KONAČNI ZAHTEV

Kada je početkom ove nedelje, na sednici Glavnog odbora SNS-a, srpski predsednik izgovorio: „Za Kosovo će nam ponuditi nešto što ne možemo da prihvatimo, ali što sa druge strane ne smemo da odbijemo“, pola Srbije dobilo je glavobolju i mučninu protiv kojih lekovi ne pomažu. Pogotovo što je citirana izjava varijacija dan ranije izgovorene nulte poruke kojom je neuvijeno nagoveštena jedna reč u kolektivnoj memoriji Srba zaključana teškim ključem: ultimatum!
Dramatizacija političke scene i naše stvarnosti pod motom „ne smemo da odbijemo“, dosoljena je jedinstvenim analitičkim kolažem dramskog maga Duška Kovačevića koji ne okleva da javno imenuje svoje najmračnije snove o tome kako nam navodno nad glavom nije mač već giljotina. I da nas rešavanje pitanja Kosova (prema ovom viđenju, najvažnijeg dela pomenute sprave za odsecanje glave) čeka od jeseni naredne godine, te da su EU, Amerika, Nemačka baš rešile da okončaju pitanje srpskog priznavanja nezavisnosti „države Kosovo“.
Ugrađivanje nove opsesivne misli o ultimatumu, u ravni zvanične političke scene danas dobija ubrzanje. U atmosferi strepnje, konačni zahtev – reč koja je umekšani sinonim za sirovi ultimatum – oblikovan je u hipotetičnu obavezu Srbije da aminuje „Ahtisarijev plus plus plan“ u zamenu za garancije za EU. Zlokobni Ahtisari i njegov plan, i bez dva plusa, prema interesima Srba otvoreno neprijateljski, već je jednom razložno odbijen, ali sada se, kao sudbinski konačni zahtev, on vraća u javni prostor, i metodično instalira, prizivajući katastrofična predosećanja. To se događa po principu deus ex machina, veštački i nejasno, svakako bez javnog razmatranja geopolitičkog konteksta i drugih važnih momenata za ovako sudbonosno rešenje. Ultimatum Srbiji? Čiji ultimatum? Moć koje sile će ispostaviti taj konačni zahtev bez „ugrađenog“ značajnog rizika od neuspeha, ili bez mogućih teških posledica po mir? Da li bi Zapad bio zaista jedinstven i odlučan u ovakvom stavu prema Beogradu? Da li bi Rusija, Kina bile tek nemi dekor u jedinstvenom političkom i državnom giljotiniranju Srbije? Najzad – da li je tek protokolarna bila prošlonedeljna poseta Beogradu ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua, ili je slučajnost to što će šef ruske diplomatije Sergej Lavrov posetiti Beograd 24. marta, na godišnjicu početka agresije na Srbiju? Upravo na ovom tragu, o simboličnom i sadržajnom smislu ruskih poseta uzdržano se komentariše na domaćem terenu, ali zato u regionu bruji i pršti.
Iz redova ovdašnje (patriotske) opozicije, na najavu bezmalo izvesne mogućnosti da će 2020. godina doneti ponavljanje tragičnog nacionalnog iskustva iz 1914. i 1999, poručeno je da u novim geopolitičkim okolnostima ultimatum nije opcija. Takođe, da nije realna mogućnost da pitanje Kosova razreši referendum, kao spasonosna mogućnost u sklopu nacionalnog odgovora na konačni pritisak.
„Niti se današnja pozicija Srbije i odnos snaga u svetu može porediti sa stanjem 1914. i 1999. godine, niti može da se prepusti narodu odlučivanje o pitanju priznanja secesije Kosova i Metohije. Referendum u kome predsednik Srbije vidi rešenje za beg od sopstvene predsedničke odgovornosti ne može da sadrži pitanje koje nije u skladu sa Ustavom, a ono koje predstavlja izjašnjavanje o priznanju nezavisnosti Kosova to sigurno ne bi bilo“, kaže Miloš Jovanović iz DSS-a.
U višeglasju koje priziva argumente u korist dobre pozicije Srbije izdvaja se i izjava nemačkog poslanika (Levice u Bundestagu) Aleksandra Noja. On tumači apsurd ispostavljanja ultimatuma Beogradu, a još više apsurd eventualnog njegovog prihvatanja, zapravo kapitulacije Srbije preko saglasnosti s davanjem državnog statusa njenoj pokrajini. Za RTRS, Noj govori: „Priznavanje takozvanog Kosova bio bi od Srbije samo još jedan korak ka zvaničnoj pobedi NATO-a nad Srbijom, a Srbija bi dobila ’samo par dukata’.“
Dakle, za Srbiju se kao neizbežan predočava imperativ da ustukne pred ultimatumom, odnosno vojnom pretnjom, a sve u ime dobijanja metaforičnih par dukata, koliko (ne)vredi njena „evropska perspektiva“! Da li je ova situacija moguća i smislena u sklopu odgovorno vođene politike? Ili je ovde reč o nekakvoj konfuziji, previdu i prividu, čak i razlogu čija apsurdnost prevazilazi ove pretpostavke?
Najava teških iskušenja u budućnosti može takođe da znači i da je Srbija pristala da se dobrovoljno odrekne svog najjačeg aduta, tj. da je klimoglavom već ispratila obezvređivanje i konačno ukidanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Povodom ove nedoumice, čije je odgonetanje ključno za razumevanje izvesnog dramskog fatalizma uočenog u držanju lidera Srbije, iskusni diplomata Živadin Jovanović, autoritet u domenu o kojem je reč, podseća: „Rusija, Kina, Indija i druge zemlje rastuće moći insistiraju na primeni rezolucije SB, zato što štite autoritet međunarodnog prava, autoritet UN i posebno, SB UN; zato što su glasale za, ili podržale takvu odluku SB UN; zato što su svesne opasnosti od presedana jednostranog nasilnog otcepljenja; zato što su i same suočene sa, manje ili više izraženim separatizmima na svojim teritorijama; i zato što podržavaju Srbiju kao partnera i prijateljsku zemlju.“
Ako se složimo da je Jovanović konsekventno razmotrio srpske adute i da oni svojom ubedljivošću poziciju države Srbije nikako ne mogu izložiti nasilju mogućeg ultimatuma, upućuje li nas sve što je povodom konačnog zahteva nedavno pomenuto na zaključak da živimo u situaciji nerazumljivog paradoksa? U stvarnosti u kojoj su strah i upravljanje strahom, ili pak odsustvo razboritosti, vladajuće sile? I da te sile dakako ne upravljaju samo srpskom situacijom već i stvarnosnim poretkom onih zemalja koje bi, hipotetično, konačni zahtev mogle brzojaviti Beogradu!
Kada je o reč smisleno organizovanom i na jasnim, društveno celishodnim principima ustrojenom poretku, službena Srbija šalje protivrečne poruke. Od dramatike u najavi mogućeg ultimatuma, dramatičnija je recimo ovonedeljna prodaja „Komercijalne banke“, naše najveće državne banke (pokriva 11 odsto domaćeg tržišta). Dogodila se usred objašnjavanja srpske guvernerke i ekonomskih stručnjaka kako to ne bi trebalo činiti! Da li je ovaj događaj, razumu nedokučiv, potvrda da se Srbiji odavno izriču ultimatumi, te da problem nije samo vezan za sudbinu Kosova, budući da se odgovarajuće pogodbe i pritisci konačnih zahteva već odavno i netransparentno sprovode u drugim sferama važnim za opstanak države? Ako je prodaja najvažnije nacionalne banke za dobit u ravni podrugljivo pomenutih par dukata primer kako država odgovara na pritiske konačnih zahteva, naša nacionalna nevolja nije mala!
Razmatrajući rastuću iracionalnost, iz humane perspektive nerazumljive misaone principe i duhovna bespuća informacionog društva i dehumanizovanog sveta, Aleksandar Dugin savetuje primenu prakse filozofiranja. Pod ovim terminom on podrazumeva nalog za odgovorno promišljanja stvarnosti ustrojene po meri neotuđenog čoveka. Tragom ovog, samo naizgled apstraktnog i nerazumljivog leka za, kako on kaže, „masovnu glupost“ našeg doba, podsetimo da u istorijskom pamćenju Srba nije malo primera trezvenog suočavanja sa siledžijstvom izricanja ultimatuma. Prema duginovskoj paradigmi, našim aktuelnim pregovaračima savetovalo bi se da se u svojoj državničkoj praksi late novog filozofiranja, sada konkretno u skladu sa zahtevima da pred velikom pretnjom, pored lične odvažnosti, kao rezonski odgovor za odbranu države ustoliče i spasonosne argumente čiji smo deo ovde nabrojali.