Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
 Stanislav KrakovRATNI DNEVNICI 1912–1916 „Prometej“, Novi SadStanislav Krakov (Kragujevac, 1895 – Sent Žilijen, 1968) „provukao“ je svoj život kroz četiri rata. Nekome će se učiniti da mu je sudbina bila naklonjena, dok je on u tome video njenu svirepost. Bilo kako bilo, malo ko je u srpskoj književnosti ostavio tako dubok i upečatljiv trag a da je veoma kratko učestvovao u njoj. Gotovo nijedno književno delo nije bilo izloženo prisilnom višedecenijskom zaboravu, kao njegovo. Ratni dnevnik obuhvata više celina, a nas zanima treći deo, on počinje od prvih dana februara 1915. godine, kada je potporučnik Stanislav Krakov dobio raspored u rejonu grada Šapca i okoline, opisujući svakodnevne aktivnosti i boravak njegove jedinice u okolini Uba i Valjeva, zatim odsustva u Beogradu, sve do sredine septembra, kada njegov puk maršuje do Mladenovca, kako bi se ukrcao na voz i prevezao se do Vladičinog Hana, odakle ponovo maršuje do Surdulice i sve do zaposedanja položaja duž granice sa Bugarskom. Krakov pedantno beleži sve aktivnosti jedinice uoči, za vreme i nakon napada bugarske vojske na našu istočnu granicu. Takođe opisuje svoje ranjavanje, borbe na Vlasini, odstupanje naših jedinca preko Kosova i Metohije, kroz Crnu Goru, sve do Skadra, Drača i Valone, a završava se 24. januara 1916, po pristizanju na ostrvo Krf. Pri kraju Ratnog dnevnika Krakov pravi bilans gubitaka svog voda, koji na reprezentativan način oslikava tragediju srpske vojske i države. Zanimljivost ovog dnevnika je i u tome što se u njemu nalazi odeljak naslovljen „Epizode iz 1912, 1913, 1914. i 1915. godine“. Reč je i komičnim ratnim epizodama koje je budući pisac skicirao, u želji da razgali sebe i eventualnog čitaoca. Očigledno je da je ovaj dnevnik poslužio Stanislavu Krakovu prilikom pisanja njegove kapitalne knjige Život čoveka na Balkanu, štampane posthumno, tek 1997. tako da će dostupnost Ratnog dnevnika olakšati posao budućim istraživačima koji ovim delima budu pristupali uporedno. |
 Olga TukarčukPAMTIVEK I DRUGA DOBA „Službeni glasnik“ i „Paideia“, Beograd Olga Tokarčuk rođena je 1962. u Sulehovu, na zapadu Poljske. Po vokaciji psiholog, nakon završenih studija na Varšavskom univerzitetu radila je kao psihoterapeut. Romanopisac, esejist, scenarist i pesnik, nesumnjivo vodeće ime poljske književnosti među piscima srednje generacije, dobitnica je brojnih književnih priznanja i nagrada. Vrhunac njene književne karijere predstavljaju dva priznanja: britanska nagrada „Man Booker“ 2018. za roman Beguni, i Nobelova nagrada za 2018. godinu (koja joj je uručena naknadno, 2019, iz vanknjiževnih razloga). Roman Pamtivek i druga doba, objavljen u Poljskoj još 1996, predstavljao je ne samo prelomnu tačku u književnom razvoju Olge Tokarčuk nego i svojevrsni zaokret u fabuli poljskog romana. Još tada, polovinom devedesetih godina, kritičari su proglasili Olgu Tokarčuk za novu nadu poljske proze i ona je munjevito stekla naklonost čitalaca kako u zemlji, tako i u svetu. Ova knjiga je osvojila brojne književne nagrade i priznanja, a uvršćena je i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. To je neobičan roman, bajka o svetu, porodična saga u magičnoj atmosferi poljske provincije, roman-reka neobične konstrukcije koja odražava geometrijsku predstavu savršenstva i punoće. |
Bertolt Breht
ODABRANE DRAME
„Laguna“, Beograd
Knjiga sadrži tri drame najznačajnijeg nemačkog dramskog pisca XX veka: Čovek je čovek, Opera za tri groša, Majka Hrabrost i njena deca. U komadu Čovek je čovek, paraboli o preobražaju radnika Galija Geja u vojnika, Breht je razvio prve elemente svog epskog pozorišta. Za razliku od tradicionalnog pozorišta koje pruža savršenu iluziju i navodi gledaoca da se poistoveti s likovima komada, Brehtovo epsko pozorište gledaoca želi da podstakne na razmišljanje i politički ga angažuje. Opera za tri groša, koja govori o životu londonskih kriminalaca-biznismena i biznismena-kriminalaca, bila je najuspešniji pozorišni komad u Vajmarskoj republici, dok je komad Majka Hrabrost i njena deca najigranija Brehtova drama do danas. Ova tri dramska teksta temelj su Brehtovog stvaralaštva i najvažniji razlog za uspeh njegovog epskog pozorišta u Nemačkoj, Evropi i svetu. „Brehtov celokupni opus predstavlja Sizifov napor da nekako uskladi sopstvene estetske kriterijume sa nesrećnim dobom u kojem je živeo i čije je zadatke, u očaju, na sebe preuzeo“, zapisao je Teodor Adorno.
 Ljiljana ŠevoSPOMENIČKO BLAGO REPUBLIKE SRPSKE Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske (Banja Luka) i „Pravoslavna reč“ (Novi Sad) U ovoj kapitalnoj monografiji na najbolji mogući način prikazuje se i osvetljava kulturno-istorijsko bogatstvo koje su naši preci stvarali kroz vekove. Celokupnu kulturnu baštinu u Republici Srpskoj, koja je do sada utvrđena, dr Ševo je svrstala u dve velike grupacije: nepokretno i pokretno kulturno nasleđe. Recenzenti su akademik Rajko Kuzmanović i akademik Slavenko Terzić. |
Marko Pejković
REČNIK SANSKRITA I SRPSKOG
„Catena Mundi“, Beograd
Mistika klasičnog i sakralnog jezika Indije ne prestaje da uzbuđuje evropske duhove. Saznajte koliko je savremeni srpski jezik blizak indoevropskim korenima. Bez ikakve sumnje, u ovoj knjizi će i čitaoci koji nisu pravoslavni ili uopšte nisu religiozni moći da pronađu niz interesantnih činjenica o vezama srpskog i sanskrita, o indoevropskoj istoriji, ali i nove filozofske horizonte, kojih smo svi manje-više lišeni usled zapadnjačkog pogleda na svet.
 Ivan NegrišoracOGLEDALA OKA NEDREMANA „Laguna“, Beograd„Žicu na koju je u Svetilniku nabasao, Ivan Negrišorac nije našao pa zašao – nego je u Matičnom mleču ponovo pronašao i na pravom zadatku zaposlio svoju maštu, poetiku i omilitiku. Malo ih je, ako ih uopšte ima, u savremenoj srpskoj poeziji, koji na jednom razboju prirodnije pretkivaju predivo velikog narativa i srećnije izlaze na kraj sa tolikim sadržajima, simbolima i motivima“, zapisao je Matija Bećković, dok Rajko Petrov Nogo ovo delo komentariše: „Negrišorčev roman u stihovima, taj zakučasti rukopis oblačića, bio je sasvim čitljiv, a svetlosne glavice po raznim vremenima i prostorima obasjavala je i u jedinstven hronotop sabirala neovdašnja, prisna svetlost kojom se ovde sve pričešćuje. U tu svetlost Ivan Negrišorac je odvažno zakoračio, prožet takvom svetlošću raskošno zapevao.“ Mihajlo Pantić dodaje: „Kultura pomaže pesniku i nama da svoj identitet i posebnost potvrdimo svedočenjem o dugom trajanju i tradiciji koja nas određuje i uslovljava. Ivan Nagrišorac to čini na način nadahnutog i posvećenog pesnika koji stoji po strani od političke ili ideološke funkcionalizacije predočenih sadržaja, i posebno kičerske, kvazipatriotske, a u stvari za umetnost pogubne manipulacije njima“, a Saša Radojčić zaključuje: „Iako novije Negrišorčeve knjige mogu biti shvaćene kao polifonijski izgrađene, pri čemu se celina uobličava učešćem više pojedinačnih glasova koji se okupljaju po dijahronijskoj i sinhronijskoj ravni, pesnik na planu načina govora, uz retka odstupanja, ipak prednost pruža standardnom, visoko komunikativnom idiomu, i tako olakšava posao svome čitaocu.“ |
