Izlazna strategija

Ima li Milo Đukanović izlaznu strategiju iz situacije u koju je samog sebe doveo, koje mu opcije (pre)ostaju na raspolaganju, i kako će NATO i njegovi interesi uticati na dalji razvoj događaja u Crnoj Gori?

Iako se još ne zna kada će tačno biti održani, zna se da ova, 2020, mora da bude izborna godina u Crnoj Gori, ali mnogo je važnija od toga. Ovo nije samo još jedna izborna godina nego je godina izbora. A srpski narod u Crnoj Gori, uključujući i sve Crnogorce koji ispiranjem mozga i sličnim zahvatima lobotomije nisu pretvoreni u Montenegrine kakvi u doba Njegoša ili kralja Nikole nisu postojali, svoj je izbor, jer izbora više nema, dotle su ga doveli, već načinio. I ponosno ga iskazuje svakog četvrtka i svake nedelje u litijama za odbranu svojih svetinja. Što znači da je izbor sad prevashodno na Milu Đukanoviću, i nema ga previše dok god je na vlasti; da se povinuje volji naroda, ili da pokuša da je suzbije. A trenutno se čini da ni sam ne zna šta mu je činiti jer je sebe, s potencijalnim fatalnim posledicama i po sve druge, doveo u situaciju koja je za njega loša već i zato što iz nje nema dobrog izlaza… [restrict]

NEPREDVIĐENI FAKTOR NARODA Apsolutno ključni faktor, zaslužan za baš ovakav razvoj događaja, jeste narod, što je činjenica koja je dosad već postala opšte mesto, ali mora iznova da bude naglašena zato što na njega, na narod, pre nego što se dogodio, niko nije ni računao. Jer da jeste, ne bi ni dozvolio da se događaji ovoliko otrgnu bilo kakvoj mogućnosti kontrole. Tako da veličanstveni prizori, koji s ulica crnogorskih gradova i ostalih naseljenih mesta (izuzev Cetinja) stižu svakog litijskog četvrtka i nedelje, ne zaslužuju da budu spomenuti samo zbog svoje lepote, a na opisivanje te lepote ne treba ni trošiti reči jer slike zaista govore više od hiljada reči, već i zato što je reč o fenomenu koji je postao nezaobilazan u bilo kojoj političkoj analizi ovoga što nam se događa.

Suočen s ovakvim izlivom naroda na ulice, montenegrinski režim pokušao je jedino što je mogao i što je, uostalom, u prirodi svakog režima suočenog s buntom naroda kojim vlada.

Pokušao je da na protest podigne svoj narod, ali se taj pokušaj završio onom blamažom na Cetinju koja je, umesto da bude kontrateža velikosrpskoj agresiji litijama, samo demonstrirala da je čitav taj montenegrinski, dakle, antisrpski projekat zasnovan na pukoj podvali. Što, doduše, i nije preveliko čudo ako se uzme u obzir da svako ima svog đeda, jer ga bez njega ne bi ni bilo, a ako nije ono što mu je i đed bio, onda ne zna šta je, a kako to većina a naročito u Crnoj Gori vrlo dobro zna, potpuno je jasno zašto je taj pokušaj režiranog događanja Montenegrina i morao da se završi onakvim fijaskom. Pa je stoga, da se izbegne dodatna bruka, i otkazan pokušaj reprize ovog fijaska, zakazan za četvrtak, 13. februar, u organizaciji „Crnogorske kulturne mreže“ uz ponuđen besplatni prevoz iz 11 gradova. Hoćemo da (u)kažemo da bi Milo Đukanović već izveo svoj narod na ulice, da ga ima.

IGRA BROJEVA Ovako, usledio je pokušaj sanacije (medijske, propagandne) štete u vidu policijske procene o, valjda za njih podnošljivih, 53 hiljade ljudi sabranih u nedelju u litijama širom Crne Gore. Slaba vajda jer, za početak, i ovaj je broj izuzetno visok pošto znači da se na noge podiglo skoro 10 odsto tamošnjeg stanovništva – samo zamislite 700 hiljada ljudi na ulicama srpskih gradova – i drugo, svakome je unapred jasno da stvarni broj mora biti mnogo veći od onog koji je objavio policijski procenitelj nadležan da radi za interese podgoričkog režima. Tako da suprotne procene, koje govore o dve stotine i više hiljada ljudi, ne deluju kao da su isuviše nabijene entuzijazmom.

U takvoj situaciji šta je Milu Đukanoviću ostalo na raspolaganju? Pokušao je da pripreti – sećate se one zlosrećne predsednice opštinskog odbora DPS-a iz Tivta Jovanke Laličić – da će iz partije izbaciti svakoga ko se pojavi na litijama, pa se od toga odustalo; pokušao je da povuče policijsko obezbeđenje za litije, pa je i od toga odustao; pokušao je da na ulice izvede svoj narod, i nije se usudio da ode dalje od jednog pokušaja; obigravao je opštinske odbore svoje stranke po Crnoj Gori, ali očigledno ni to nije mnogo pomoglo.

Sad može da pokuša da nasilnim putem, policijskom zabranom i intervencijama, prekine litije, ali bi i on morao da bude svestan da od toga nema ništa i da samo može da bude prevelikog belaja; i zato što je naroda, koliko god da ga ima, previše za tako nešto, i zato što se i tim policajcima u litijama nalaze i porodica i prijatelji, a oni moraju da nastave da žive u Crnoj Gori. Može i da se nada da će se narod umoriti i odustati od odbrane svojih svetinja, ali da misli da svetinje nisu vredne borbe, ne bi ga ovoliko ni izašlo na ulice. A svaka nova litija znači i da je Đukanovićeva moć sve manja, već i zato što se ne usuđuje da primeni Zakon o slobodi veroispovesti koji je narod i sabrao na litije. Pri tome, vreme mu curi, jer izbori su sve bliži. Pa zato, s druge strane, on ne sme ni da povuče sporni zakon, jer bi tek to značilo priznanje poraza, i to unapred.

NATO INTERESI Najzad, tu je i faktor NATO-a i njegovih pratećih struktura, koje su možda (verovatno) i gurnule Đukanovića u obračun sa srpskim faktorom u Crnoj Gori, a sada bi sam Đukanović mogao da im postane nepoželjan balast. Ovo stoga što bi njegovo nekontrolisano survavanje s vlasti sa sobom u propast moglo da odvede i sav taj evroatlantistički, montenegrinski projekat čiji je on rodonačelnik. A Crna Gora je članica NATO-a, i kao takva mora da se drži pod kontrolom umesto u litijama. Tako da nije nezamisliv ni scenario u kome će Milo Đukanović, zarad kakve-takve kontrole štete, a on je dosad pokazao da štetu sve teže može da kontroliše, biti žrtvovan zarad višeg cilja, i to relativno brzo da ne bi bilo prekasno.

Sve to govori da bi jedina izlazna strategija, koja je Đukanoviću preostala na raspolaganju, mogla da se sastoji u kupovini avionske karte u jednom smeru. Najzad, to i ne bi bilo najgore što bi moglo da se dogodi, i njemu i svima ostalima.

[/restrict]