Dizraelijevo pismo kraljici

Pregled mesta Kosova i Metohije u međunarodnim odnosima – od onog koje je zauzimalo u rešavanju istočnog pitanja do Prvog svetskog rata i kasnije – nedvosmisleno govori o tome da su oko parčeta ovog tla kroz istoriju velike sile vodile bespoštednu borbu. U kojoj meri se to promenilo, da li je kosovsko pitanje još uvek eminentno političko pitanje velikih sila iza kojih se nazire bojazan od Rusije, koliki je prostor bio ostavljen srpskom činiocu u procesu reintegracije, te ukoliko bi do podele došlo, zašto se predložen atonski model smatra pogubnim. O ovim pitanjima na šestom okruglom stolu iz ciklusa „Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije“ govorili su dr Miloš Ković, dr Miša Đurković i dr Aleksandar Raković.

SUZBIJANJE RUSKOG FAKTORA Kosovo i Metohija eminentno je pitanje međunarodnih odnosa, iako se o njemu retko govori na način koji podrazumeva da njegovo rešenje diktira odnos svetskih snaga. Ovakva postavka krije latentnu pretnju da bi u perspektivi ovo pitanje moglo da se rešava na međunarodnoj konferenciji o KiM čime bi se ono istrglo iz ruku srpskog naroda i predalo u ruke velikih sila. Kada su Kosovo i Metohija postali pitanje međunarodnih odnosa i odnosa snaga između velikih sila?
Po mišljenju istoričara Miloša Kovića prelomni trenutak novog iščitavanja značaja Kosova i Metohije, odnosno Stare Srbije bio je Berlinski kongres 1878. Tome u prilog govore pisma koja Dizraeliju i Bizmarku u vreme održavanja kongresa stižu iz Prizrena i Skadra.
„Prizrensko pismo uputili su muslimani tražeći autonomiju, a skadarsko katolici zahtevajući nezavisnost od Osmanskog carstva. Ova pitanja nisu inspirisale velike sile. Tek kasnije Dizraeli piše kraljici da bi možda trebalo razmisliti o tome da Albanci, kao narod čija je većina antiruski orijentisana, postanu oslonac Velike Britanije na Balkanu. Te njegove reči zvuče kao neka vrsta proročanstva koje će doći. U periodu od 1878. do 1912. pitanje ko će vladati Kosovom i Metohijom – Albanci ili Srbi – ulazi u sferu interesovanja velikih sila. Ovo je ujedno i pitanje sukoba dva nacionalizma – srpskog nacionalnog pokreta, koji je utemeljen u vekovima pre moderne egzistencije, i albanskog pokreta, koji je u stvaranju i u kojem tek u narednim decenijama dolazi do izražaja presudan uticaj spoljnog faktora. Od uticaja spoljnog faktora, pre svih Habzburške monarhije, nije izuzet ni srpski nacionalni pokret, posebno u vreme Vuka i Dositeja, kada dolazi do identitetskog inženjeringa među Srbima kako bi se odvojili od Rusa i približili srednjoevropskom kulturnom hrvatskom krugu, i s druge strane uticaja Rusije koji je verski, kulturni i politički. No ni tada, 1878, pa sve do 1912. ne govorimo o kosovskom pitanju već pitanju Stare Srbije i Makedonije koje je i te kako međunarodno.“
Podsećajući na činjenicu da su velike sile bile uključene u nacionalne pokrete balkanskih naroda od njihovih početaka, Ković ističe da se u njima teško može razdvojiti unutrašnja dinamika, zasnovana na predanjima, tradiciji, društvenim kretanjima, od spoljnog faktora koji po pravilu pokušava da balkanske nacionaliste iskoristi za svoje ciljeve.
„Iza albanskog nacionalizma u nastanku uočljiv je uticaj Britanije. Na početku stvaranja Prizrenske lige vidimo da su neki britanski konzuli prilično aktivni, ali tu je ključna Turska, koja koristi albansku ligu kako bi se suprotstavila Srbima u srpskoj i crnogorskoj državi. Uticaj Austrougarske na katoličke Albance je dugoročan, a u prvoj polovini 19. veka uočljive su i veze koje se uspostavljaju između Hrvata i katolika Albanaca na severu. O tome svedoče putopisi, kontakti, naročito aktivnosti franjevaca. Stvaranje albanske nacije bilo je nezamislivo bez Habzburške monarhije, odnosno Rima i Vatikana. Upravo je Austrougarska ključni faktor u inrenacionalizaciji pitanja Metohije i Kosova negde od 1896. kada ona postavlja pitanje stvaranja albanske države. Interesantno da je i grof Nikolaj Ignjatijev, ruski ambasador u Carigradu, tvorac Sanstefanske Bugarske, u vreme velike istočne krize računao na Albance više nego na Grke, u uspostavljanju jedne vrste osovine balkanskih naroda koja bi bila oslonjena na Rusiju i koja bi u jednom trenutku mogla da sruši tursku vlast.“

SRPSKI KOMONVELT Ako je u drugoj polovini 19. veka i u prve dve decenije 20. veka rešenje srpskog nacionalnog pitanja bilo ključ za rešenje balkanskog pitanja, da li se onda danas od strane Zapada rešenje albanskog pitanja uzima kao osnova za trajno rešenje problema Zapadnog Balkana, te u kojoj meri ideja o razgraničenju jeste put ka njegovoj realizaciji?
Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije, smatra da ideja o razgraničenju, izuzev kod jednog dela engleske elite koja istrajava na tome da se na bilo koji način Cvijićeva vrata predaju Albancima, gotovo ne postoji. Jedina legitimna, moralna, međunarodnopravno opravdana i po njegovom mišljenju realna pozicija Srbije je da po slovu Rezolucije 1244 traži punu reintegraciju prostora Kosova i Metohije sa svim njegovim građanima.
„Ono što mi dugo radimo, pokušavamo da formulišemo jeste ideja da Srbija napravi modernu nacionalnu državu. Po mom dubokom ubeđenju nama to nikada neće dozvoliti. Pokojni Dobrica Ćosić je maštao o tome, da se razgraničimo, razmenimo stanovništvo, zaokružimo teritoriju i da konačno možemo da znamo gde je i šta je naše. Odgovorno tvrdim, to nama nikada neće dozvoliti – ne samo naši zapadni prijatelji nego i druge imperije koje deluju na ovim prostorima. Zato bi trebalo razmišljati u kategoriji srpskog komonvelta. Za razliku od nacionalne države koja je precizno definisana, komonvelt je nešto što fluktuira – ima granice koje su manje-više otvorene i ima ono što je bitno a to je identitet koji se razvija na nekoliko nivoa. U tom smislu deo srpskog korpusa na neki način danas čine i Vlasi, delovi Makedonaca ili muslimana koji su svesni svog slovenskog porekla, čak i korpus vezan za Hrvate. Priča se vraća na tezu Balkan balkanskim narodima. Beograd je i dalje magnet za najveći deo omladine na Balkanu. Ovo je pravac za razmišljanje kako mi možemo da koristimo naše potencijale i našim komšijama ponudimo model gde bi oni videli sebe uključene u tu širu zajednicu. Jer borba za to gde su nam granice i kako živimo sa ljudima oko nas ostaje jedna od ključnih determinanti u budućnosti.“
Stvaranje komonvelta bez jasno iscrtanih granica, a koji bi podrazumevao suživot s drugim narodima, istoričar Aleksandar Raković smatra iluzornim jer Srbi već imaju slično iskustvo koje ne govori u prilog tome da je rekapitulacija ideje Balkan balkanskim narodima moguća.
„Pokazalo se da koliko god da su Srbija i srpski narod pružali ruku drugima, da je ta ruka ujedana. To je očigledno u Crnoj Gori danas. Isti slučaj je u Hrvatskoj, pa i s Albancima. Kada je reč o Kosovu i Metohiji, verujem da reintegracija ne može da se dogodi mirnim putem, posebno ne u doglednoj, ali ni u onoj daljoj budućnosti. Ali svaka zemlja ima mogućnost da izvrši reintegraciju na legitiman način pa i oslobađanjem svoje teritorije koja je okupirana. S tim u vezi Republika Srbija ima pravo da u nekom periodu, kada se za to ukažu međunarodne okolnosti, povrati na svaki način suverenitet na Kosovu i Metohiji, a ako je to potrebno i vojnom, pošto je to unutrašnje pitanje, pa i policijskom silom…“

ZAMKA SVETOGORSKOG MODELA Kada je pak reč o razgraničenju, Raković ističe da je poruka bila verbalna i da mi o njoj gotovo ništa ne znamo, niti postoji dokument koji bi objasnio na koji način bi „dve strane“ trebalo da se razgraniče na Kosovu i Metohiji.
„Mi nismo videli taj predlog. O tom pitanju pokrenut je unutrašnji dijalog i glasovi, 95 od 99, bili su da treba sačekati bolji trenutak. Ako se dobro sećam, ideju fizičkog razgraničenja srpske i albanske zajednice izneo je ministar Ivica Dačić, a zatim i predložio rešavanje položaja srpskih monaških zajednica na Kosovu i Metohiji ’prema svetogorskom modelu’. On nije jasno precizirao da li monaške zajednice treba organizovati ’prema svetogorskom modelu’ u odnosu na Republiku Srbiju ili u odnosu na administraciju albanskih separatista na Kosovu i Metohiji ili u odnosu i na jedne i na druge.“
Već je iz te nejasnoće uočljivo koliko je komplikovano rešiti pomenuto pitanje „prema svetogorskom modelu“. Raković ističe da je Sveta Gora teritorijalna autonomija u okviru Grčke, pod kanonskom nadležnošću vaseljenskog patrijarha u Carigradu.
„Svetogorski kaluđeri činom monašenja postaju grčki državljani. Za ulazak na Svetu Goru je potrebna viza. Sveta Gora ima svoju upravu – Protat – a za komunikaciju sa njom je nadležan ministar spoljnih poslova Grčke. Za bezbednost Svete Gore nadležno je Ministarstvo unutrašnjih poslova Grčke. Sveta Gora se u celosti nalazi u okruženju pravoslavnog stanovništva.“
Kada je reč o predlogu ministra Dačića da se položaj srpskih crkava i manastira reši prema modelu autonomije Svete Gore, upravo je očigledno da se ništa iz svetogorskog modela ne može primeniti na srpske svetinje na Kosovu i Metohiji.
„Nije moguće ostvariti teritorijalnu autonomiju za srpske crkve i manastire jer međusobno nisu grupisani, čak nisu ni blizu, i između njih ne postoji fizička komunikacija osim uobičajene mreže puteva koja preseca prostor naseljen mahom Albancima muslimanske veroispovesti. Dakle, nije moguće teritorijalnom autonomijom povezati Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, Gračanicu, Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju niti ostale crkve i manastire. Niti je moguće mehanički konstruisati takvu teritorijalnu autonomiju na čitavom prostoru Kosova i Metohije budući da ni Srpska pravoslavna crkva nije prostor južne srpske pokrajine učinila jedinstvenom eparhijom u sadašnjim administrativnim granicama. Naime, Eparhija raško-prizrenska pored prostora Kosova i Metohije zauzima i južne delove Stare Raške, a srpski patrijarh u Beogradu, kao arhiepiskop pećki, ima pravo stavropigije nad manastirom Pećka patrijaršija i manastirom Budisavci. Dalje, od 2013. upražnjeno je mesto vikarnog episkopa hvostanskog, a od 2014. upražnjeno je i mesto vikarnog episkopa lipljanskog koji obojica vladičanske dužnosti mogu obavljati na Kosovu i Metohiji. Pored toga, mitropolit crnogorsko-primorski u tituli nosi i zvanje egzarha, odnosno čuvara Pećkog trona iako danas nema nadležnost nad delovima Metohije kako je bilo nekada.“
Raković zaključuje da ne treba žuriti sa rešenjem kosovsko-metohijskog pitanja u celini.
Prilike, složili su se učesnici skupa, biće povoljnije nego što su danas, a znatno povoljnije nego pre dvadesetak godina.