Tante, kukuriku, netvorking i konektiviti

Koje ključne poruke je iz Prištine i Beograda emitovao specijalni izaslanik Donalda Trampa Ričard Grenel, i zbog čega su Evropljani zbog toga nezadovoljni

Žozep Borel, visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost i potpredsednik Evropske komisije, komentarisao je ovih dana situaciju na Rogu Afrike, situaciju u svemiru sa posebnim osvrtom na problem orbitalnog otpada, naravno i šumske požare u Australiji, ali se ni rečju nije osvrnuo na potpisivanje pisma o nameri da se uspostavi avionski saobraćaj između Beograda i Prištine. Ovo odsustvo reakcije tako visokog evropskog zvaničnika na problem koji je Evropi mnogo bliži od svemirskog otpada ili Roga Afrike, o požarima u Australiji da i ne govorimo – premda se i samo odsustvo reakcije mora shvatiti kao reakcija dostojna pažnje i tumačenja – utoliko je neobičnije što je spomenuto pismo o nameri, na svom tviter nalogu, primetio i stigao da ga zabeleži predsednik Amerike Donald Tramp: „Svi su rekli da to ne može da se uradi. Ali prvi put u ovoj generaciji, biće direktnih letova između Srbije i Kosova. Još jedna pobeda.“
A onda je, takoreći na krilima tog dogovora o namerama, u Prištinu i Beograd stigao i Trampov specijalni izaslanik za dijalog Prištine i Beograda, ambasador SAD u Nemačkoj Ričard Grenel.

EKONOMIJA GRENELOVE MISIJE Razloge ovog Grenelovog dolaska u Srbiju, uključujući i Kosovo i Metohiju razume se, najbolje je sažeo američki ambasador u Beogradu Entoni Godfri, ukazavši da „nova godina predstavlja savršenu priliku za svež početak rada na ostvarenju cilja predsednika SAD da se oslobode ekonomski potencijali regiona… Sada je vreme za napredak“.
I sam Grenel je već u Prištini, preneli su mediji, rekao da je „njegova misija isključivo posvećena ekonomskom razvoju“, napomenuo je i da njega i predsednika Trampa „zanima kako pronaći rešenja za pokretanje ekonomskog razvoja“, najzad, obećao je, „neću vas primoravati na konkretne ideje već da pomognete privredama da rastu“. A i „deblokadu vazdušnog prostora, koja će sada omogućiti letove na relaciji Priština–Beograd posle 21 godine“, otkrio je, tražile su „poslovne zajednice“ u Beogradu i Prištini. I „ljudi će moći da lete“, kako to reče predsednik Srbije Aleksandar Vučić na zajedničkoj konferenciji za medije s Grenelom, „posebno oni koje to bude interesovalo zbog netvorkinga, konektivitija i svega drugog“.
I to je prvi važan zaključak koji je neophodno istaći posle Grenelovog obilaska Prištine i Beograda, nakon koga je počelo podrobnije da se razgovara i o obnovi železničkog saobraćaja između centralne Srbije i njene (naše) južne pokrajine.
Ako je, naime, suditi po onome što je Grenel rekao, a nemamo ništa drugo na osnovu čega bismo mogli da sudimo o njemu i njegovim namerama i zadacima, fokus njegovog delovanja – „Mi nemamo nikakve ideje, samo imamo moć“ – prevashodno se odnosio na ekonomiju; ovo umesto na krupna politička, to jest statusna pitanja. Podrazumeva se, ne iz plemenitog cilja da svi počnemo da živimo bolje nego zato što je takav interes onih poslovnih zajednica koje je Grenel spomenuo, no to je neka druga tema. U ovom trenutku za nas je najvažnije to zapažanje da svoje vreme i energiju Trampov specijalni izaslanik nije potrošio na zavrtanje ruke Srbiji i pretnje da prizna samoproglašenu nezavisnost Kosova, već na lobiranje za interese poslovnih krugova koji su, dok se samo na tome zadržavaju, za nas ipak mnogo manje pogubni od onih geopolitikantskih kojima smo do sada bili izloženi. I to je, s obzirom na one s kojima imamo posla, zaista osvežavajuća novost.

LAŽNI RECIPROCITET Sve ovo ne znači i da je Grenelov obilazak ovog dela Balkana bio i sasvim lišen politike, uostalom, tako nešto nije ni moguće zamisliti.
Reč je stoprocentnim pri-štinskim taksama na robu iz centralne Srbije i našem lobiranju protiv samoproglašene nezavisnosti Kosova i Metohije. Uzgred budi rečeno, „Pečat“ je odavno ukazao na činjenicu da su ova dva pitanja (nasilno) povezana pošto smo krajem 2018. uspešno sprečili još jedan pokušaj Prištine da se učlani u međunarodnu policijsku organizaciju Interpol.
U Beogradu je Grenel ova dva pitanja povezao i sasvim eksplicitno: „Takse moraju da budu ukinute. To je neprihvatljivo. Isti zahtev prenosim i ovde, kampanja za povlačenje priznanja mora da prestane.“
A ipak, sudeći po celini onoga što je Grenel izgovorio, kako u Beogradu, tako i pre toga u Prištini, ovaj zahtev – da prestanemo da osporavamo takozvanu kosovsku državnost – iako zvuči isto, nije isti kao istovetni zahtev koji nam je još 2010. isporučila tadašnja američka državna sekretarka i (hvala Bogu) nesuđena predsednica SAD Hilari Klinton. Ona je to tražila zarad daljeg učvršćivanja krnje (pa otuda krhke) državolikosti naše južne pokrajine, Grenel pak zato što to vidi kao najkraći put ka onom oslobađanju ekonomskih potencijala regiona.
Kako god, predsednik Vučić uzvratio je Grenelu onako kako je i morao: „Ja ne prihvatam povlačenje jednakosti između taksi i povlačenja priznanja… Što se tiče taksi, one su uvedene bez ikakvog razloga, i ne može da bude tante za kukuriku, mora da bude tante za tante, kako se to kaže u našem narodu… Mi smo nudili više puta Prištini dogovor u kome bi se napravila pauza u zahtevima za prijem u brojne međunarodne organizacije i za priznanje, kao i naše za povlačenje priznanja, ali to svojevremeno Priština nije želela da prihvati.“

AMERIČKA AGENDA Ovako kuražno odbijanje eksplicitnog američkog zahteva – Grenelu u lice – osim što se lako može objasniti diktatom srpskog nacionalnog interesa, može se razumeti i kao proizvod one slutnje o kojoj smo ranije već pisali – da u čitavom procesu učestvuje i nevidljiva ruka Rusije – ali je delom, nesumnjivo, i rezultat izostanka ozbiljnijeg američkog pritiska u ovom pogledu. I tu zapravo leži najozbiljniji, i za nas najveseliji aspekt Grenelove misije.
Njegovim rečima: „Ostaviću politiku vama svima. Ovde dolazimo samo da bismo spojili (dve) strane. Nemam neku veliku agendu. Nemam ideje oko toga šta vi treba da uradite. Neću vas primoravati na konkretne ideje već da pomognete privredama da rastu.“
Poručio je Grenel, iz Prištine, i „nisam došao sa nekom konkretnom predstavom o tome šta bi strane u dijalogu trebalo da rade“, te da „nikada nije postojalo vremensko ograničenje za postizanje sporazuma“, da bi pred novinarima u Beogradu i poentirao sa dve rečenice koje su bile važnije od svega drugog što je izgovorio i u Beogradu i u Prištini: „Sve dok osećamo da se napreduje, ostaćemo u ovom procesu. Ako same strane odluče da su završile s razgovorom i da nema održivog političkog rešenja, onda ćemo se mi povući, a ja ću otići i radiću nešto drugo.“
Onda ćemo se mi povući. Povlači se Trampova Amerika i iz Sirije i Avganistana pa nikako da se povuče, ali povukla se stvarno iz nuklearnog sporazuma s Iranom, iz Pariskog klimatskog sporazuma, iz raketnih sporazuma s Rusijom, hoćemo da kažemo, ova ekstravagantna mogućnost nije toliko nemoguća da je treba apriori odbaciti. Tim pre što ju je, ničim izazvan, izgovorio Trampov čovek od poverenja kakav je Ričard Grenel. I ne treba posebno ni naglašavati koliko nam dodatnog manevarskog prostora otvara, i koliko sužava prostor za predaju naših državnih i nacionalnih interesa već i sama činjenica da je ovako nešto izgovoreno. Veći preokret u američkoj politici kakva je ovde vođena u proteklih tridesetak godina dogodiće se samo ako se Grenelove reči i ostvare; zasad se, ipak, sasvim zadovoljavamo time što američke ambicije ne sežu dalje od poslovnog lobiranja i Trampove tviter pohvale zbog postizanja bilo kakvog uspeha.

NEZADOVOLJSTVO EVROPSKE UNIJE Američki solistički nastup u liku Ričarda Grenela, i to na baš ovakav način, izazvao je pak nezadovoljstvo u Evropskoj uniji koje se očitovalo već i u spomenutom izostanku reakcije njenog službenika nadležnog za naš slučaj Žozepa Borela.
I ne samo to. Kaže Bodo Veber iz Saveta za demokratizaciju politike iz Berlina – ne odlučuje on ni o čemu, ali se može smatrati valjanim indikatorom tamošnjeg raspoloženja – da „SAD ni same, niti u ulozi lidera, ne mogu dovesti do rešavanja odnosa između Beograda i Prištine“; da „ono što za sada znamo jeste da sporazum, odnosno dva sporazuma (između Srbije i ‘Lufthanze’ i KFOR/Kosova i ‘Lufthanze’) vrlo podsećaju na statusno neutralne bilateralne sporazume dogovarane početkom tehničkog dijaloga, a već smo videli da to ne može biti put ka rešavanju problema statusa između Srbije i Kosova“; da „sveobuhvatni dogovor (…) mora biti zasnovan na jasnim principima, odnosno crvenim linijama definisanim od strana Zapada“, i: „Ukoliko zaobiđete EU, visokog predstavnika Borela i ključne članice kao što je Nemačka, koju i provocirate pregovorima s ‘Lufthanzom’ i potpisivanjem sporazuma u ambasadi SAD u Berlinu, mali napredak može biti pretvoren u Pirovu pobedu.“
U tu će svrhu – pokušaja da EU ostane u igri kao faktor koji se još oko nečega pita – visoki predstavnik Borel ovih dana, kako je najavljeno, posetiti Beograd i Prištinu. No taj je pokušaj unapred osuđen na neuspeh, pogotovo ako će se njegov uspeh meriti onim crvenim linijama definisanim od strane Zapada o kojima govori stručnjak Bodo Veber. Ovo zbog onakvog stava Amerike koji je izrazio Ričard Grenel, i zbog evidentnog rascepa između Vašingtona i Brisela (Berlina), i zbog nedefinisane političke scene u Prištini koja ukidanje taksi, kao preduslov za nastavak dijaloga, čini nemogućom misijom, najzad, i zbog Rusije i Kine bez kojih, zbog njihovog veta u Savetu bezbednosti UN, nema konačnog rešenja. Ali i zbog raspoloženja srpske javnosti koja, probuđena događajima u Crnoj Gori, sasvim sigurno neće dopustiti bilo kakvo ozbiljno popuštanje na račun naših interesa.
Tako da nam prolazno vreme, makar što se Kosova i Metohije tiče, uopšte nije loše. Zato što vreme napokon radi za nas.