BAHAĆENJE

Nasledivši nevoljama okončanu prethodnu, i ova – 2020. godina počela je dramatično. Usvajanje Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, i potom oštro suprotstavljanje njenih građana srpske nacionalnosti, učinili su da se uspostavi situacija opisana zaključkom: „Srbi nisu bili ovako složni još od 1999. godine.“ Mračna namera nevoljno je dozvala nešto sudbinski važno: epohalnu promenu u iskazivanju samosvesti i nepopustljivosti bezmalo čitavog srpskog naroda. Kako će nadalje biti usmeravano ovo istorijski važno događanje ne može se još uvek doslutiti, ali prelomni obrt u kolektivnoj svesti i samopoštovanju nacije („sve je iznenadio“!) nije usamljena vredna tekovina isprovocirana delovanjem mutnih namera. Čini se, naime, da se i notorni Apel 88 („intelektualaca i političara sa prostora SFRJ“), premda prema srpskim interesima agresivan, u svom posrednom domašaju može razumeti kao koristan. „Koristan“ – jer je ovaj dokument postao svojevrsni okidač za političko otrežnjenje među Srbima vazda sklonim da mirno ispoštuju „razlike u mišljenjima“, posebno kada je reč o napadu na njihove interese. Kao što je i Pečat pisao, potpisnici tog apela optužili su zvanični Beograd da je „strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac“ poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore, uz pomoć SPC i najvećih opozicionih stranaka u Srbiji. Prema pravilu da sneg pada da bi zverke otkrile svoj lik, javnosti je Apel pružio uvid i korisna saznanja povodom pitanja: ko je ko u Srbiji i regionu? Neprocenjivo. U krugu onih koji su ispoštovali nametnutu im dužnost da se „čekiraju“ na ovom „formularu“ protiv SPC i službenog Beograda nije verovatno ni bilo moguće odbiti poziv na izjašnjavanje o pravovernosti i odanosti jednom vrednosnom konceptu, u biti antisrpskom. Pred većinskom Srbijom tako je „puklo“ saznanje o idejnom i moralnom profilu dela elite, zapravo jedne uticajne društvene grupacije, koju su događanja u Crnoj Gori izvela na čistac. Šarolika, po mnogim uverenjima neretko razjedinjena družina, u ovim, sada konkretno antisrpskim, poslovima pod konac se sabrala i disciplinovano poređala! Po objavljivanju, Apel je kasnije nabujao do dokumenta podržanog od deset puta više potpisnika, dakle od 800 deklarisanih pristaša Đukanovićevog zakona kojim se otima imovina SPC.
Sadržaj Apela – prema zahtevima razuma i svesti o nacionalnom samoodržanju – Srbiju bi trebalo da primora da preispita i resetuje svoje važeće, delom nerealne i besmislene, predstave o političkoj sceni i ideološkoj matrici svojstvenoj njenim protagonistima. Ko su zaštićeni pojedinci koji su joj nametnuti, ili koje je ona voljno i bez opiranja ustoličila i prihvatila kao svoje autoritete? Paradigmatično je zapažanje koje povodom Apela navodi profesor Darko Tanasković. Podsećajući na zaključke Četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu, kada je prihvaćeno da se „nalaže jugoslovenskim komunistima da povedu bespoštednu borbu protiv velikosrpskog hegemonizma, za rušenje mrske ’versajske’ tvorevine i oslobađanje svih naroda koje srpska buržoazija nemilosrdno tlači“, Tanasković analizira ponašanje naših savremenika. „Izvorni duh Drezdena raspomamio se povodom masovnih protesta pravoslavnih vernika i naroda u Crnoj Gori. Ako se 1928. zauzeti stavovi, pa i neke formulacije, uporede sa tekstom ’Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda’ (…), upadljiva je njihova podudarnost.“
U kolektivnoj svesti Srba ne manjka pamćenja o zaveštanju ’duha Drezdena’! Za duga vremena, tim je duhom u kamene ploče uklesana navodna Krivica srpskog naroda. Pre jednog veka zapisano, vidimo, i danas bruji u „suženoj svesti svojih nesvesnih (a možda i svesnih?) sledbenika i vernika“.
Zaslugom modernih „drezdenaca“, idejni horizont uspostavljen u Apelu 88 nadalje se nadograđuje u skladu s namerom da mu se obezbedi status konačnog suda o prirodi bunta protiv zakona o pljački SPC u Crnoj Gori. Ne trepnuvši, analitičar Dušan Janjić zaključuje: „Događanja u Crnoj Gori (…) kulminacija su ruskog uticaja i u Srbiji i u Crnoj Gori. Crna Gora više nije glavna meta. Ona je tu da bi eventualno bio destabilizovan jedan deo NATO-a kako bi Moskva mogla da pregovara sa NATO-om, ali je glavna meta Beograd i Srbija. Moskva je tu u prilici da se bahati, jer Srbija ne zna gde će da ide.“
Za razumevanje teorijske „dubine“ ove poruke i njenog brižljivo izbrušenog vokabulara, korisno je, uzgred, podsetiti na sinonime izraza bahaćenje. Dakle – iživljavanje, orgijanje, divljanje… Eto, dok Moskva orgija, budni i pametni ovde uočavaju njeno iživljavanje, pa u pomenutom tonalitetu peva i drugi poznati glas iz redova potpisnika Apela, Nikola Samardžić: „ Brisel povodom dešavanja u Crnoj Gori ćuti zato što je Rusija korumpirala Brisel!“
Tragom ovakve argumentacije moglo bi se zaključiti da bi bez bahaćenja velikosrpskih i velikoruskih nacionalista, zlosrećni prostor Balkana bio idilično mesto. I da bi u slučajevima moguće većih nesporazuma, kao što je to na primer najavljena otimačina crkvene (pravoslavne!) imovine, sve lepo i civilizovano moglo da se sredi recimo delovanjem Venecijanske komisije. U tom misaonom diskursu Sergej Flere, sociolog, profesor Univerziteta u Mariboru, po ideološkoj matrici blizak potpisnicima Apela 88(800), priziva autoritet Venecijanske komisije i Evropskog suda za ljudska prava: „Crnogorska crkva mogla bi unutar SPC da dobije autonomiju, tako da bi srpski patrijarh imenovao crnogorskog poglavara odn. blagoslovio njegovo imenovanje, dok bi crkveni život tekao autonomno.“
Predlažući pomenuto, da li se to i gospodin Flere pomalo bahati? Opušten, jer s druge strane je muk? Ispostavilo se da nije baš tako, jer je povodom profesorovih predloga stigao sadržajan komentar Stevana Zivlaka, ovdašnjeg pravnika i eksperta za religijska pitanja.
U zanimljivoj polemici (Danas), gospodin Zivlak odgovora Flereu („Crnogorska taksa za paljenje sveće“) ali „uzima meru“ i drugim zagovornicima pravnih kalambura oko imovine SPC u Crnoj Gori. „Prof. Flere ispravno uočava da Venecijanska komisija nije imala primedbi na konfiskaciju imovine crkava i verskih zajednica u Crnoj Gori i da je Veće Evrope podržavajući rešenja iz crnogorskog zakona o veroispovesti ustanovilo nove principe kolonijalnog religioznog prava na tlu porobljenih balkanskih prostora.“
Prema ovom razmatranju, „Veće Evrope je podržavajući pravne vratolomije crnogorskih vlasti i podstičući ih, krenulo u rušenje Versajskog mirovnog poretka stvarajući pravnu podlogu za prekrajanja evropskih granica“. Upravo zbog toga, Srbija o ovim pitanjima „mora otvoriti razgovore sa Sjedinjenim Državama koje su bile pokrovitelj Versajskih mirovnih sporazuma i sa zemljama pobednicama, pre svega Velikom Britanijom, Italijom i Francuskom“. Zivlak je kategoričan: „Izuzetno podmukao i nečastan potez Venecijanske komisije je uvođenje termina ’verske usluge’ u terminologiju zakona. Taj termin pretpostavlja da će vernik bilo koje konfesije plaćati ulaz na groblje na kojem su sahranjeni njegovi preci, da će morati da plati porez, taksu i akcizu ako zapali sveću ili održi zajedno sa svojim verskim dostojanstvenikom verski obred, da će episkop ili biskup za liturgiju plaćati taksu ako je obavlja u državnoj crkvi a vernici ulaznice itd.“
Nije bez značaja činjenica da je među čuvarima vatre koja se razbuktala u Apelu ostalo neprimećeno bahaćenje (iživljavanje, orgijanje!) visokih evropskih institucija na koje ukazuje Zivlak. Mogući razlog: ovo bahaćenje nije rusko, a nije ni srpsko.