Reforma NATO reforme

Program reformi BiH ne prejudicira odluku o članstvu u NATO-u, čime se prekida dosadašnji kontinuitet opredeljenosti BiH za punopravno članstvo u ovoj organizaciji. Ipak, on ne samo da definitivno ne skida s dnevnog reda pitanje učlanjenja BiH u zapadni pakt već povećava opasnost od rizičnih posledica intenziviranja saradnje BiH i NATO-a

Narodna skupština Republike Srpske je na posebnoj sednici, sa 52 glasa za i tri glasa protiv, usvojila Zaključke u vezi sa informacijom o dokumentu Programa reformi BiH, pruživši tako podršku kompromisnom sporazumu koji je u Predsedništvu Bosne i Hercegovine prihvaćen kao alternativa ANP-u (Godišnjem nacionalnom programu za NATO). Nažalost, rasprava o ovom dokumentu potvrdila je da – kad su u pitanju teme od suštinskog nacionalnog i državnog značaja – između vladajućeg bloka i opozicije u RS postoji duboki, bojimo se nepremostivi jaz, a pri tome je i protekla u znaku teških svađa, neodmerenih reči, pa čak i pojedinačnih fizičkih obračuna.

ZATROVANA ATMOSFERA Najveću krivicu za ovakvu zatrovanu atmosferu snose predstavnici opozicije koji su svojim neargumentovanim, a često i uvredljivim provokacijama izazvali žestoku reakciju najviših državnih funkcionera, člana Predsedništva BiH Milorada Dodika i ministra unutrašnjih poslova RS Dragana Lukača. Iako možemo razumeti njihove ljudske emocionalne reakcije, ipak nam se čini da su – s obzirom na visoke funkcije koje obavljaju, te veliko političko iskustvo – morali izbeći reči i postupke koji i njihovim protivnicima i brojnim neprijateljima Republike Srpske daju dodatne argumente za dalju demonizaciju nepodobnog entiteta BiH i njegovih lidera.
Narodni predstavnici iz redova opozicije iskoristili su Lukačev napad na poslanika PDP-a Draška Stanivukovića da napuste sednicu pre usvajanja Zaključaka (kasnije je klub poslanika SDS zatražio smenu ministra unutrašnjih poslova) koji su izglasani zahvaljujući poslanicima vladajuće koalicije.

PREKID NATO KONTINUITETA Konstatovano je da „Program reformi BiH ne prejudicira odluku o članstvu u NATO, čime se prekida dosadašnji kontinuitet opredeljenosti BiH za punopravno članstvo u ovoj organizaciji“. Takođe je ocenjeno da „Godišnji program reformi ni po čemu nije tekst Godišnjeg nacionalnog programa (ANP-a)“, odnosno da je „u okvirima skupštinske Rezolucije o zaštiti ustavnog poretka i proglašenju vojne neutralnosti Republike Srpske“. Ponovljeno je opredeljenje da se „o eventualnom članstvu u vojnim savezima građani RS moraju prethodno izjasniti na referendumu“, te upozoreno kako „pri svakom odlučivanju u Predsedništvu BiH i Parlamentarnoj skupštini BiH predstavnici Srba iz RS moraju da uvaže stavove Narodne skupštine Republike Srpske i referendum naroda“, odnosno „bez oklevanja upotrebe mehanizme zaštite prava i interesa RS“.
Usvajanju zaključaka prethodila je skupštinska diskusija na koju su predstavnici opozicije, nimalo slučajno, došli „naoružani“ NATO zastavicama, koje su valjda trebalo da simbolično pokažu kako je Dodik izdao vojnu neutralnost RS i kapitulirao pred zapadnom vojnom alijansom. Poslanici stranaka koje se proteklih godina uopšte nisu protivile putu BiH (i RS) u NATO sada su, ispoljavajući lažnu patriotsku zabrinutost, nastojali da uvere javnost kako se Program reformi BiH suštinski uopšte ne razlikuje od upokojenog ANP-a, te da se njegovim slanjem u Brisel daje zeleno svetlo čelnicima NATO-a da mogu, kad god to požele, primiti BiH u svoju „porodicu“.
Za njih nisu ništa značile tvrdnje američkih diplomata (Metjua Palmera i ambasadora SAD u Sarajevu Erika Nelsona), niti ambasadora Rusije u BiH Petra Ivancova, da „usvojeni Program reformi ne prejudicira članstvo BiH u Severnoatlantskoj alijansi“. Naprotiv, one su poslužile nekima od njih da javno ispolje svoje nezadovoljstvo zbog stavova Kremlja, a kako čelnici nekada glavne državotvorne stranke RS danas tretiraju najveću slovensku zemlju na svetu najbolje pokazuju optužbe koje je na račun politike Moskve tokom skupštinske rasprave izneo šef poslaničkog kluba SDS-a Miladin Stanić.
„Svi strani ambasadori u BiH, izuzev iskonstruisane priče ruskog ambasadora, govore da ovaj dokument vodi BiH u NATO. Dodik je delima i nedelima na prostoru RS bio ucenjen da ovo uradi“, poručio je Stanić, ne objasnivši kakav je to stvarni interes Rusije da „iskonstruisanim pričama“ podržava kurs koji vodi BiH u NATO.

BUDALA I KONJ Stanić i njegov stranački kolega Nebojša Vukanović optužili su vladajuće strukture RS da je dokument Programa reformi BiH koji je dostavljen poslanicima Narodne skupštine RS falsifikat, dok je prvi čovek SDS-a Mirko Šarović upozorio da usvajanje kompromisnog sporazuma „znači aktivaciju MAP-a“ (Akcionog plana za članstvo u NATO-u), ali i ocenio da se njime „odluke o članstvu u ovoj organizaciji prenose na organe BiH“. Glavna meta poslanika opozicije bio je državnik iz Laktaša čiji je uvodni ekspoze bio propraćen zvižducima, uzvicima („Izdaja, izdaja!“) i lupanjem po skupštinskim klupama.
Nakon uvreda koje je na račun njega i njegove porodice izneo Nebojša Vukanović, član Predsedništva BiH je ovog poslanika SDS-a „počastio“ nimalo diplomatskim izrazima kao što su „budala“, „šizofrenik“ i „konj“. Pošto ga je predsednik Narodne skupštine Nedeljko Čubrilović upozorio da ne može tako da se ponaša prema poslanicima, iznervirani prvi političar RS je i njemu oštro replicirao rečima: „Šta ti mene prekidaš? Što nisi prekidao njega (Vukanovića)?“
Prvi policajac Srpske Dragan Lukač je, iznerviran zbog unošenja zastava NATO-a u skupštinsku salu, ušao u verbalni duel sa poslanikom PDP-a Draškom Stanivukovićem. Očigledno isprovociran njegovim rečima, bacio mu je onda papir u lice, a potom i udario mladog opozicionara koga su, valja podsetiti, pre godinu dana vlasti RS optužile da je pokušao da izvrši puč u Banjaluci. Lukač se kasnije izvinio za svoj postupak, ali je optužio „NATO promotora“ Draška Stanivukovića kao glavnog vinovnika incidenta.

INTENZIVIRANJE SARADNJE Sadržaj konačno objavljenog Programa reformi BiH potvrdio je da – kad su interesi RS u pitanju – ovaj kompromisni dokument sadrži pozitivne, ali i štetne stvari.
U dokumentu poslatom u Brisel ističe se da on „ne prejudicira konačnu odluku o članstvu u NATO-u, za šta će biti neophodna nova odluka Predsedništva i Parlamenta Bosne i Hercegovine“. Problem je, međutim, što ovaj papir predviđa novo, još čvršće povezivanje dejtonske tvorevine sa zapadnom vojnom alijansom, pa se tako, između ostalog, najavljuje da će „BiH razviti strukturu kompatibilnu sa NATO-om“, reformisati oružane snage i slati svoje vojnike u misije Severnoatlantskog saveza, te – što je novina koja zadire u njeno dejtonsko uređenje – „formirati Apelacioni sud BiH“. Jednostavno, ovaj program reformi ne samo da definitivno ne skida s dnevnog reda pitanje učlanjenja BiH u „najmoćniju vojnu alijansu u istoriji“ već povećava opasnost od rizičnih posledica intenziviranja saradnje BiH i NATO-a.

CEMENTIRANJE GRANICE NA DRINI A da u Sarajevu ne odustaju od planova da učlanjenjem BiH u NATO zacementiraju granicu na Drini i tako lakše ukinu „remetilačku vlašku tvorevinu“, pokazala je nedavna žestoka reakcija „boraca za jedinstvenu Bosnu“ na Predlog strategije odbrane i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Već sama činjenica da se u predlogu ovog dokumenta ističe kako je „očuvanje Republike Srpske kao entiteta u sastavu BiH u skladu sa Dejtonskim sporazumom od posebnog značaja za bezbednost i odbranu Srbije“, dovela je do paljenja crvenih svetala u gradu na Miljacki, gde su u odbranu ugrožene države skočili čelnici SDA i, naravno, članovi Predsedništva Bosne i Hercegovine Šefik Džaferović i Željko Komšić.
Najdalje je u pretnjama Srbima otišao Komšić, koji je ocenio da bi „usvajanje ove strategije značilo narušavanje regionalnog mira i stabilnosti“ i bilo „čin otvorenog neprijateljstva prema državi BiH“. Pošto je ponovio stare, dobro poznate laži o „otvorenim ranama od srpske agresije“ i „počinjenog genocida“, on je ustvrdio kako „Srbija nije nikakav garant Dejtonskog sporazuma (već je to, po njegovom valjda pravnom saznanju, bila samo bivša SRJ!) nego je jedino u obavezi da poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine“.
Srbija, dakle, po Komšićevom mišljenju, nema nikakva prava da štiti, dejtonskim sporazumom zagarantovani, status Republike Srpske, ali to nije i sve šta nam je poručio ovaj „borac protiv nacionalizma“ i zagovornik „građanskih vrednosti“.
„Ako u Srbiji misle da odustanu od Dejtonskog mirovnog sporazuma, neka to i kažu, biće nam zadovoljstvo da stvari u BiH drugačije uredimo.“
Kako to misli da uradi objasnio je vrlo brzo, ubacujući u igru NATO kartu. S obzirom na to da Srbija svojom Strategijom odbrane svesno krši Dejtonski sporazum, na to će – kako on najavljuje – reagovati „najmoćnije države Severnoatlantske alijanse (inače potpisnice ovog sporazuma) i poslati svoje trupe u BiH“.
„One će veoma brzo doći na granicu na Drini, kako bi sprečile baš takve srbijanske maštarije. BiH treba i postaće članica NATO-a upravo radi planova iz Srbije kojima se iskazuju pretenzije prema delu teritorije suverene države BiH“, najavljuje Komšić.
Sve je dakle jasno, mada ipak nije sve otvoreno rečeno. Kada govore o željenom dolasku NATO trupa na Drinu, Željko Komšić i njegovi brojni bošnjački istomišljenici imaju pred sobom sliku iz perioda od 1941. do 1945. kada je takozvana Nezavisna Država Hrvatska uz asistenciju trupa Vermahta rešavala problem nepoželjnih Srba, dok je Drina predstavljala granicu između okupirane Srbije i monstruozne ustaške tvorevine na prostoru BiH. Neki sličan scenario, uz asistenciju prijatelja iz NATO-a, oslobodio bi „bosanske patriote“ noćne more zvane Republika Srpska, dok bi preostali pripadnici ovog naroda postali prihvatljiva nacionalna manjina ili „Bosanci pravoslavne veroispovesti“.
Mada o tome javno ne zbore, Komšić, Izetbegović, Džaferović i ostali „čuvari Bosne ponosne“ imaju na umu upravo ovaj, za njih zasad samo priželjkivani rasplet, kada govore o potrebi ulaska BiH u NATO „porodicu“.