БАХАЋЕЊЕ

Наследивши невољама окончану претходну, и ова – 2020. година почела је драматично. Усвајање Закона о слободи вероисповести у Црној Гори, и потом оштро супротстављање њених грађана српске националности, учинили су да се успостави ситуација описана закључком: „Срби нису били овако сложни још од 1999. године.“ Мрачна намера невољно је дозвала нешто судбински важно: епохалну промену у исказивању самосвести и непопустљивости безмало читавог српског народа. Како ће надаље бити усмеравано ово историјски важно догађање не може се још увек дослутити, али преломни обрт у колективној свести и самопоштовању нације („све је изненадио“!) није усамљена вредна тековина испровоцирана деловањем мутних намера. Чини се, наиме, да се и ноторни Апел 88 („интелектуалаца и политичара са простора СФРЈ“), премда према српским интересима агресиван, у свом посредном домашају може разумети као користан. „Користан“ – јер је овај документ постао својеврсни окидач за политичко отрежњење међу Србима вазда склоним да мирно испоштују „разлике у мишљењима“, посебно када је реч о нападу на њихове интересе. Као што је и Печат писао, потписници тог апела оптужили су званични Београд да је „стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац“ последњег покушаја дестабилизације Црне Горе, уз помоћ СПЦ и највећих опозиционих странака у Србији. Према правилу да снег пада да би зверке откриле свој лик, јавности је Апел пружио увид и корисна сазнања поводом питања: ко је ко у Србији и региону? Непроцењиво. У кругу оних који су испоштовали наметнуту им дужност да се „чекирају“ на овом „формулару“ против СПЦ и службеног Београда није вероватно ни било могуће одбити позив на изјашњавање о правоверности и оданости једном вредносном концепту, у бити антисрпском. Пред већинском Србијом тако је „пукло“ сазнање о идејном и моралном профилу дела елите, заправо једне утицајне друштвене групације, коју су догађања у Црној Гори извела на чистац. Шаролика, по многим уверењима неретко разједињена дружина, у овим, сада конкретно антисрпским, пословима под конац се сабрала и дисциплиновано поређала! По објављивању, Апел је касније набујао до документа подржаног од десет пута више потписника, дакле од 800 декларисаних присташа Ђукановићевог закона којим се отима имовина СПЦ.
Садржај Апела – према захтевима разума и свести о националном самоодржању – Србију би требало да примора да преиспита и ресетује своје важеће, делом нереалне и бесмислене, представе о политичкој сцени и идеолошкој матрици својственој њеним протагонистима. Ко су заштићени појединци који су јој наметнути, или које је она вољно и без опирања устоличила и прихватила као своје ауторитете? Парадигматично је запажање које поводом Апела наводи професор Дарко Танасковић. Подсећајући на закључке Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену, када је прихваћено да се „налаже југословенским комунистима да поведу беспоштедну борбу против великосрпског хегемонизма, за рушење мрске ’версајске’ творевине и ослобађање свих народа које српска буржоазија немилосрдно тлачи“, Танасковић анализира понашање наших савременика. „Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори. Ако се 1928. заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом ’Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда’ (…), упадљива је њихова подударност.“
У колективној свести Срба не мањка памћења о завештању ’духа Дрездена’! За дуга времена, тим је духом у камене плоче уклесана наводна Кривица српског народа. Пре једног века записано, видимо, и данас бруји у „суженој свести својих несвесних (а можда и свесних?) следбеника и верника“.
Заслугом модерних „дрезденаца“, идејни хоризонт успостављен у Апелу 88 надаље се надограђује у складу с намером да му се обезбеди статус коначног суда о природи бунта против закона о пљачки СПЦ у Црној Гори. Не трепнувши, аналитичар Душан Јањић закључује: „Догађања у Црној Гори (…) кулминација су руског утицаја и у Србији и у Црној Гори. Црна Гора више није главна мета. Она је ту да би евентуално био дестабилизован један део НАТО-а како би Москва могла да преговара са НАТО-ом, али је главна мета Београд и Србија. Москва је ту у прилици да се бахати, јер Србија не зна где ће да иде.“
За разумевање теоријске „дубине“ ове поруке и њеног брижљиво избрушеног вокабулара, корисно је, узгред, подсетити на синониме израза бахаћење. Дакле – иживљавање, оргијање, дивљање… Ето, док Москва оргија, будни и паметни овде уочавају њено иживљавање, па у поменутом тоналитету пева и други познати глас из редова потписника Апела, Никола Самарџић: „ Брисел поводом дешавања у Црној Гори ћути зато што је Русија корумпирала Брисел!“
Трагом овакве аргументације могло би се закључити да би без бахаћења великосрпских и великоруских националиста, злосрећни простор Балкана био идилично место. И да би у случајевима могуће већих неспоразума, као што је то на пример најављена отимачина црквене (православне!) имовине, све лепо и цивилизовано могло да се среди рецимо деловањем Венецијанске комисије. У том мисаоном дискурсу Сергеј Флере, социолог, професор Универзитета у Марибору, по идеолошкој матрици близак потписницима Апела 88(800), призива ауторитет Венецијанске комисије и Европског суда за људска права: „Црногорска црква могла би унутар СПЦ да добије аутономију, тако да би српски патријарх именовао црногорског поглавара одн. благословио његово именовање, док би црквени живот текао аутономно.“
Предлажући поменуто, да ли се то и господин Флере помало бахати? Опуштен, јер с друге стране је мук? Испоставило се да није баш тако, јер је поводом професорових предлога стигао садржајан коментар Стевана Зивлака, овдашњег правника и експерта за религијска питања.
У занимљивој полемици (Данас), господин Зивлак одговора Флереу („Црногорска такса за паљење свеће“) али „узима меру“ и другим заговорницима правних каламбура око имовине СПЦ у Црној Гори. „Проф. Флере исправно уочава да Венецијанска комисија није имала примедби на конфискацију имовине цркава и верских заједница у Црној Гори и да је Веће Европе подржавајући решења из црногорског закона о вероисповести установило нове принципе колонијалног религиозног права на тлу поробљених балканских простора.“
Према овом разматрању, „Веће Европе је подржавајући правне вратоломије црногорских власти и подстичући их, кренуло у рушење Версајског мировног поретка стварајући правну подлогу за прекрајања европских граница“. Управо због тога, Србија о овим питањима „мора отворити разговоре са Сједињеним Државама које су биле покровитељ Версајских мировних споразума и са земљама победницама, пре свега Великом Британијом, Италијом и Француском“. Зивлак је категоричан: „Изузетно подмукао и нечастан потез Венецијанске комисије је увођење термина ’верске услуге’ у терминологију закона. Тај термин претпоставља да ће верник било које конфесије плаћати улаз на гробље на којем су сахрањени његови преци, да ће морати да плати порез, таксу и акцизу ако запали свећу или одржи заједно са својим верским достојанствеником верски обред, да ће епископ или бискуп за литургију плаћати таксу ако је обавља у државној цркви а верници улазнице итд.“
Није без значаја чињеница да је међу чуварима ватре која се разбуктала у Апелу остало непримећено бахаћење (иживљавање, оргијање!) високих европских институција на које указује Зивлак. Могући разлог: ово бахаћење није руско, а није ни српско.