КРАЉ НИКОЛА ТРАЖИ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ХРВАТСКУ КРУНУ

ФЕЉТОН l Све свађе Србије и Црне Горе – од династичких сукоба до стварања нове нације l 4

Пише Иван Миладиновић

Црногорски суверен заносио се мишљу да би он и Црна Гора могли да постану центар југословенског окупљања. При крају рата повео је кампању да на челу нове државе буде династија Петровић која „има владалачку традицију од неколико стотина година“ уместо „скоројевића“ из Тополе

Број Срба и присуство српског идентитета у црногорском националном бићу историјски су се мењали. У прошлом веку, 1909, било их је скоро 95 одсто, а четири деценије касније, 1948. године, под надзором политичких комесара, нешто испод два одсто је имало храбрости да се изјасне да су Срби. Почетком овог столећа, тачније 2003, они чине 32 одсто становника Црне Горе. На попису осам година касније, после проглашења независности, тај број спада на 28,78 одсто.
Један од првих писаних трагова да у Црној Гори живе Срби потиче из 1757. године, када је у Санкт Петербургу Јован Стефанов Балевић написао „Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе“. Балевић је, иначе, из Братоножића, рођен око 1725. у Пелевом Бријегу. Школовао се у Сремским Карловцима, а затим на Универзитету у Халеу, где је 1752. докторирао из историје хришћанске религије. То је била прва филозофска дисертација у Срба. После краћег боравка у Сремским Карловцима одлази у Русију, где се посветио војној служби и постао мајор.
У кратком осврту на стање у свом завичају пише: „Становници Црне Горе су сви славено-српскога народа и православно-источног благочастљивог исповеданија.“
Од тад па до првог спомињања Црногораца као посебне балканске нације протећи ће равно 163 године. Било је то у меморандуму који су новембра 1920. краљ Никола и његова влада упутили Друштву народа.
Различите интерпретације националног духовног осећања предака данашњих младоцрногораца, кроз историју, а поготову последњих 20 година, последица су сврставања на једну или другу идеолошку страну. А то се пре свега односи на политичаре и људе из струке, историчаре, који пре него што загазе у овај проблем, прво изаберу страну у овим контроверзним ставовима и онда, наравно са тог становишта, тумаче читав комплекс догађаја везаних за српство и односе између Београда и Цетиња, што широј јавности, нарочито нараштају који пристиже, само отежава разумевање прошлости.

[restrict]

КОЛИКО ЈЕ ПРЕКРАЈАЊЕ историје у функцији дневне политике, националистичких интереса и етничког инжењеринга, најбоље говоре упоређене насумице изабране изјаве Мила Ђукановића, председника Црне Горе, од пре две или три деценије и последњих година.
„Црногорци су поносни на српско порекло и црногорску државност, на славну историју српског народа. Зато и верујемо у заједничку будућност и просперитет“ (ТВ Политика, 1990).
„Што се тиче страха од Србије, тиме покушава политички манипулисати један број људи, насљедника усташоидне политике Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, политике разбратништва са српским народом. У својој заслијепљености мржњом, они измишљају етногенетске теорије о томе да смо из Мале Азије, причају како је наше писмо латинично а вјера нам католичка… И то све с намјером да докажу нашу аутохтоност и посебност у односу на Србе“ (НИН, 1990. година).

„Наметнути рат ћемо добити, баш као што смо све такве противнике побјеђивали током цијеле наше историје. Овог пута ћемо завршити заједнички живот с њима и раскинути све контакте, надам се за сва времена. Надам се да ће се у тој диоби формирати нове државне заједнице у којима ћемо живјети, границе са Хрватском повући праведније и логичније, него што су то урадили приучени бољшевички картографи, чији је изгледа једини циљ био да над Црном Гором, у дијелу Боке буде хрватско старатељство. Још ћу вам само ово рећи: Црном Гором тече Зета, ускоро ће и Неретва… Шах сам омрзнуо од њих и њиховог подаништва шаховници и младој демократији типа калашњиков“ („Побједа“, 3. октобар 1991).
„Заједнички именитељ партија које окупља Савез реформских снага је србофобија и антикомунизам“ (поводом оснивања СРС у ЦГ).
„Поручујем Либералном савезу и неким другим мање утицајним партијама које се врло залажу за отцепљење да су освојили 12-13 одсто бирачког тела, па им се управо толико и поклања пажње“ (1993).
„Сукоб између Србије и Црне Горе није почео са Милошевићем него са присаједињењем Црне Горе Србији, 1918. године“ (2001).
„Црна Гора је као независна и суверена међу партнерима, и то у граду у којем је црногорска столица остала празна пошто је као земља победница изашла из Првог светског рата и после трагичне анексије од Србије, због које је Краљевина Црна Гора и ушла у рат“ (обележавање 100 година Дана примирја у Паризу).
Ма колико тродеценијска „Милократија“ имала различите облике, Ђукановић никада није изгубио право на надимак „Бритва“, који је, због начина обрачунавања с неистомишљеницима, стекао још крајем осамдесетих, као млада нада већ одумирућег Савеза комуниста Југославије. Био је комуниста, па се потом трансформисао у српског националисту да би на крају постао црногорски.

У ПОСЛЕДЊЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ у Подгорици се развијао један историографски правац, такозвани дукљанско-сепаратистички, чији је основни циљ развити што већи антагонизам према Србији и доказати да Црногорци никада нису били у националном смислу Срби. Руку на срце, мора да се каже да је то у ствари наставак комунистичке доктрине о црногорској нацији. У остварењу ових намера посебно се злоупотребљавају догађаји с краја 1918. и почетком 1919. године. А то су улазак српских јединица, Подгоричка скупштина и Божићна побуна.
О том периоду „трагичне анексије“, дукљанци пишу да је то време „експанзионизма, милитаризма и великосрпског терора и инквизиције када је са трагичним посљедицама, на бесправан и нелегитиман начин, била уништена државна самосталност Црне Горе, њен међународни субјективитет и интегритет, национална слобода, идентитет и достојанство. Да су Срби окупатори, асимилатори, експлоататори…“
Као доказ за ове тврдње цитирају фалсификатима натопљене депеше, преписке и наредбе војводе Мишића, Николе Пашића и регента Александра Карађорђевића да српска војска окупира Црну Гору.
Из књиге у књигу, из текста у текст, преноси се наредба војводе Живојина Мишића – од 19. новембра 1918. године – „да се на територији коју је наша војска окупирала, угуши свака агитација, свим средствима, која можете располагати без икаквог презања“! (Радосав Ротковић, „Црна Гора и Душаново царство“, Графос, Цетиње, 1997).
А како је заправо било – на седници Врховног ратног савета савезничких и удружених сила у Версају, 2. новембра 1918. године, одлучено је да Црну Гору запоседну француске, енглеске, италијанске, америчке и српске трупе. Све те војне формације стављене су под команду Врховног ратног савета. Ланац командовања ишао је следећом линијом: Врховни ратни савет – Команда Источне армије, на чијем је челу био Франше д’Епере – Команда српске војске, коју је предводио војвода Мишић. Зар то не значи, и да је била окупација, да нису само Срби окупатори – као да на овом подручју нису биле и трупе свих савезничких снага.
Италијанске јединице су биле у Бару, Виру, Котору, Улцињу. Француске у Цетињу, Бару Виру, Никшићу, Котору, Зеленици. Енглеске у Виру. Америчке на Цетињу, у Подгорици, Котору и Зеленици. Италијани су били најбројнији.
Српска команда је из Метохије на север Црне Горе упутила Други југословенски пук, којим је командовао Коста Пећанац, а чинили су га добровољци из Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Далмације, Војводине и наравно Црногорци. А Србијанаца било је занемарљиво мало. Постоје многобројна сведочанства да су те јединице војске свуда биле одушевљено поздрављене уз спонтано и масовно изјашњавање за присаједињење са Србијом – у Васојевићима, Братоножићима, Кучима, Никшићком округу…

ФРАНШЕ Д’ЕПЕРЕ, главни командант савезничких снага, 24. октобра шаље поруку Живојину Мишићу да је главна мисија ових трупа, комбинована с устанком народа, да ослободе Црну Гору и покрију лево крило савезничких армија. На основу ових инструкција војвода је истог дана срочио Упутство за понашање његових јединица према Црногорцима.
У тачки 3 овог упутства до детаља је прописан поступак обазривости према локалном становништву: „Па чак и ако би наишли на ватру, забрањује се по сваку цену применити оружје, већ одмах известити Врховну команду.“ За процес уједињења Србије и Црне Горе се каже да се препусти иницијатива „доброј вољи самих становника Црне Горе без икакве пресије од стране наших трупа’“.
Ова упозорења Команде српских јединица јасно говоре да се од војске захтевало да поштује суверенитет и обичаје домаће територије и да се не меша у унутрашња збивања. Када се и где овако понашао окупатор?
Творци нове „дукљанске“ историје превиђају још једну битну чињеницу, да је њихова држава 23. јануара 1916. године безусловно капитулирала и обавезала се на престанак сваког отпора. Али то није обавезивало и њихове савезнике који су имали слободу акције на њеној територији.
За капитулацију Црне Горе оптужена је Србија, односно пуковник Петар Пешић (представник Врховне команде српске војске на Цетињу и једно време начелника штаба црногорске Врховне команде) да је „свесно припремао и припремио за предају црногорску војску којом је командовао, зато што је сматрао да не би било политички оправдано да се при свршетку рата појави као партнер поред србијанске војске и црногорска…“
Међутим, чињенице говоре да је Србији животно било важно да што мање њених и црногорских војника падне у аустроугарско ропство, како би што више српских и црногорских војника наставило борбу. Зато је Никола Пашић, 10. децембра 1915. године, приликом повлачења, када се срео с краљем Николом, тражио да Црна Гора „учини оно исто што и Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника…“
Краљ Никола је одбио овај захтев. „Тек кад се он лично нашао у потпуној сигурности – у Бриндизију у Италији – издао је наређење за повлачење црногорске војске у Албанију, у Скадар. Али тада црногорска војска већ више није постојала…“, пише Васа Казимировић.

У АУСТРИЈСКИМ АРХИВИМА има много оптужујућих докумената везаних за понашање краља Николе и његових синова у току Великог рата. Пре свега се односе на преговоре престолонаследника Данила с представницима Беча у Швајцарској, средином децембра 1915. године, о закључењу сепаратног мира. По том плану Црна Гора је требало да буде проширена на део Србије, Далмацију и северну Албанију. Међутим, друга страна, Аустроугарска, није уважила његово пуномоћје за такав судбоносни и веома значајни документ.
Месец дана касније, 13. јануара 1916, његов отац упутиће писмо аустријском цару, молећи га за „частан мир“. Четири дана потом, 17. јануара, понудио је „безусловну капитулацију“, до које је дошло – 23. јануара.
У једном извештају, писаном на основу сведочења војних изасланика Енглеске и Француске на Цетињу, пуковник Петар Пешић јавља Београду да је краљ Никола имао склопљен писмени уговор с Аустроугарском уочи рата 1914. године. По том наводном уговору од 12 тачака, било је предвиђено да Црна Гора не предузима никакву озбиљну офанзиву против аустроугарске војске, већ само да демонстрира… За ту услугу, Аустроугарска је редовним уплатама, на један банковни рачун у Швајцарској, требало да осигура средства за издржавање Црне Горе…
Када је поглавар Петровића напуштао Цетиње, наредио је да се у његовом радном кабинету на видном месту постави портрет аустријског цара, да би и тиме доказао да његова династија није непријатељ Двојне монархије.
После Другог светског рата у аустријским архивима откривено је поприлично оптужујућег материјала против личности из непосредног окружења челника династије Петровић. Пронађена су документа из којих се види да су Марко Јауковић, министар унутрашњих послова Јован Пламенац, митрополит Митрофан и Рамадановић, маршал двора краља Николе, током Великог рата тесно сарађивали с бечким Ратним штабом штампе и по налогу писали најпрљавије текстове о Србима које су пласирали у швајцарској штампи. Ти чланци су потом преузимани из неутралне земље и прештампавани у аустроугарским листовима и у цетињским новинама које су излазиле двојезично.

ОДМАХ, ПОШТО СУ СЕ НАШЛИ у избеглиштву, у Италији, почетком 1916. године краљ Никола и Лазар Мијушковић, председник владе, почели су да обасипају меморандумима савезничке председнике влада с јединим циљем – да обезбеде територијално проширење после рата. Николини захтеви су били не само Бока Которска и Скадар већ и Босна и Херцеговина, које су по његовом тумачењу биле „традиционално црногорске“ земље.
Али ауторитет црногорског владара прилично је био окрњен од капитулације његове војске 1916. године. Да би скинуо ту љагу са себе, свуда се хвалио да је он спасао Србију од пропасти и допринео њеној победи. То му је више шкодило него користило. Све то је показивало колико времешни краљ није схватао ситуацију у којој се нашао и колико је својим поступцима отуђивао од себе савезничке владе.
Од великих сила Италија је једина чврсто стајала иза ових његових захтева. Политички интерес Рима за овакав став, поред династичких разлога јер је ћерка краља Николе Јелена била италијанска краљица, били су Бока Которска и Ловћен као кључне стратегијске тачке. Зато је она на све начине покушавала да Црна Гора остане у сфери њеног утицаја. У Риму су се чак јављале идеје да би требало са Црном Гором формирати конфедерацију.
Пред сам крај рата, 1918. године, видећи да после Крфске декларације из 1917. прича о стварању Југославије поприма озбиљне размере, упутио је прокламацију „Југословенима“ у којој се залагао за федерацију. Главна порука овог обраћања, уз мноштво празних и китњастих речи, била је напомена да у новој држави, ако буде монархија, на њеном челу буде црногорска династија Петровић која, по њему, има владалачку традицију од неколико стотина година насупрот „скоројевићима“ Карађорђевићима. У прокламацији црногорски суверен предвидео је за њега и хрватску круну, пошто је себе сматрао јединим аутохтоним балканским владаоцем.
Заносио се мишљу да би он и Црна Гора могли да постану центар југословенског окупљања. Уколико се пак договори републиканско уређење, последњи владалац из лозе Петровића тражио је да му се обезбеди положај председника будуће федерације.
У сваком случају позадина кампање коју је повео Никола, пред стварање Југославије, била је да се осигура територијално проширење Црне Горе и да очува краљеву династичку позицију од опасности ујединитељског покрета на чијем је челу стајала Србија…

[/restrict]

У следећем броју: Италијани организују Божићну побуну и припреме за атентат на регента Александра