Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
 Станислав КраковРАТНИ ДНЕВНИЦИ 1912–1916 „Прометеј“, Нови СадСтанислав Краков (Крагујевац, 1895 – Сент Жилијен, 1968) „провукао“ је свој живот кроз четири рата. Некоме ће се учинити да му је судбина била наклоњена, док је он у томе видео њену свирепост. Било како било, мало ко је у српској књижевности оставио тако дубок и упечатљив траг а да је веома кратко учествовао у њој. Готово ниједно књижевно дело није било изложено присилном вишедеценијском забораву, као његово. Ратни дневник обухвата више целина, а нас занима трећи део, он почиње од првих дана фебруара 1915. године, када је потпоручник Станислав Краков добио распоред у рејону града Шапца и околине, описујући свакодневне активности и боравак његове јединице у околини Уба и Ваљева, затим одсуства у Београду, све до средине септембра, када његов пук маршује до Младеновца, како би се укрцао на воз и превезао се до Владичиног Хана, одакле поново маршује до Сурдулице и све до запоседања положаја дуж границе са Бугарском. Краков педантно бележи све активности јединице уочи, за време и након напада бугарске војске на нашу источну границу. Такође описује своје рањавање, борбе на Власини, одступање наших јединца преко Косова и Метохије, кроз Црну Гору, све до Скадра, Драча и Валоне, а завршава се 24. јануара 1916, по пристизању на острво Крф. При крају Ратног дневника Краков прави биланс губитака свог вода, који на репрезентативан начин осликава трагедију српске војске и државе. Занимљивост овог дневника је и у томе што се у њему налази одељак насловљен „Епизоде из 1912, 1913, 1914. и 1915. године“. Реч је и комичним ратним епизодама које је будући писац скицирао, у жељи да разгали себе и евентуалног читаоца. Очигледно је да је овај дневник послужио Станиславу Кракову приликом писања његове капиталне књиге Живот човека на Балкану, штампане постхумно, тек 1997. тако да ће доступност Ратног дневника олакшати посао будућим истраживачима који овим делима буду приступали упоредно. |
 Олга ТукарчукПАМТИВЕК И ДРУГА ДОБА „Службени гласник“ и „Паидеиа“, Београд Олга Токарчук рођена је 1962. у Сулехову, на западу Пољске. По вокацији психолог, након завршених студија на Варшавском универзитету радила је као психотерапеут. Романописац, есејист, сценарист и песник, несумњиво водеће име пољске књижевности међу писцима средње генерације, добитница је бројних књижевних признања и награда. Врхунац њене књижевне каријере представљају два признања: британска награда „Man Booker“ 2018. за роман Бегуни, и Нобелова награда за 2018. годину (која јој је уручена накнадно, 2019, из ванкњижевних разлога). Роман Памтивек и друга доба, објављен у Пољској још 1996, представљао је не само преломну тачку у књижевном развоју Олге Токарчук него и својеврсни заокрет у фабули пољског романа. Још тада, половином деведесетих година, критичари су прогласили Олгу Токарчук за нову наду пољске прозе и она је муњевито стекла наклоност читалаца како у земљи, тако и у свету. Ова књига је освојила бројне књижевне награде и признања, а увршћена је и у обавезну средњошколску лектиру. То је необичан роман, бајка о свету, породична сага у магичној атмосфери пољске провинције, роман-река необичне конструкције која одражава геометријску представу савршенства и пуноће. |
Бертолт Брехт
ОДАБРАНЕ ДРАМЕ
„Лагуна“, Београд
Књига садржи три драме најзначајнијег немачког драмског писца XX века: Човек је човек, Опера за три гроша, Мајка Храброст и њена деца. У комаду Човек је човек, параболи о преображају радника Галија Геја у војника, Брехт је развио прве елементе свог епског позоришта. За разлику од традиционалног позоришта које пружа савршену илузију и наводи гледаоца да се поистовети с ликовима комада, Брехтово епско позориште гледаоца жели да подстакне на размишљање и политички га ангажује. Опера за три гроша, која говори о животу лондонских криминалаца-бизнисмена и бизнисмена-криминалаца, била је најуспешнији позоришни комад у Вајмарској републици, док је комад Мајка Храброст и њена деца најигранија Брехтова драма до данас. Ова три драмска текста темељ су Брехтовог стваралаштва и најважнији разлог за успех његовог епског позоришта у Немачкој, Европи и свету. „Брехтов целокупни опус представља Сизифов напор да некако усклади сопствене естетске критеријуме са несрећним добом у којем је живео и чије је задатке, у очају, на себе преузео“, записао је Теодор Адорно.
 Љиљана ШевоСПОМЕНИЧКО БЛАГО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Академија наука и умјетности Републике Српске (Бања Лука) и „Православна реч“ (Нови Сад) У овој капиталној монографији на најбољи могући начин приказује се и осветљава културно-историјско богатство које су наши преци стварали кроз векове. Целокупну културну баштину у Републици Српској, која је до сада утврђена, др Шево је сврстала у две велике групације: непокретно и покретно културно наслеђе. Рецензенти су академик Рајко Кузмановић и академик Славенко Терзић. |
Марко Пејковић
РЕЧНИК САНСКРИТА И СРПСКОГ
„Catena Mundi“, Београд
Мистика класичног и сакралног језика Индије не престаје да узбуђује европске духове. Сазнајте колико је савремени српски језик близак индоевропским коренима. Без икакве сумње, у овој књизи ће и читаоци који нису православни или уопште нису религиозни моћи да пронађу низ интересантних чињеница о везама српског и санскрита, о индоевропској историји, али и нове филозофске хоризонте, којих смо сви мање-више лишени услед западњачког погледа на свет.
 Иван НегришорацОГЛЕДАЛА ОКА НЕДРЕМАНА „Лагуна“, Београд„Жицу на коју је у Светилнику набасао, Иван Негришорац није нашао па зашао – него је у Матичном млечу поново пронашао и на правом задатку запослио своју машту, поетику и омилитику. Мало их је, ако их уопште има, у савременој српској поезији, који на једном разбоју природније преткивају предиво великог наратива и срећније излазе на крај са толиким садржајима, симболима и мотивима“, записао је Матија Бећковић, док Рајко Петров Ного ово дело коментарише: „Негришорчев роман у стиховима, тај закучасти рукопис облачића, био је сасвим читљив, а светлосне главице по разним временима и просторима обасјавала је и у јединствен хронотоп сабирала неовдашња, присна светлост којом се овде све причешћује. У ту светлост Иван Негришорац је одважно закорачио, прожет таквом светлошћу раскошно запевао.“ Михајло Пантић додаје: „Култура помаже песнику и нама да свој идентитет и посебност потврдимо сведочењем о дугом трајању и традицији која нас одређује и условљава. Иван Нагришорац то чини на начин надахнутог и посвећеног песника који стоји по страни од политичке или идеолошке функционализације предочених садржаја, и посебно кичерске, квазипатриотске, а у ствари за уметност погубне манипулације њима“, а Саша Радојчић закључује: „Иако новије Негришорчеве књиге могу бити схваћене као полифонијски изграђене, при чему се целина уобличава учешћем више појединачних гласова који се окупљају по дијахронијској и синхронијској равни, песник на плану начина говора, уз ретка одступања, ипак предност пружа стандардном, високо комуникативном идиому, и тако олакшава посао своме читаоцу.“ |
