Свећа која догорева

Порази некад моћних странака европске левице у драматичној, потенцијално експлозивној ситуацији с којом се свет суочава: Све агресивнији неолиберализам (капитализам) продубљује провалију између пребогатих и безнадежно сиромашних, оних којима је левица, по смислу свог постојања, требало да буде политички ослонац и заштита

Још један тежак пораз европске левице (ако се Острвљани, Британци, још сматрају Европљанима) тамо где се очекивао (очигледно нереално) њен макар утешни, и усамљенички, успех: лабуристи Џеремија Корбина доживели су дебакл какав се не памти од (заиста давне) 1935. године. Ово није пораз, ово је уништење, констатовао је, очајнички гневно, један од првака странке која се од 2010. налази у опозицији.
Пораз лабуриста обезбеђује (потенцијално) конзервативцима (торијевцима) неприкосновену владавину и у следећој деценији. Под условом да се тријумф њиховог новог (продорног и вештог) лидера Бо Џоа (Бориса Џонсона) не претвори у Пирову победу. Његов тријумф би лако могао да буде увод у растакање британске империје: многи, наиме, већ виде Шкотску (после већ изгледног новог референдума) као независну, а Ирску уједињену!
Парадоксална чињеница да су губитници, упркос неуспеху, још увек једна од најуспешнијих социјалдемократских партија на Старом континенту говори само о поражавајућем стању у којем се налазе странке левице. И то у веома драматичној ситуацији с којом се суочава свет: све агресивнији неолиберализам (капитализам) чини провалију између (пре)богатих и безнадежно сиромашних, оних којима је левица, по смислу постојања, и традицији, требало да буде политички ослонац и заштита, све драстичнијом и застрашујуће експлозивном.

[restrict]

Предсказања салонских марксиста

И салонски (шоу) левичари и „нови марксисти“, попут (Словенца) Славоја Жижека и његовог грчког сабрата Јаниса Варуфакиса, оцењују да је пораз Корбинових лабуриста „тежак ударац за покрет радикалне левице“, али, у исто време, више прижељкиван а мање реалан, наговештај краја и краха „бруталног, безобзирног и неодрживог рентијерског капитализма“ (Варуфакис).
Провокативни економски теоретичар Варуфакис, који је постао министар финансија (кратко) у левичарској влади (малерозног) Алексиса Ципраса, у време драматичне дужничке кризе, жестоким, и узалудним, отпором (пре)моћним повериоцима (Немцима и Међународном монетарном фонду), верује да би тај крај и крах „бруталног капитализма“ могао заиста да се догоди захваљујући управо његовим представницима.
Варуфакис, наиме, у недавно објављеном тексту под насловом „Замислите свет без капитализма“, констатује да припадници класе најбогатијих, „бар они разумнији међу њима“, оптерећени „стресом и заслуженим осећањем кривице“ (!), осећају и сами да су угрожени „због крајње економске неизвесности у коју тоне већина њихових сународника“. У питању је, каже Варуфакис, „недодирљива моћна мањина која се показала неспособном да предводи дубоко поларизована друштва у којима само богати могу рачунати на пристојан живот“.
Забарикадирани у својим одвојеним насеобинама, мудрији међу супербогатима предлажу, примећује Варуфакис, неку врсту „партиципативног капитализма“, и чак више порезе за сопствену класу, схватајући да су „демократија и дистрибутивна држава“ њихова једина „поуздана полиса осигурања“.

Запаљива атмосфера

Иако је тешко поверовати да су супербогати, заиста, оптерећени „осећањем кривице“ и „потресени“ због могућих потреса, неспорно је да „у ваздуху“ има доста (негативног) електрицитета. И да мале варнице (повећање цене бензина и други, наизглед бенигни разлози и поводи) могу да направе запаљиву атмосферу и сруче лавину гнева (и гневних) на улице од Хонгконга, до Чилеа и Париза. Све је то, међутим, далеко (још) од потреса таквог интензитета (и масовности) који би (заиста) изазвао онај (споменути) стрес супербогатих и довео до радикалније редистрибуције богатства у корист сиромашних.
Тако нешто је, подсећају хроничари, била „способна“ да, индиректно, учини (само) Октобарска револуција: у страху од побуне широких радничких маса, тадашњи лидери капиталистичких демократија дозволили су редистрибуцију богатства дотад невиђених размера што је омогућило период највећег просперитета у историји човечанства.

Једни друмом, други шумом

Драма европске левице и њене некада традиционалне базе и ослонца, радништва и сиромашнијих слојева, у све је драстичнијој разминутости: једни друмом, други шумом. Иако су брутално поражени Корбинови лабуристи у изборну арену ушли под заветним слоганом да неће „напустити радничку класу“, и њима се догодило оно што и немачким социјалдемократама – да радничка класа напусти њих.
То обострано окретање леђа једних другима се, дакако, и у случају британских лабуриста, а посебно немачких социјалдемократа, није догодило преко ноћи и изненада. Процес ерозије текао је поступно и дуго. Драматичне размере добијао је, и добио, сплетом разних околности – деиндустријализација, глобализација, роботизација, дигитализација – с губитком традиционалне радничке класе и авантуристичким покушајима лидера левице да се у том кошмару снађу и, лутајући, пронађу нову гласачку клијентелу, драматично губећи ону некада верну.

Непоновљиво време Вилија Бранта

Губећи се у том беспућу, најстарија немачка политичка странка (преко век и по), Социјалдемократска партија (СПД) спала је са некадашњих изнад четрдесет одсто – непоновљива времена Вилија Бранта – на, тренутно, једва (мизерних) десет – дванаест процената гласова. Само за девет година ова странка је изгубила десет милиона гласача: док је 1998. победнички двојац Оскара Лафонтена (тада шеф партије) и Герхарда Шредера као кандидата за савезног канцелара подржало нешто више од двадесет милиона немачких грађана, девет година касније, за Мартина Шулца, као новог кандидата за најмоћнији положај у земљи (шеф владе), иако је доносио дах свежине и обновљене наде, гласало је (само) девет и по милиона.
Суноврат некад веома утицајне странке почео је, дакако, пре Шулца, практично с њеним последњим канцеларом Шредером. Његова Агенда 2010, радикална реформа тржишта радне снаге, спасла је државу (моћна Немачка означавана је на крају бескрајне владавине Хелмута Кола – шеснаест година – у економском смислу „европским болесником“) учинивши њену привреду конјунктурном и снажном, а упропастила партију: оштри реформски резови су најболније засекли (и посекли) традиционално социјалдемократско бирачко тело.

Незаустављиви суноврат

Тада започети суноврат, показаће серија накнадних избора, покрајинских (шеснаест) и оних савезних, за Бундестаг и Европски парламент, биће незаустављив. Социјалдемократе ће почети да губе и у њиховим традиционалним утврђењима, а најболнији удар доживели су губитком Северне Рајне – Вестфалије, најмногобројније немачке покрајине, 2005, после готово четрдесет година непрекидне, и неприкосновене, владавине.
Ништа неће помоћи ни опстанак на власти у ортаклуку са конзервативцима (велика коалиција) у последња три (од четири) мандата Ангеле Меркел. Напротив. Драма ће се само увећавати, а с њом ће се ширити уверење, нарочито изражено у партијској „бази“, да је тај изнуђени „брак“ за социјалдемократе фаталан.
Социјалдемократска партија, богате традиције и неспорних историјских заслуга, али и фаталних промашаја и огрешења (једина је, на пример, гласала 1933. против давања превеликих, испоставиће се, кобних овлашћења Адолфу Хитлеру, док је њено руководство 1999. бомбардовањем Савезне Републике Југославије увело Немачку опет у један агресивни рат), суочава се наједном с губитком идентитета и поверења. Чак и с могућим силаском с политичке сцене. На тако нешто упућује и „Шпиглова“ прича о „психограму једне ошамућене партије“, чију сам илустрацију с насловне стране „позајмио“ за наслов: СПД свећа која догорева…

Грозничаве лидерске смене

Иако има око четири стотине хиљада чланова, на изборима у више немачких покрајина СПД је већ изгубио статус „народне (масовне) странке“. У неким покрајинама на источној страни (територија бивше Немачке Демократске Републике), у Саксонији и Тирингији, на пример, социјалдемократе су једва прескочиле цензус од пет одсто. Њих су за собом оставили не само конзервативци (ЦДУ), којима такође не цветају руже, него и све остале парламентарне странке, осим либерала: Левица, Зелени и (убедљиво) Алтернатива за Немачку.
Грозницу која потреса ову некад заиста моћну странку, која је дала неколико шефова држава (њен члан Франк Валтер Штајнмајер и сада столује у председничком дворцу „Белви“) и три (послератна) канцелара, међу којима, уз Герхарда Шредера, два таквог (изузетног) формата какви су били Вили Брант и Хелмут Шмит, на свој начин илуструје убрзавање њеног „пулса“ и ритма у смењивању челних људи.
После Бранта, који се налазио на њеном кормилу готово четврт века (од 1964. до 1987), уследили су, до данас, као на траци: Ханс Јохен Фогел, Бјерн Енгхолм, Рудолф Шарпинг, Оскар Лафонтен, Герхард Шредер, Франц Минтеферинг, Матијас Плацек, Курт Бек, Зигмар Габријел, Мартин Шулц, Андреа Налес и, тренутно, (први пут у дугој страначкој историји), „двојац“ Норберт Валтер Борјанс и Саскиа Ескен.

Ново разочарање

Ово двоје готово непознатих (Борјанс је пензионисани покрајински министар финансија, а Ескенова готово неприметна посланица Бундестага) лансирало је у политичку орбиту, и на страначко кормило, незадовољство чланства предугим, и губитничким, „боравком“ у великој коалицији: њих двоје су у страначкој изборној кампањи наступали с поруком да ће извући партију из „погибељног“ загрљаја Ангеле Меркел и конзервативаца и били, практично само због тога, награђени.
Уследило је убрзо ново разочарање ионако разочаране партијске базе: иако је потврђен на страначком конгресу, двојац очигледно није имао храбрости и снаге да изврши сопствено обећање и налог чланства. Руководство се још једном нашло у раскораку са својим све малобројнијим присталицама: двојац очигледно није могао да издржи притисак страначких првака из министарских фотеља, посланичких клупа и високих чиновничких положаја.
Осим непосредних интереса ове гарнитуре, која би бар до краја четвртог (и завршног) мандата канцеларке Ангеле Меркел (још две године) да остане на власти, посебну улогу играо је, очигледно, паничан страх од превремених избора и још једне, можда фаталне, бламаже. Ушло се у нови чин драме која би, за социјалдемократе, лако могла да се претвори у агонију.

[/restrict]