovo punomoćje za takav sudbonosni i veoma značajni dokument.
Mesec dana kasnije, 13. januara 1916, njegov otac uputiće pismo austrijskom caru, moleći ga za „častan mir“. Četiri dana potom, 17. januara, ponudio je „bezuslovnu kapitulaciju“, do koje je došlo – 23. januara.
U jednom izveštaju, pisanom na osnovu svedočenja vojnih izaslanika Engleske i Francuske na Cetinju, pukovnik Petar Pešić javlja Beogradu da je kralj Nikola imao sklopljen pismeni ugovor s Austrougarskom uoči rata 1914. godine. Po tom navodnom ugovoru od 12 tačaka, bilo je predviđeno da Crna Gora ne preduzima nikakvu ozbiljnu ofanzivu protiv austrougarske vojske, već samo da demonstrira… Za tu uslugu, Austrougarska je redovnim uplatama, na jedan bankovni račun u Švajcarskoj, trebalo da osigura sredstva za izdržavanje Crne Gore…
Kada je poglavar Petrovića napuštao Cetinje, naredio je da se u njegovom radnom kabinetu na vidnom mestu postavi portret austrijskog cara, da bi i time dokazao da njegova dinastija nije neprijatelj Dvojne monarhije.
Posle Drugog svetskog rata u austrijskim arhivima otkriveno je poprilično optužujućeg materijala protiv ličnosti iz neposrednog okruženja čelnika dinastije Petrović. Pronađena su dokumenta iz kojih se vidi da su Marko Jauković, ministar unutrašnjih poslova Jovan Plamenac, mitropolit Mitrofan i Ramadanović, maršal dvora kralja Nikole, tokom Velikog rata tesno sarađivali s bečkim Ratnim štabom štampe i po nalogu pisali najprljavije tekstove o Srbima koje su plasirali u švajcarskoj štampi. Ti članci su potom preuzimani iz neutralne zemlje i preštampavani u austrougarskim listovima i u cetinjskim novinama koje su izlazile dvojezično.

ODMAH, POŠTO SU SE NAŠLI u izbeglištvu, u Italiji, početkom 1916. godine kralj Nikola i Lazar Mijušković, predsednik vlade, počeli su da obasipaju memorandumima savezničke predsednike vlada s jedinim ciljem – da obezbede teritorijalno proširenje posle rata. Nikolini zahtevi su bili ne samo Boka Kotorska i Skadar već i Bosna i Hercegovina, koje su po njegovom tumačenju bile „tradicionalno crnogorske“ zemlje.
Ali autoritet crnogorskog vladara prilično je bio okrnjen od kapitulacije njegove vojske 1916. godine. Da bi skinuo tu ljagu sa sebe, svuda se hvalio da je on spasao Srbiju od propasti i doprineo njenoj pobedi. To mu je više škodilo nego koristilo. Sve to je pokazivalo koliko vremešni kralj nije shvatao situaciju u kojoj se našao i koliko je svojim postupcima otuđivao od sebe savezničke vlade.
Od velikih sila Italija je jedina čvrsto stajala iza ovih njegovih zahteva. Politički interes Rima za ovakav stav, pored dinastičkih razloga jer je ćerka kralja Nikole Jelena bila italijanska kraljica, bili su Boka Kotorska i Lovćen kao ključne strategijske tačke. Zato je ona na sve načine pokušavala da Crna Gora ostane u sferi njenog uticaja. U Rimu su se čak javljale ideje da bi trebalo sa Crnom Gorom formirati konfederaciju.
Pred sam kraj rata, 1918. godine, videći da posle Krfske deklaracije iz 1917. priča o stvaranju Jugoslavije poprima ozbiljne razmere, uputio je proklamaciju „Jugoslovenima“ u kojoj se zalagao za federaciju. Glavna poruka ovog obraćanja, uz mnoštvo praznih i kitnjastih reči, bila je napomena da u novoj državi, ako bude monarhija, na njenom čelu bude crnogorska dinastija Petrović koja, po njemu, ima vladalačku tradiciju od nekoliko stotina godina nasuprot „skorojevićima“ Karađorđevićima. U proklamaciji crnogorski suveren predvideo je za njega i hrvatsku krunu, pošto je sebe smatrao jedinim autohtonim balkanskim vladaocem.
Zanosio se mišlju da bi on i Crna Gora mogli da postanu centar jugoslovenskog okupljanja. Ukoliko se pak dogovori republikansko uređenje, poslednji vladalac iz loze Petrovića tražio je da mu se obezbedi položaj predsednika buduće federacije.
U svakom slučaju pozadina kampanje koju je poveo Nikola, pred stvaranje Jugoslavije, bila je da se osigura teritorijalno proširenje Crne Gore i da očuva kraljevu dinastičku poziciju od opasnosti ujediniteljskog pokreta na čijem je čelu stajala Srbija…

[/restrict]

U sledećem broju: Italijani organizuju Božićnu pobunu i pripreme za atentat na regenta Aleksandra